|
И Рим и Истанбул су градови који су заузимали простор на коме су ведрила и облачила политеистичка божанства, са којима се живјело и у која се вјеровало вјековима. Није све заборављено, не само због учених људи који су биљежили, него и због народних усмених казивача чије су приче стизале с кољена на кољено све до данашњих дана, понекад и из времена тотема. Можда су ти тотеми и утјецали на нас да једни о другима имамо устаљене представе, стереотипе, често и пежоративне с модерног становишта:
„Сем главног божанства Јупитера /.../ за сваку активност постојало је посебно божанство /.../. У римском систему трију имена име рода (номен) чувана је нарочито јасно трагове првобитног тотемизма. Имена као Aquilii, Asinii, Caninii, Porcii, Vitelii, Cornelii упућују не тотеме, на орла (aquila), магарца (asinus), пса (canis), свињу (porcus), теле (vitellius), дрен (cornus) итд.“ (Будимир/Флашар, 1978: 25).
И из царског града са Босфора долазе нам тотемистички каталози. О једном таквом обавјештава нас Веселин Чајкановић:
„Нама је из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за по неку животињу, изједначен с њом. /.../ У каталогу су споменути ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквивалент по каквој унутрашњој вези. За Србина се нпр. каже да је вук /.../, даље за Алеманина се каже да је орао, за Грка да је лисица, за Бугарина да је бик, за Сирјанина да је риба, за Татарина да је хрт /.../ за Турчина да је змија“ (Чајкановић, 1985: 95-96).
О томе у једном свом запису говори и Петар Џаџић:
„У једном рукопису старе српске рецензије, преведеном‚ ’от језика греческога на српски’ 1690. године, а објављеном у ’Летопису Матице српске’ 1898. године налазимо интересантну ’идентификацију’ народа и животиња чије је исходиште вероватно, у сећањима етничких група на њиховог тотемског претка. Тако дознајемо ’/…/ Саракин вепар јест, Турчин змија јест, Арменин гуштер јест, /.../, Турчин пас јест, Татарин загарин јест, Србин вук јест, Бугарин вук јест, Немац сврака јест /.../, Јеврејин јазавац јест, Египтенин козал јест, Лех (Пољак) рис јест’...“ (Џаџић).
Изгледа да су и ови каталози нека врста стереотипа. То данас, наравно, није у употреби, али припада прошлости. А градови се обилазе и због прошлости и због садашњости. Ту садашњост и прошлост најуспјешније спајају путописци као образовани и даровити српски путописац Љубомир П. Ненадовић. За Ненадовића средином XIX вијека Рим није што је био за вријеме Јупитера:
„Кад смо се приближили капијама Рима, све сто сам из историје о Римљанима знао поновило ми се у мислима: њихове борбе и тријумфи, њихови јунаци и оратори; њихова богатства, науке и слава; њихови богови, богиње; њихови императори и републике – све ми је то на ум пало. Али од свега тоге ништа нема! Нашао сам Рим, али нисам нашао Римљане. Место тријумфа иду по улицама Италије; место богатих Красуса, Лукула, Вителија – просјаци не даду ти из куће изаћи; место Цинцитата, Катона, Брута срећеш по улицама босе калуђере; место Јупитера с громовима у руци стоји статуа светог Петра и држи два кључа (кажу да су то кључеви од раја); место Цезара седи у Ватикану један смирени старац. На оном месту одакле су полазили римски легиони да иду да прегазе Галију и Британију вежбају се француски војници! Варвари Гали дошли су да чувају Рим. Рим који је свет освојио и њиме по својој вољи владао!“ (Ненадовић, 1963: 60).
Данас често можемо да видимо слике Рима, уживо, које нам приказују моћне телевизије, уз коментаре вјештих журналистичких импровизатора. Нису ријетки ни филмови или телевизијске серије о догађајима из прошлости. Али сва та моћна електронска техничка средства нису у стању да нам покажу Рим, Рим половином XIX вијека. Не као што је то учинио млади Љубомир П. Ненадовић. Међутим, увукла се она клица неповјерења у туђе чак и међу даровите књижевнике и утјецала на њихово писање. Многи су путујући по свету, писали о љепотама царских градова. У путописима даровитих књижевника можда се најбоље види слика коју имамо једни о другима. Ненадовић пише да јесте нашао Рим, али не и Римљане. Умјесто патриција Ненадовић среће просјаке који му не дају из куће да изађе. Још чуднија је слика босих калуђера. У том Риму нема више статуе моћног громовника Јупитера, замијенио га је свети Петар који држи у руци један кључ од раја и други кључ, опет од раја.
