|
Кад их, такве, спазим, увијек ми на памет падне рахметли Зуко Џумхур. Сједи ти он, тако, рахат у хладу неке големе мурве, у Херцег-Новом, хлади се шприцером и пиљи у море. Али, не лези враже, у том га рахатлуку ометају џогери што сваки час као пинг-понг лоптице летају ривом тамо и овамо. (Безбели су то били странци, пошто уопште не могу да замислим Црногорца да трчи, а по оном звјездану – ни у лудилу!)
Шпартали они тако, у пола поднева, и заклањали мом добром Зулфикару поглед на пучину.
У једном тренутку, славни се путописац окрену супрузи Везири, која би му с времена на вријеме дотурала мало мезице на астал, и прозбори: „Је л’де, стара, ови сигурно никад нису чули за ону пословицу да су инсану, чим се роди, кораци на земљи одбројани? Да јесу, па ваљда не би оволико журили да их што прије утроше?!“
Толико о Зукином, да не кажем нашем, схватању рекреације.
А овдје ти је, богами, спортање велики бизнис. Откако више нема крпењаче, а за плес-погодне ’шминке’ су одавно иструнуле у старинским ормарима, (ни) овдје се више не пика ништа што није газеле (: gazelle), најке (: nike), пума или, барем од оне фирме с три црне паралелне штрафте.
Као и другдје, трговци се и у Холандији утркују како да вам што брже и безболније извуку паре из џепа. Да вам, између осталих беспослица, утрапе ’савршена спортска помагала’. Која, је ли, само што сама не трче, не пливају, не возе бицикл, не форхендају и не бекендају... А ви за то вријеме лијепо сједите кући, и мршавите. Уз оних десет с луком. И, наравно, уз ’напитак стогодишњака с Кавказа’. А послије, кад се све то слегне, можете фино у град. На пиву.
Док газеле (: gazelle) окреће педале умјесто вас!
Холанђани су трезвен народ. Не дају се они лако преварити, поготово у новчаним стварима. Можда због климе, можда због традиције, славне трговачке прошлости – тек, разум и опрез, ти будни чувари шлајпека, су им вјечито испред оловке која пише срцем.
И то је добро. А шта то ми, бивши Југоси, бивши у много чему, имамо од нашег ’великог срца’, ’јуначке (епске) прошлости’? Опјеване душе словенске? Разорен ’брак’, празне џепове, кућу похарану?! О којој доцније, вјековима, с носталгијом, плачно запјевамо?
Ко је само једном прошао данашњом Босном, нарочито оним потезом између Славонског Брода и Зенице, тачно зна о чему причам. Зна да ово, на несрећу, нису тек тлапње ’покондиреног емигранта’, омађијаног чарима Великог Запада. Стога, раздрљена господо, богохулнички вам велим: ево вам све епске пјесме свијета, циклус о Марку и Муси инклусиве (: inclusive), за један фртаљ сира, и гуц ракије, у миру врта мога, подшишаног!
(Но, сад ми нешто паде на памет: можда је и епско нарицање нека врста рекреације: ганга, гусле и шаргија, црвено лице и сузице, широки, до пуцања набрекли вратови... Треба ту добро запети, брале! Само што се сав тај глазбени труд и напор код нас доцније добрано утопи у алкохолу, тако да се плашим да је спортско-рекреативни ефекат цијеле занимације ’дебело’ неријешен: нула кома нула!)
Управо због гореспоменуте трезвености – чувара новчаника, ником живом није јасно шта се то деси, зашто сви Холанђани пошизе чим се каква велика фудбалска фешта појави на видику. Гдје се, забога, изгуби онај разумни, трезвени, одмјерени Холандез кад бубамара почне да се котрља? Гдје, у доба великих такмичења, наједном испари његова надалеко позната штедљивост? Па се паре троше, разбацују немилице, као какав баласт, а кућни рачуни до усијања иду ’у црвено’!
По мишљењу неких уважених професора, социолога спорта, ради се о латентном, прикривеном национализму који баш у оваквим приликама, будући у тим приликама друштвено прихватљив, свом силином избија на видјело.
По заговорницима ове теорије, потреба Холанђана да нагласе своју ’орање’ припадност посљедњих година још се више повећала због посвемашње глобализације и све већег ’утапања’ Земље у Европску унију. Овдашњи људи се, кажу, плаше губитка идентитета.
(Кладим се да би за ову појаву онај наш стручњак, психијатар с Пала рекао да се јадни, угрожени Холанђани све чешће осјећају, у његовом креативном преводу – као Срби из солитера!)
