Јунака ове приче звали су „Неном“ – а име му је Мухамед Ђукић. Радио као аранжер-декоратер у једном мостарском трговачком предузећу. Та, 1971. година, за „Нену“ бијаше сакупила симболику броја 24: толико година, наиме, Ђукић пркоси Неретви. Сваке зиме, 15. јануара, он скаче у ријеку, што чини у знак сјећања на двојицу изгубљених другова.
Хладно вријеме и још хладнија Неретва у томе га не могаху спријечити.
Тако је било и тог 15. јануара када се на лијевој обали ријеке, у близини Бишћевића куће бијаше окупила група изненађених грађана, посматрајући несвакидашњи призор: за то вријеме Ђукић се хрвао с матицом подивљале Неретве која га је незадрживо вукла у своје тамне вирове. Али, овај храбри и одважни 43-годишњи Мостарац убрзо се домогао друге обале.
Окупљеним је застао дах. Нешто касније, они су дознали да се на овом истом мјесту, прије 24 године, утопио Ђукићев најбољи друг Дане Крајина звани „Тарач“ који је био чувар плаже и командант чувеног мостарског купалишта „Бунур“.
Авантура је почела 1947. године на Титовом мосту када су се тројица нераздвојних јарана – Мухамед Ђукић – „Нена“, Дане Крајина – „Тарач“ и Момчило Вуковић – „Моћа“, просто из младеначког ината, зарекли да скоче у Неретву, и то – у одијелима!
Што је речено – то је и учињено. У тој накани, ове дивне момке није поколебала ни жута, прљава и од обилних киша помахнитала Неретва која је злослутно хучала.
Са Титовог моста први је скочио Ђукић, а потом и Вуковић који су око 300 метара низводно испливали. Посљедњи се винуо у ријеку Дане Крајина, тада најбољи пливач у Мостару.
Међутим, ћудљива и побјешњела ријека, која је и усред љета узимала своје жртве, била је јача и од овог познатог „команданта плаже“. Тешко одијело које је Крајина имао на себи и мрзла вода учинили су да је цијела драма трајала веома кратко – у близини Бишћевића ћошка Дане је потонуо.
– Судбина ме раставила од најбољих другова, прво од Крајине који се удавио у ријеци, а затим, претпрошле године, и Вуковић је умро. Остао сам усамљен. Зато пркосим Неретви и на овај начин обнављам успомену на Дану и Момчила с којима сам провео дјетињство, и то ћу чинити све док сам у снази – причао је тада „Нена“.
За данашње читаоце, а и гласаче додајмо још оно што није објављено у „Ослобођењу“ 1971. године – јер тај податак, тада, није био важан, чак је било смијешно и увредљиво да се истиче:
Мухамед „Нена“ Ђукић је био Бошњак, Дане Крајина „Тарач! – Хрват, Момчило „Моћа“ Вуковић – Србин.
Сјећање на њих можда казује да је и Свевишњи сигурно одавно престао да се занима за нас, чим је могућ такав свијет у којем се мрзимо, дијелимо, убијамо, псујемо и трујемо. Фуј!
|