|
 Ако може наслов Истинита бајка, онда може и бајковита истина, зашто не?
У романизираној хроници Анте Станића све је бајковито, маштовито, сликовито, а – истинито. Упечатљиво. Животно. Главни јунак ове књиге – наратор Анто Станић је човјек од угледа и имена, добричина и поштењачина који је рано почео писати стихове, надахњујући се Шантићем, Ћопићем, Шимићем, Куленовићем, Андрићем, Ујевићем, Јесењином… У овом читљивом и памтљивом дјелу Станић успијева да се изрази и представи као врстан приповједач изузетног сензибилитета и интелектуалне финоће, управо ненаметљиве рефлексивности, какви су му, уосталом и многи стихови у збиркама: Златни стихови, Печат моје душе, Живот је поезија, Теби љубави, Мајка хвала ти и др.
Истинита бајка је, уједно, монографија успјешне подузетничке обитељи Станић из Крешева – љупког градића који је тачка, круг у коме се прелама живот Антин од тегобног дјетињства до данас; Крешево је амбијент који покреће његову инспирацију, то је његово родиште и плодиште, његово згариште и патиште, његово озарје и уздарје. У најкраће: Црнички Камник и Крешево су његова опсесија, отисак његове душе, а он њихов заточеник. Усто, Истинита бајка је повеља часне обитељи Станић и, у неку руку, особна карта Крешева, његових људи и ћуди, његове славне и бурне повијести, његових шкртости али и датости, његових старина али и нових вертикала.
Роман-приповијест Истинита бајка заправо је распјевани ритам једног осебујног крајолика испод брда Инач и једне унесрећене, раскомадане, постиђене, али и поносне, чудесно лијепе и драге земље Босне, а, богами и Херцеговине. Читајући Антину Бајку, стиче се дојам да су његова сјећања и присјећања, његова казивања и опсервације толико укоријењени у ово тло, у ову тврду и „пркосну од сна“ земљу, да му није лако наћи узора. Недвојбено могу рећи: ако постоји антиреторична проза, то је Антина; јасна, искрена, структурално чврста и логична, у сликама и метафорама изражајна, ова сага има свој лирски дах, а рационалност и концизност су њене одлике.
Принцип ауторовог живота јесте истина којом Анте одсликава једно минуло вријеме, али и нашу свакодневицу – схваћену као збир међуљудских односа у које си бачен и у којима се хрвеш, бориш и онда када ти је најтеже, при чему писац Анто Станић посвједочује своју урођену скромност и чистоту душе а „за своје добро и за добро других до чије нам је блискости стало“, како аутор записа на 42. страници. У свим животним обасјаним стазама, али и вртлозима и богазама, Анто слиједи и описује оно љепше, ведро лице живота - безбројним примерима међусобног здруживања у коме настаје неко дивно занемаривање свега што би, на било који начин могло да раздваја људе, комшије, земљаке. Свестрани стваралац Анто Станић је дубоко свјестан да су у овом узаврелом, тужном и махнитом свијету – који своју будућност може осигурати само у миру, слободи, равноправности и толеранцији – писци и незванични амбасадори срца и хуманистичких мисли.
Свој животопис Анто Станић је увезао у једну заокружену цјелину која нас, са беспутице, окреће на прави пут, упућује раду и бољитку, срећи и доброчинству, и учи нас да сви, баш сви, осим оних који су инфицирани мржњом морамо нешто учинити да спасавамо расуте остатке наших живота којима смо некада богато храњени и надахњивани – да барем нашу дјецу и унуке сачувамо од масовних мучилишта и губилишта којима је посијана ова земља. Када би се, након првог читања, тражио најсажетији резиме о Станићевој Истинитој бајки, он би могао да гласи: у свом, са списатељског аспекта несвакидашњем роману, аутор као да хоће да каже – мора се у потрагу за суштинама, за оним облицима који би вратили човјека себи, достојанству и животу, који би му омогућили да живи на начин примјерен људском идеалу.