Велики римски Форум, гдје се дешавала судбина свијета, сад је само слика развалине, а Ненадовић не заборавља ни да приупита како се тај простор сада зове. И сазнаје: кравља пијаца. Дакле, ту се сада продаје стока и краве као извор млијека. Млади Ненадовић види Крављу пијацу, али и слике варвара који пљачкају по Риму у вријеме римске немоћи. Све што је моћно једног дана бит ће немоћно. Ненадовић вели да су грабеж и пљачка подигли Рим, а грабеж и пљачка су тај исти Рим и оборили.
У природи је сваког странца да у једном граду тражи више прошлост него садашњост. И Ненадовић је у Риму нашао више прошлости него садашњости. Ненадовић је опчињен Римом, мада његову садашњост посве не схвата. Можда је то оно његово друго. Чини се да би се млади образовани Љубомир П. Ненадовић врло тешко одомаћио у Риму или Италији. За разлику од њега, хрватски писац, Антун Густав Матош врло брзо се одомаћио у Риму, у јесен 1913, али и он прво види прошлост:
„Сад станујем близу Ватикана у некадашњим вртовима Нероновим. Ту у близини су дивље звери обешчастиле безимене, у животињске коже ушиване дјевице. Ту су биле живе бакље Неронове tunicae molestae: мученици у запаљеним туникама у смоли, расветљавајуће оргијске моћи каботенског императорског антикриста, са конкавним моноклом (: monocleom) од смарагда у блазираном избуљеном оку. Ту погинуше истодобно, у сјају тих живих лучи, св. Петар и св. Павао, иначе противници, око 1. коловоза 64, док Нерон, љубавник романтичне и вјерне робиње Актеје, кипар са главом обријаног месара, глумац, пјесник и пјевац, размишљаше о својим хидрауличним оргуљама.“ (Матош, 1955: 316).
Матош се јесте одомаћио у Риму, јер боље разумије слику Италије и њених значајних људи него онај који је одгојен као православац. Он је помало код куће јер је „сиромашни син несрећне сиромашне земље /.../ члан католичког народа и латинске културе“. Матош хвали Рим:
„Рим је одиста Вјечни град, највиши град међу свим градовима, највиша и највећа дојакошња свјетска мисао. То је једино мјесто не земљи што је сачувало чисти класични хисторијски континуитет. /.../ У Риму је тамо од Скипиона (: Scipiona) африканског средиште класичне паганске мисли /.../“ (Матош, 1955: 316).
Матош је сав у Риму и жели да му припада и кад је код фонтана, и у кафани, и крај влажних зидова, крај ђубришта и уличне вреве. Но насмијаће се неком подстолару чије је име Свифт. Ипак, без обзира на одушевљење Римом и осјећање да је „као код куће“, Матош, као и сваки други странац, оптужује Рим. Рим је и данас крив за Нерона, Рим одговара што је прогањао ове или оне, а крив је и због тог несретног постолара Свифта. То је, ипак, оно друго које види други.
Код свих путописаца може се наслутити и нека врста „гледања с висине“ на мјесто посјете. Посјетилац и посјећено мјесто су, чини се, у сталном неповјерљивом односу. И у сликама путописаца има особене охолости. То се често готово непланирано, спонтано прокраде, нешто што се само по себи наметне и чега ни образовани културни путописци нису свјесни.
Милош Црњански сасвим свјесно сјенчи разлику између Славена и Латина. По њему, Латини мисле
„/.../да се ми, Словени, са нашим вечитим побунама, трзањем истина, сумњичењем, никада нећем сложити са њима, Латинима. Латини су жељни ауторитета и културе, а не рушења ауторитета“ (Црњански I, 1966: 288).