Било како било, овдје фешта почиње много раније, мјесецима прије но што лопта први пут крене са центра. Кажу да се то нигдје у Европи не дешава овако рано, изузев можда у Данској. Што је, опет, прича за себе. Јер, тврди један социолог, ради се о двије мале земље с ’великом прошлошћу’ које су данас, по његовим ријечима, прилично безначајне. Па, вели, бубамаром растјерују комплексе.
Special programs на радију и телевизији, бескрајне дискусије о будућем саставу тима, савјети сиротом селектору, исцрпни здравствени (и контовни) билтени миљеника Нације...
*
Некако у исто вријеме, поштари вам почну сандучиће немилосрдно претрпавати стотинама наранџастих реклама. Од салвета и тоалет-папира, преко кашика, тањира и чаша, па све до кућних кина, ’орање’ компјутера и хи-фи уређаја – све наједном осване једнобојно.
(Једном ми је један земљак, пјесник, лијепо и надахнуто говорио о његовој аверзији према плавој боји. Аверзија је настала од џинса, који бијаше нека врста униформе наше, а, богами, и доцнијих генерација. Па је, рече земљак, због фармерки нестало свих оних лијепих хаљиница, сукњица, бретелица... Ех, да му је само видјети Земљу лала и канала у вријеме каквог ЕП или СП! Тај би зацијело за вијеке вјекова замрзио још једну – зна-се-коју, боју!)
Све улице, а највише оне у ’народним’, радничким четвртима, освану окићене хиљадама наранџастих балона, тракица, заставица... Које онда на неуморном сјеверном вјетру весело чућоре, пјевуцкају скоро онако лијепо к’о чист, нетом опран веш кад се с прољећа суши на обалама набујале Неретве.
Па се и куће, и трговине, и кафићи и ресторани офарбају у наранџасто. Промућурнији, они који знају да ће ово лудило потрајати само пар седмица, великим церадама облажу своје домове или објекте, добро их прихефтају за фасаде – и богтевеслио! Јер, то је касније много лакше вратити ’у нормалу’. А и мање кошта, него све поново кефати. Још нешто се у овим приликама продаје као халва: некаква једнократна, инстант-фарба за аута, коју киша не може спрати али је, кад се цијели циркус оконча, на неки други начин – ваљда не шлајфарицом! – лако можете уклонити. Па је тако и комшијин лијепи, сребрни ’волво’ јутрос напрасно поцрвенио. Пардон, понаранџастио.
Но, прави трговачки хит протеклог европског првенства били су – ’орање-писоари’ са малим голом у средини. Да нациљате кад пишате. Па, ако са те близине, да простите, профулите, да знате да је било доста пиве. И да пређете на коњак. Пошто се од њега, сви знамо, мање иде у тоалет.
Трговци су ’развалили' том новотаријом. Кажу да су власници ресторана глањц-нове писоаре размонтиравали, и бацали у контејнере, да би их замјењивали фудбалскима. Забога, шта ће нам муштерије помислити? Да нисмо велике патриоте?!
(Искрено се надам да им је инвестиција упалила. Само ми је жао што тих дана нисам имао какав шлепер, или барем обичан камион, па да бар дио оних нових, а одбачених, писоара пребацим до завичаја. Па да нам се и у домовини вц-и већ једном уљуде. Да и ми видимо неке фајде од по већ незнамкоји пут профуланог, фудбалског е-пеа.)
Према неким рачуницама, још прије почетка завршнице, укупан трговачки обрт у вези с ЕК се кретао око стотину милиона еура. Добра пара. Од ње се зацијело могао упристојити све и један јавни и ресторански вц у Босни. Безбели, и у Херцеговини. А и да нам остане за коју пиву. Па да се лијепо такмичимо по писоарима.)
Да се вратимо спортском аспекту ЊВ Фудбала. Јер, има наивчина које још увијек тврде да се цијела ствар врти око резултата.
Док је свијета и вијека, Холандија Њемачкој не може опростити, а некмоли заборавити двије ствари: окупацију 1940. и пораз у финалу Свјетског првенства 1974. године. И то, окупацију, хајде-де! Јер, од тада је прошло много времена... А и, руку на срце, није то била баш нека борба. ’Окупација у 36 слика’ за ту је битку предугачак филм. Осим тога, од тада се велики сусјед стубоком промијенио: давно раскрстио са ’свастиком’, упристојио се, ујединио... Уосталом, Њемачка је одавно највећи трговински партнер Холандије.
Али, Онај Минхен, 07.07.1974. године!
И мада је цијела прича до у танчине позната чак и Миљенку и Казазу, а некмоли сваком упишанчету у ’орање’-пеленама, поновимо је, што би рекао Оливер, у дви-три ричи.
