|
У првом дијелу мојих сећања описао сам, углавном, доживљаје и ситуације, хумористичког садржаја. Доста случајева нису били прожети хумором, али су били занимљиви, несвакидашњи, ево неких.
Из разумљивих разлога, нека имена су измишљена, а доживљаји и ситуације су истините. Почетком школске године, у првим разредима, одржао бих предавања о појавама везаним за учење. На почетку бих прозивао ученике и са сваким би кратко поразговарао. Када сам прозвао једног младића, рекао је да се зове Крхан Хелмут. Зачудило ме је име Хелмут, али нисам реаговао да га не бих увриједио. Успио сам сазнати поријекло тог имена. Сељак Смајо Крхан видио је како је неки странац, хватајући рибе оклизнуо се, пао у Неретву и почео да се дави. Не размишљајући, Смајо је скочио, ризикујући и сопствени живот. Уз велики напор и борбом са Неретвом, успио је спасити себе и странца. Одушевљењу и захвалности странца није било краја. Пао је договор, ако Смајо добије сина даће му име по спашеном странцу – Хелмут, а ако странац добије сина даће му име Смајо. Тако је судбина хтјела да има дјечак, Хелмут Крхан и дјечак Смајо Шмит.
Професорица страног језика жалила се, да један ученик има све оцјене јако добре, а из њеног предмета има недовољан, редовно одговара: нисам спреман, не знам. Позвао сам ученика на разговор и сазнао сам разлог. Тај дјечак од почетка свога школовања, увијек је био у свим предметима одличан. Наставник страног језика отишао је на боловање, а замјена – други наставник када је дошао рекао је да је он врло строг и треба много знати за добру оцјену, био је поносан на своју строгост. Прозвао је тог дјечака, поставио му је питања другачије од претходног наставника, тако да он није знао шта треба одговорити. Наставник је са задовољством дјечаку дао оцјену један – недовољан. Од тада ученик је стекао комплекс и одбојност према том предмету, и одбијао је да га учи. Уз велики труд предметног наставника, родитеља и мене, успјели смо отклонити проблем тог дјечака, узрокован непромишљеношћу новог наставника.
Један ученик љутит, нервозан дошао је у моју канцеларију и затражио да се испише из Школе, те да му дам његове документе и то одмах. Сва моја настојања па и молба, нису помогла, да макар одгоди ту своју одлуку. Са жаљењем сам га морао исписати. Неколико година касније када сам у неком складишту куповао гајбе воћа, физички радник који је доносио гајбе био је тај ученик. Ја сам се болно изненадио, он је рекао да се је оженио и без школске спреме није могао наћи повољнији посао. Рекао је: „Како сам глупост учинио и нисам завршио техничку школу, ето то сада скупо плаћам“. Био сам тужан, ради тог мог ученика и мога неуспјеха да га одвратим од исписа из Школе. Други ученик, при крају трећег разреда, затражио је од мене да се испише рекавши да се он бави пољопривредом и зарађује знатно више од пољопривреде него било који техничар. Ја сам га упитао: да ли ће му сметати да се и као техничар бави пољопривредом, може доћи вријеме да техничар зарађује више, па ће тада моћи бирати шта му боље одговара. Тај је ученик одустао од исписа и завршио је техничку школу, данас је врстан стручњак и успјешан привредник, техничке струке.
Настојао сам да Школу приближим реалним ситуацијама будућег позива, па сам од наставника захтијевао да дају школске радове, задаће-задатке, блиске стварној животној пракси, те да дозволе употребу књига, приручника, листића са формулама итд. чак да то и препоручују. Многи су наставници то и усвојили, али било је и оних који су упорно инсистирали да на писменом смије бити само лист папира на којем се ради задаћа, ништа више. Тим наставницима су се измишљале разне технике скривања важних формула и преписивања, као нпр. дјевојке би исписивале формуле на бутинама, цедуљица привезана гуменом траком у рукаву, када се примакне наставник пусти се цедуљицу и она улети у рукав итд. Ево једног добро смишљеног ђачког потхвата.
Ради скучености простора један дио ходника преградили смо даскама и тако смо добили привремену учионицу. На једној дасци био је фрш који је отпао, па је остала рупа, кроз коју се могло вирити у одјељење. На писменом, ангажовани су бољи ученици из старијих разреда, као помоћ. Помоћ-ученици кроз рупу видјели су задатке и израдили их. Кроз ту рупу убацили су цедуљицу, што је наставник видио, захтијевао је да сви ученици ставе руке на клупе, да се не мичу, а ученик из задње клупе да донесе цедуљицу. Цедуљица је била чист папирић, ученици су се томе насмијали. Пошто је кош био на крају разреда дао је ученику који је донио цедуљицу, да папирић баци у кош. Исто се поновило послије пар минута, опет је био чист папирић. Када се то поновило трећи пут, ученик је самоиницијативно узео цедуљицу и пошао пут наставника, који је тада рекао: „Баци то у кош“ не погледавши цедуљицу. Наставник није примијетио да је ученик бацио припремљени папирић, а цедуљицу са ријешеним задацима задржао у руци успјешно је преписао он и још неколико ученика. Зар нису били добри психолози ти ученици, јер тек на трећој цедуљици били су израђени задаци!
