|
Позориште! Зашто Позориште? Место Тишине Зачудности Страсти Огољавања. Место одабира Узвишеног језика Природности Неспутаности Елеганције Духа.
За кога стварамо овако посустали под раздртим Небом? Чему служимо? Амбицијама што ће нас надживети? Страстима што владају у нама?
Омеђена оштрим обрисима, сцена нам нуди јавну усамљеност, силину простора, једноставност израза. И кад безброј светла осветљава наш пут ка Истини, и кад гледалиште у вртлогу сцене дише нашим дахом и кад напуштајући Позориште очекујете да будете бољи, а свет у који се враћате нежнији. Позориште тек тада живи, искри и привлачи. Оно има своје тренутке изгубљености, тоњења, блуђења због чега је тако привлачно с обе стране рампе. Зато у његовој арени могу опстати само они који признају ту „спрегу“, препознају ту „мелодију“.
Узбурканост срца, дисање коже, капи Душе. То је сцена. Хистрион… Крв. Зној. Сузе. Позив на игру. Искорак у ново. Позориште живи, смењује се. Продужава корак у сенкама што нестају.
Запитајмо ветар, талас, птицу, запитајмо све што се миче, да ли је Време стало, да ли уздише Позориште?! Да, уздише. За оне што воле тајне срца скривене, сцена је место Страсти, Истине, Открића и они највише долазе у Позориште. А оно траје. Дух уметности вреба иза сваке завесе, иза сваке маске. Неуништив је. Спречава да све пропадне. Упркос онима што подилазе јефтиним укусима публике желећи да нас лише тог тајанственог уточишта. Оно ће увек наћи излаз за невин, слободан и снажан Живот. За службу истини.
Но, без обзира на традицију Духа и сврху свог постојања позориште остаје јединствено и необично. У њему свако свакога посматра, одмерава, просуђује. Оно нам је неопходно. Али, без Душе глумца нема позоришног чина. Нема чаролије, Предавања, иако су: страх, жалост, разочарења чести пратиоци глумачког рада, нестајања на сцени. И мучног трагања. Јер, оно што се дуго тражи и жели достиже се не страшћу, већ стрпљењем, гипкошћу, и неком врстом „посвећености“. „Страшне дубине Духа и патње Душе, неуобичајена мисаона усредоченост, слична „верском заносу“, прати уметничко дело.“ Зато су стваралачке муке и најжешће и једноставности израза тако ретке. А сврха је позоришне уметности да дубоко осетимо, а не да разумемо те искре Љубави, искре Силе, искре Истине што нам открива Сцена… за трагом Звезда … у славу Талије.
октобра 2006.
____________________
Из нове књиге Д. Стојиљковић Круг-Арена Ветрови сећања
|