Свјетско првенство 1974, прво након Другог свјетског рата на које су се Холанђани квалификовали. Након арогантно надмоћних побједа над Уругвајем, Аргентином, Бразилом и осталом ’ситном буранијом’ златна лалинска генерација сјајно отпочиње најважнијих 90 минута у цјелокупној спортској историји ове мале, али у много чему окопрчне земље.
Наиме, послије оправдано досуђеног пенала због прекршаја над Јоханом Светим, Холандија већ у првој минути долази у вођство. Но, Холанђани не понављају игру из претходних мечева. Играју превише опрезно, као да се плаше противника... Након оног изнуђеног пенала на самом почетку, велемајстор Кројф скоро да се и не примјећује на терену. Средином првог полувремена Њемачка, путем Брајтнера (: Breitner) изједначује, такође из пенала. А онда, само што ће човјек у црном означити крај првог полувремена, онај Герд Милер... Бијела деветка ноторна незналица, онај дудук са двије лијеве ноге који се, ето, неким чудом, вазда нађе на правом мјесту кад лопту брзином од три на сат треба ћушнути у гол – баш он доводи Нијемце у вођство! И ту је почетак краја.
Додуше, у другом полувремену, Кројф и компанија очајнички се трзају не би ли изједначили резултат. Редају шансу за шансом, дрмају се стативе, пречке, али наранџасти промашују оно што би и слијепац потрефио – и резултат на семафору до краја остаје исти. Позната ствар у спорту: к’о не искористи својих пет минута...
Не, господо Нијемци, овдје вам то ни дијете у козију никада неће заборавити! Чак ни побједа у финалу ЕК 1988., и то управо над Вама – кад је оно будући селектор лала, Франк Рајхкарт (: Rijkart) будућем селектору Маншафта Рудију Фелеру (: Foller) пљувачком помогао да малчице ’поправи фризуру’ – чак ни то не бијаше ваљан надомјестак за бол и тугу златне генерације.
Још ми вама нисмо ваљано вратили.
Ћераћемо се још, што би рекло оно од пјесника, академика!
Док је свијета и вијека, док је фудбала и копачки, док је голова, турнира, пехара и оних писоара, док је фаулова, шоалби и судијских превара – до задње капи пљувачке! Све док вам не вратимо истом мјером. Па макар то било и 2153. године, у неком интеркосмичком финалу, на стадиону Мун (: Moon) и Ципале, пред запјењеним Холанђанима, Нијемцима, Босанцима и Херцеговцима, Марсовцима и Венеријанцима...
А у међувремену ћемо лијепо трговати. Паре обртати. Пошто је пара универзални лијек. За све, осим за ране фудбалске.
А да је задња тврдња тачна, показује најновија иницијатива извјесног ’истраживача’ Харија Валстре (: Harry Walstra, 38) из маленог села Снек (: Sneek). Он ових дана мртав озбиљан предлаже да се 07. јула 2004., тачно на тридесетогодишњицу анамооног финала, поновно одигра финале ВК (: WK) ’74!
Пошто је оно давно, по њему, било нерегуларно. Један је њемачки играч, Рајнер Бонхоф (: Rainer Bonhof), наводно, прве утакмице у њемачком националном дресу бирвактиле одиграо док је још имао – холандско држављанство. А то се не смије. То што је исти касније, далеко прије финала, уредно добио њемачки пасош, по Харију се не пика. Правила су прекршена. Издајица да би ли издајица!
Зато господин Валстра мисли да би било најправедније да Бекенбауер, Милер и другови смјеста уруче пехар Холанђанима, пошто су га освојили на нерегуларан начин. Али је и толико широкогрудан да Нијемцима понуди реванш. На неутралном терену, у Бонхофовом родном мјесту, једном градићу на холандско-њемачкој граници. И то – у истим саставима као прије три деценије! Али, сада са оним несретним Бонхофом на правој страни.
Ових дана, преплављен фудбалом – још је једно ЕК-издање управо у току – гледам све те фаце, бивше играче, данас уважене коментаторе, савјетнике, тренере... И све нешто контам: боже, могу ли ови данас, шири него дужи, што се код нас каже: лакше их ’прескочити него заобићи’ – могу ли отрчати чак и до трафике?! До вц-а кад их мамурлук прићера?
Кројфу, виталном, и Кајзер-Бекенбауеру, чак и онако посједјелом – свака част! Кад видим ове данашње ’професионалце’ у бијелим и наранџастим мајицама, некреативне, бабасте а све одреда труле богаташе, овој бих двојици смјеста уручио велики ФИФА-ин пехар намијењен шампиону свијета.
Па нека га њих двојица лијепо, братски пополове.
јуни 2004.
|