Једном приликом дошао је један дјечак у моју канцеларију и рекао ми, да је сестра ученика (рекао је име, презиме и разред ученика) доживјела тешку саобраћајну несрећу, да је на хирургији и не зна се да ли ће остати жива. Дјечак је изгледао врло узбуђен и рекао је даје он близак комшија. Послао сам послужитељицу у одјељење да замоли наставника да пусти тог ученика да оде у болницу. Када је ученик чуо шта се догодило, почео је да плаче и излетио је из одјељења. Наставница је била врло ожалошћена, док су се неки ученици почели смијуљити. Наставница се запањила како је могуће да се у таквој ситуацији смију. Када се смијех наставио и послије укора, од стране наставника, један ученик је рекао, па тај ученик нема сестру! То је била успјела глума да би отишао видјети неки филм.
Из друге техничке школе дошао је дјечак који је у току године био избачен из те школе „ради лошег владања“, али је имао предметне оцјене јако добре. У попратном писму је доста лоше писао о његовом владању. Када ми је ученик уручио своја документа, рекао је: „Знам да о мени и мом владању пише лоше, вјерујте ту су уплетени интимно-лични односи у посебној ситуацији, о којој ја не желим говорити. Обећајем вам да нећу правити никакве проблеме и да ћу бити узоран ученик“. Ученика смо примили.
Тај ученик био је један од изузетно добрих, мислим чак и најбољи ђак генерације, али не само у учењу него и у свеукупном свом дјеловању. Његовим позитивним утицајем укупни успјех разреда се побољшао. Нисам сазнао разлог избацивања из претходне школе.
Један понављач пристојног владања и понашања, поново је имао велики број недовољних оцјена и постојала је опасност да падне на годину, а по тадашњем закону, губи право на даљње редовно школовање. Обишао сам његово пребивалиште на породичном имању и видио сам да је то сложна, вриједна и радина породица. Врло стара, али још витална бака ми је рекла да њен унук чита лекцију неколико пута и када му она каже да понови, он не зна, а она старица зна и, може успјешно поновити. На раду у радионицина практичној настави био је најбољи. Он је био особа која није могла да научи из књиге, а што види учини перфектно, искључиво је визуелан тип. Уз разговоре, труд, разумијевање и помоћ многих наставника омогућили смо му да успјешно заврши занат, постао је вриједан и цијењен мајстор у једном предузећу.
Послије завршеног уписа ученика у први разред, и попуњеног планираног броја уписаних, дошла је једна сељанка са ситним дјечаком, бојажљивог и престрашеног погледа, замолила ме је да јој упишем сина. Није могла и знала да дође на вријеме. Врло је сиромашна, самохрана мајка, из забитог села из околине Невесиња. Дјечак је био одличан ученик са посебном похвалом за успјех у учењу и владању. Пошто је упис био закључен, није било дозвољено накнадно уписивати. Ипак је так ученик уписан, на моју властиту одговорност. Много година касније, један крупан, лијепог изгледа, младић потапшао ме је по рамену и упитао: „Сјећате ли се мене професоре?“ Нисам га се сјетио ни препознао. Рекао ми је да је он онај мали дјечак којег сам накнадно уписао. Не само да је Техничку школу завршио одличним успјехом, него је у Београду радио разне послове, како би могао студирати, поред тога био је одличан студент и задржан је на факултету као асистент. Био сам сретан што сам га уписао у Техничку школу. Дуго смо пријатељски разговарали.
Сваком драга, симпатична, кућепазитељка, те главна чистачица – душа Школе, Дервиша, ходала је једном ходником плачући. На моје питање зашто плаче, одговорила је да је ученица X дипломирала и завршила школовање. Зачуђен, упитао сам, да ли то плаче од радости, одговорила је: „Ма не, каква ми је Техничка школа без ученице X“, ко ће ме сада развеселити и насмијати, с ким ћу се о свему лијепо испричати, много ће ми фалити, тужно ми је без ње, како да не плачем?“ Ученица X била је симпатична интелигентна а нарочито друштвена, весела и духовита, сви су је вољели. Није баш вољела учити па је скоро сваки разред понављала и постала је инвентар и забављач Школе. Ево једног од њених духовитости. Приликом љекарског прегледа ученика, љекар јој је рекао: „Моја дјевојко не могу да чујем твоје срце, као да га нема.“ Нормално да га нема када га тражите на кривом мјесту, ја када сам вас видјела толико сам се препала да ми је срце сишло у пету, ту га тражите ту је оно! Та ученица је многима недостајала, не само Дервиши.
Поред многих секција, друштава, клубова, у Школи, био је и дебатни клуб, на којему су ученици држали предавања, послије којих би се одвијале дискусије. Био сам пријатно изненађен, како су стручно, квалитетно и зрело излагали ти моји ученици, како стручне тако и умјетничко-културне, па и политичке теме. Многи од тих ученика постали су доктори наука, добри стручњаци, неки су познати и признати новинари, било их је и међу политичарима, као и важне особе у амбасадама итд. Мислим да је важно, да су скоро сви честити, поштени и хумани људи са којима се ја поносим као бивши њихов професор, а сигурна може се њима поносити и град Мостар.
Цезар Данон, Лондон
|