|
Из древних цивилизација – илустрација за књигу Анте Станића
„Златна правила живота“
|
|
Анто Станић је фанатик рада и љепоте. Отуда, који год посао је радио, радио га је здушно, предано и до перфекције. Као сеоски „учо“, васпитач, фармер и узгајивач пилића, затим као градитељ, угоститељ, гласовити приватни бизнисмен, па као хотелијер и металостругар у Њемачкој, те службеник домаћег осигурања, а, поврх свега, као занесени поета и списатељ – Анто је заорао дубоку бразду гдје год се кретао на релацији Крешево – Сарајево – Загреб – Сплит – Њемачка – Херцеговина, у чему му је најважнији потпорањ била и остала његова животна сапутница и сапатница, брижна и племенита Луца која му је подарила три касна сина: Звјездана, Свјетлана и Горана, као и седморо малих сунца, унучића.
Тако је сам Анто Станић и његова твртка постао институција, постао стабло са тисућу младица које ће, с вјером у Бога, листати, цвјетати и давати плодове садашњим и будућим нараштајима. У том контексту, аутор овог приказа гледа на родољубиву ноту у Антиној истинитој бајки јер његово родољубље је, у ствари, човјекољубље које је изнад свих личних интереса и себичности и у најтјешњој вези с љубављу према својим ближњим, према родној груди, према домовини Босни и Херцеговини, али и према свијету који је ништа друго него једна велика људска обитељ, према свему што је хумано, велико, племенито. Не, Станићево родољубље није патетично и слаткорјечиво, није, тако да кажем, соц. реалистичко; он својим романом слави рад, слави мир и суживот и објављује рат рату као највећем пороку повијести у којој су сви људи, на неки начин губитници и страдалници.
Стога, у својим фрагментима – рецимо, у професору Рагибу Бурини у Учитељској школи у Сарајеву, о антологијском писму сина Звјездана родитељима у туђини, о сусретима и растанцима с родним крајем, о сеоским сијелима и теферичима, о свом момковању, о својим и Луциним драгим родитељима… хоће да изнесе бар мало свјетла на длану, вјерујући ипак у своје списатељство, јер оно враћа изгубљену наду, јер покреће у души заборављене, скривене свјетове. Једино та свјетлост, хоће да каже Станић, може поново да обасја готово пресахли крвоток овог успаниченог свијета, у тежњи да се превлада све што срозава човјека у ништавило, друштво у крдо, а од повијести прави криминални роман у наставцима.
Анто је имао буран, тегобан, али и богат живот што се види и у његовом роману који ће, засигурно, поздравити читатељи свих генерација и афинитета. Он често наглашава дубоке завичајне корјене у чему, можда, и јесте смисао изреке да су људи од давнина одлазили из Босне и Херцеговине – трбухом за крухом и опет јој се из бијела свијета враћали – трбухом за пупком. Анто слави великане овог поднебља, па је, уз све своје обавезе, један од утемељитеља и предсједник управног одбора Књижевне закладе/фондације „Фра Грго Мартић“ – којег је писац овог осврта, својевремено, у фељтонима објављеним у „Ослобођењу“ и мостарској „Слободи“ назвао – „босанским Хомером“.
Да живот пише романе зорно потврђује и Истинита бајка Анте Станића који је у дјетињству дуго пузао, храмао с одузетом моћи говора, падао, посртао, боловао од сушице, вођен у народних љекара, лијечио се у болници у Батковићима, али је остао усправан, достојанствен биљежник и баштиник нашег времена, наших људи, догађаја и збивања који су дали печат крају минулог и почетку овог стољећа. Монографија о Станићима Истинита бајка је настала уз асистенцију, па и интервенцију Иве Мије Андрића, тог освједоченог пријатеља Крешева, Мостара, Сарајева, Лукавца… великог посленика културе и литературе и једног од најистакнутијих бх. књижевника који сада живи и ствара у Загребу. Концепцију романа Анто и Иво су градили промишљено и досљедно и у њему ништа није дато насумце, исконструисано, него је све доживљено проживљено, бајковито, маштовито, а истинито, изнад свега. Станићу, на „Бајку“ не стављај ни точку ни тачку, него настави!
|
|
Задња измјена: 2007-04-14
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|