Овај штрајк је својим трајањем надмашио чак и просвјетарске небројене маратонске штрајкове у овом најкомпликованијем кантону Федерације... Већ је добро загазио и рујни септембар а крај штрајка се још увијек не назире јер се надлежни спрам овог штрајка односе тако бахато, дилетантски и потцјењивачки као да то није њихов проблем којег они морају ријешити јер хиљаде пацијената вапи за здравственом помоћи. Можда ће се (не)одговорни за овај штрајк присјетити Соломунског рјешења које су употријебили у гушењу просвјетарског штрајка донијевши одлуку о проглашењу епидемије на само једном дијелу кантона гдје је букнуо штрајк, па зато сада нека прибјегну сличном рјешавању овога штрајка доносећи одлуку о забрани боловања, поболијевања па чак и умирања док се не оконча штрајк на само једној страни кантона а ако би се пожар незадовољства проширио и на другу страну то би се регулисало само једним кратким анексом о примјени исте одлуке и на друго подручје. Баш би ово било мудро!
Сав овај накарадни сценарио односа према незадовољним штрајкачима просвјетари су већ прегрмјели искусивши, а богами и осјетивши, на својим леђима кроз бројне штрајкове са мање или више успјешним исходом.
Табирећи мало по папирима који се везују уз овај штрајк боду очи неке нелогичности као што су:
- да Синдикат није члан велике породице свих синдиката БиХ! (Чудно, али истинито);
- да се одбија правна помоћ од Синдиката БиХ у штрајку а иста је понуђена (још чудније, али опет истинито);
- да закључке са једног састанка синдиката штрајкача, премијера кантона и министра здравства потписује предсједник НСС запослених у здравству БиХ прим. др. Абдулах Накаш а исти одбијају потписати сами штрајкачи – опет чудно, али је тако (састанак од 25.08.2004. г.).
10.09.2004. (петак) око шест стотина медицинара окупило се пред зградом Владе СБК/ЖСБ, достојанствено су поновили своје захтјеве, али им се нико од властодржаца није удостојио ни помолити а камоли се обратити са пар ријечи које је налагала основна култура чак и да није штрајк, то је бројна група грађана којима се требало обратити по сваку цијену и да је нормална земља наша као што је ненормална пала би комплетна влада не само кантона већ и федерације па и читаве државе, али код нас је то сасвим нормално за оне који су ненормални и без трунке свијести, савјести, одговорности, јер они су Богом дати да владају вјечно ма док траје ма и једнога роба, поданика, доктора, професора или гласача који својим гласом већ 15 година дају своје повјерење које им они узвраћају јадом, биједом, игноранцијом, понижењем а избори су ускоро, па бујрам драги медицинари, гласајте за оне који вас развлаче и понижавају већ преко 40 дана као да вас ни Бог није дао.
Да ли ће и у овом штрајку превагу однијети интерес струке и да се остваре оправдани захтјеви медицинских штрајкача или ће пак претегнути уски страначки или ће још горе тријумфовати они ужи, лични интереси, показат ће вријеме али и исход овог предугог штрајка чији се завршетак још не назире а и септембар већ посустаје и при крају је. Види се да је ово први штрајк медицинара па се још нису досјетили писања петиције за смјеном свих надлежних који не хају за огромним бројем оних који испаштају због овог маратонског штрајка иако је математика увијек била јасна:
- 1200 штрајкача x њихова три члана породице x неколико хиљада пацијената x још већи број оних што би ставили свој потпис на ову петицију а сви потписници имају право гласа и ето нам избора и прије званичнога датума у октобру 2004. г.
Али, ето, ово је први, али засигурно не и посљедњи штрајк незадовољних радника у подвојеном кантону, па само дај Боже здравља, памети, али и штрајкачког искуства! Имајмо још нешто важно у виду а то су скори опћински избори почетком октобра тако да су све опције у оптицају. И да не бисмо и ми одужили са овим чланком да завршимо ово писање неким чињеницама а то су:
- Синдикати основног и средњег образовања као и синдикат запослених у здравству су најбројнији по чланству, најобразованији су и интелектуално најпоткованији те стога имају право и обавезу изборити се за своје мјесто под сунцем а онда и осталим синдикатима пружити своје интелектуалне услуге у њиховој борби за достојанство и цијену струке и човјека.
Борба ће бити дуга и тешка, али ће је синдикати добити, прије или касније, што би наш народ рекао „ничија није до зоре сјала!“
Бугојно, 08.09.2004. г.
|