|
Градимир Гојер јесте заиста необична појава on the Sky of culture Босне и Херцеговине. И драмски писац, драматург, режисер, пјесник, публицист, директор, али и члан. Странака. Различитих. У посљедње вријеме. Но, не улазећи у његову приватност што нам ваља цијенити код сваке живуће особе (код нас је то још увијек далеко од стварности – мислим на решпект приватности!, оп. а.), Града, а не либим се рећи да је и мој не само колега већ и пријатељ, покушава и то, морам признати, и успијева, веома успјешно одржати ритам методолошки јетког и вишеслојности усмјереног драмског режисера.
Није од оних који ће то радити само „код куће“, у Народном позоришту у Сарајеву. Већ ће и са успјехом отићи до Зенице. Да, са успјехом, без имало патетике. Но, да појасним: Миодраг Жалица је писац који је иза себе оставио сијасет успјешних драмских остварења, али, како и рече драматург представе, Др. Зехра Крехо, – Миодраг Жалица је одувијек представљао својеврсни енигматски упит… Како и рекоше, Жалица јесте заиста један од најзначајнијих босанскохерцеговачких драматичара. Можда је због тога и задатак Гојеров био утолико тежи јер ваљало се носити са „бременом“ опстојности писца који је за нас, млађу генерацију драмских аутора, био драмски геније у правом смислу те ријечи. Чиме то објашњавам? Једноставно, чињеницом да је Жалицу требало ишчитавати и не само читати. Данима, и враћати се тексту. Можда је Града баш у томе и успио. Како? Вишеслојност! Да, када глумачки покрет на сцени дочарава окружење око Долорес Ибарури Ла Пасионариа и када револуционарна Чичероне постаје више од пуког казивача дешавања односно редукционистички представљајући дешавања на сцени кроз репетицију најзначајнијих дијелова текста по завршетку презентације. И не само то већ и кроз чистоћу виђеног гдје чак и лик Хуана Руиса (који јесте можда најблијеђи у самој представи, али не као лик Гојера и/или Жалице већ кроз искључиво неубједљиву презентацију самога глумца) постаје дио свеобухватног мозаика изричаја који се огледа у оној чувеној синтагми Нон пасаран преточеној у домаће виђење фашизма који неће проћи!
Пардон, Фашизам неће проћи!
Чак ни изванредна, жанровски гледано, рефлексија лика једног Лаврентија Павловића-Берије не може постати снажнијом од свеукупно циљаног дјела самог аутора вођеног благом руком једног Гојера (Стаљин је овдје само лик без текста!? С разлогом! Док Комарицки, Иван Арпадович јесмо сви ми, данас и овдје).
Да, благом руком, уз изванредну сценографију и костимографију Вање Поповић која не замара већ, дапаче, само надограђује потребно, јер благошћу лика једне само наизглед „развратнице“ Долорес добијамо слику бола једне генерације која остаје неисказана унутар сопственог покушаја да промијени свијет.
Да, свијет суморне и оштре стварности која чак и у својој наивној жељи да окружење живота самог постане бољим за све нас, успијева оставити наду да ће, ипак, једног дана и бити боље.
Градимир Гојер је, заиста, ишчитавајући један период егзистенције Жалициних јунака, успио створити слику лицемјерства, љубави, патње, мржње, хипокризије, борбе, али и усмјерености вишем циљу без обзира на жртве, преточити у веома читљиву представу за коју не да претпостављам, већ јесам и увјерен, гледалиште неће остати нијемо. Већ, дакако, аплаудирајући, стојећи (баш како и ја то учиних у друштву моје супруге те ноћи у Зеници), створиће претпоставке не само за одржање оваквих представа већ можда и стварања нових, креација, али и буђења старих, визија, бољитку свијета у којем живимо, што стријеме.
Ко помену Булгакова и „Мајстора и Маргариту“?
Сабахудин Хаџиалић
Зеница-Бугојно,
13.02.2007.- 16.02.2007. г.
|