Од раног јутра се спустила густа магла, па што сати више одмичу, магла постаје гушћом. Идем кроз ту маглу, тумарам и настојим да држим један исти правац. Дуж улица свијетле неке тамно жуте свјетиљке, али се њихова свјетлост примијети тек из непосредне близине.
„Дан ли је – ноћ ли је?“ – питам се док тешко ходам по улици и великим наслагама леда. Али полахко идем даље…
Домало видим иду дјеца из школе. Неки су на бициклима, и возе полахко. Други, опет, пјешаче поред својих бицикла, држећи се чврсто и пазећи да не оклизну.
Наставих даље несигурним кораком, што од леда под ногама, што од магле, од које не видим скоро ништа. Ухватила сам правац стазом за пјешаке, и тумарам даље.
Стигох тако до мора, иако нисам ни знала да ова улица води у том правцу.
Продужих даље обалом и посматрах… Видљивост преко мора је само неколико десетина метара од обале… Тамо даље се изједначила магла са облацима, а облаци с морем. Све је тамно, све је сиво. Имам дојам као да ту около и нема живота.
Док стојим и посматрам, не осјећам хладноћу, али се ипак сва тресем од неког ружног осјећања. Можда од свега овога што гледам, од све ове магле, ових тмурних облака и сивила. Чини ми се да сам и сама постала сива од свег овог сивила које ме окружило.
Никога не видим, што од магле која ме опасала, што од тога да су и пролазници ријетки. Као да стојим негдје на самом крају свијета… Овакво поднебље дјелује на човјека суморно и тешко, и ствара неку тугу у души.
И док гледах ту тамну копрену око себе и осјећах да од тог свега не могу ни да дишем, у мислима се јави сјећање на мој родни крај… Лете слике као на филмској траци… Уздахнух: „Та дивна сјећања!“ Ускоро ће тамо почети прољеће са својим дражима кад цвјетају жуте мимозе и бехара бадем и дреновина… И као да угледах процвале башче око Радобоље… „Немогуће“, рекох тихо. Али, испред мене су узбуркани валови Оресундског мора, громаде леда којег валови носе даље, па ми у мислима поново затрепери и бљесну слика оног нашег неба плавог и сунцем обасјаног.
Учини се да ми тај осјећај угрија тијело и душу. Сузе се појавише у очима, а клетва пређе преко смрзнутих усана. Прошаптах: „Баш је носталгија тешка болест од које се цркаје!“
Дуго још стајах на обали. Размишљах о путевима људског живота на којима се несрећни човјек нађе ни сам не знајући како, а увијек по жељи и одређењу неког другог. Зашто мој живот није стварно мој?
Онда се сјетих једне анегдоте коју сам некад давно негдје прочитала – како је неки везир по султановом наређењу био премјештен у Босну, што је било као казна.
Шаљући извјештаје – фермане султану, везир је писао о стању у босанском вилајету, и о тамошњој клими. Између осталог је било написано: „У Босни је клима пола године за медвједа, а пола године није ни за њега…“
Шта би тек несрећни везир рекао да је којим случајем дошао у Данску!
Зехра Хамзић-Мујић, Данска
|