Иначе, слику Италије Црњански не даје само у познатом путопису Љубав у Тоскани, већ и у књизи Код Хиперборејаца. Тако у Хиперборејцима Црњански помиње и канибалство. Наводно су два талијанска официра у једној експедицији појела једног шведског научника:
„Којешта, кажем, ја, никада нисам веровао у ту причу. Малмрген је просто изнемогао, онемоћао, и морали су да га оставе да умре на леду. Уосталом, капетан, или поручник, Цапи – за кога се причало да је младог Швеђанина, успут, појео – посетио је Малмргенову мајку кад је чуо шта о њему причају. Ниједан Талијан, кажем, не би се усудио, да оде и погледа у очи матери (la Mamma), мирно – мирно матери човека кога је појео.“ (Црњански I, 1966: 71).
Таква прича, ето, кружила је Италијом. Црњански је забиљежио, и сам не вјерујући у такву могућност, али и иронијски оцртавајући менталитет Италијана. Црњански (Код Хиперборејаца I, 71) вели да су Талијани „несумњиво, синови Сунца, али је већ давно речено да су меланхолици“. Он истиче да су, како се мисли, Талијани мекушци, али и тврди, те да су добри каменоломци и каменоресци. Због тог талијанског мекуштва неки Финци су били очајни што им се кћи удаје за једног Талијана. Та млада, лијепа и добра Финкиња, кад се уда за Талијана неће бити више таква: „Биће као Римљанке што су.“
Црњански, изванредан стилист, наглашава (Код Хиперборејаца II, 14) да је Рим био мртав, мртве су биле његове фонтане, када су варвари пресјекли водовод, али и да је оживио када су папе водовод васкрсле. Пјесник Црњански у Риму пије млијеко кокосова ораха, а мисли на нашу домаћу краву, која „има тако лепе очи ујутру“. Све се то некако збива ту, близу оног Форума за који Ненадовић вели да је Кравља пијаца. Сам Милош Црњански је посве занешен Римом:
„Јутро је, међутим, у Риму, ванредно. Сунчани зраци, падају укосо, а благо, као месечина, која се жути и која је топла, а ти зраци продиру у груди, као неке пријатне стреле. То је једино Сунце које сија и богаташу и сиромаху, и младом човеку, и болеснику, и старцу. Сунце и Рим стапају се у сећању у једно. Нигде у Европи Сунце не сија тако. Ни на један главни град земље. Нити игде фонтане хладе тако лепо. Сам тај факт, који се понавља – ујутро, у Риму – претвара се у дубоку људску срећу, а сви у Риму учествујемо, у том балету, који носи наслов: Il Giorno. Дан.“ (Црњански II, 1966: 15).
(наставља се)
____________________
ЛИТЕРАТУРА
Примарна:
- Црњански, Милош, Код Хиперборејаца I-II, Просвета: Београд 1966.
- Џаџић, Петар, Део и целина, КУН, Политика: Београд, исечак, непознат датум.
- Џумхур, Зуко, Некролог једној чаршији, Ослобођење публиц: Сарајево 1991.
- Гођевац, др Анка, Нова Турска и Кемал, без издавача и места, 1937, стр. 59-75.
- Гвоздић, Мишо, Сузе на Монмартру, Јединство: Приштина 1997.
- Матош, Антун Густав, Салве деа Рома, у: Хрватски путописи XIX и XX стољећа, Зора: Загреб 1955, стр. 316-323.
- Ненадовић, П. Љубомир, Писма из Италије и Швајцарске, Култура: Београд 1963.
- Шеклер, Богдан, То сам видио, Универзитетска ријеч: Никшић 1986.
Секундарна:
- Будимир, Милан / Флашар, Мирон, Преглед римске књижевности, Научна књига: Београд 1978.
- Чајкановић, Веселин, О митологији и религији, Просвета: Београд 1985.
- Дивковић, Мирко, Латинско-хрватски рјечник, Загреб 1900, репринт Напријед: Загреб 1990.
- Ђорђевић, Тихомир, Наш народни живот I, III, Просвета: Београд 1984.
- Фасмер, Макс, Этимологический словарь русского языка III, Прогресс: Москва 1987.
- Хамер, вон Јозеф (: Hammer, von Joseph), Хисторија турског османског царства I, преводилац и издавач Неркез Смаилагић: Загреб 1979.
- Херодот, Историја, Матица српска: Нови Сад 1988.
- Његош, Петар II Петровић, Горски вијенац, Републички завод за унапређивање васпитања и образовања: Титоград 1991.
|