|
Енес Кишевић: Мачак у траперицама
Режија: Роберт Валтл (: Waltl)
Позориште лутака у Мостару
Сезона 2006/2007
Премијера: петак, 3.11.2006.
|
|
Боја, покрет, ријеч и глазба су стандардни лексеми сценског говора. Међутим, како се ови елементи преводе у функцију театарског чина, како се успоставља оригиналност сценског говора, очитује се у начину њиховог компоновања и зависи од маштовне снаге и опћег театарског умјећа редитеља, од успоставе нових неисцрпних синтаксичких односа.
На ове реминисценције, које се чине толико природним да их, углавном, и не примјећујемо, нагнао нас је словенски редитељ Роберт Валтл кога смо срели ових дана у мостарском Луткарском позоришту гдје је на сцену овог театра поставио чувену поему Енеса Кишевића „Мачак у траперицама“.
|
Сцена из представе „Мачак у траперицама“ (Фото: Амир Ћатић)
|
|
Већ сам избор ове Кишевићеве поеме представља својеврсно изненађење будући да је ово пјесничко дјело било у „тренду“ прије тридесетак година. Валтл нас је, заправо, опоменуо, скренуо нашу пажњу на Кишевићево дјело које јесте, прије свега, пјесничко дјело, грађено необичним ритмичким каскадама, темељеним на ритмичким односима поскочица, заошијаног динамизма који не дозвољава предах док је ишчитавамо и која, управо у тим динамичким односима, крије снажан драмски набој који, тако моћно, кореспондира са дјетињским разумијевањем свијета, са осјећањем његове игривости чиме се, само од себе, нуди сценском приказу. Тај динамизам је заокупио пажњу Роберта Валтла, нагнао га да му буде основа за разигравање сопствених творачких моћи, за искушавање дјелотворности ритмичких складова саме поеме да се преведе на сценски језик и начини театарски чин. Откуда сусрет овог хрватског пјесника, рођеног у Ћопићевом завичају, и словенског редитеља (и глумца), објашњава нам Ивица Буљан:
„Валтлов сусрет с Енесом Кишевићем догодио се у „Бајци о рибару и рибици“ гдје Енес глуми старог рибара. То се умјетничко компањонство наставило кроз рагузијанске Енесове стихове по којима је Митја Врховник-Смрекар складао пјесме у „Малој сирени“. У Ријечком луткарском казалишту Валтл је поставио Кишевићеву „Коку Коконе“. Великодушан пјесник, који воли своје читаоце, и широкогрудан режисер, који непрестано узбуђује своју младу публику, тандем су који у Мостар долази разведрити чистом и искреном поезијом“.
Поставка „Мачка у траперицама“ само продужује тај слијед, али нас и упућује на међусобно разумијевање ова два умјетника које се јавља као поуздан темељ за очекивани резултат.
И управо то: разумијевање ритмичких каскада било је основа са које је Валтл кренуо у сценску пројекцију Кишевићева дјела. Истовремено, то разумијевање је Валтлу омогућило да свој сценски превод „Мачка у траперицама“ не заснива на прилагодби једног пјесничког дјела сценском говору, већ цјеловитом пријеводу за који се налазе адекватне сценске формулације за оно што је утемељено у ријечима, али да се не изгуби ријеч у којој је утемељена пунина пјесничког дјела. Валтл је ритмичке односе, који владају Кишевићевом поемом, преобразио у сценску боју, у четири тонске вриједности – црвену, жуту, зелену и плаву, динамизам је превео у покрет, ријеч је стављена у контекст покрета као флуид који се на да угасити, а изнад свега је постављена глазба која све то обједињује и ствара унутарњу чврстину сценског збивања. Валтл ове елементе не доводи у својеврсну субординацију која би му омогућила лагодност у стварању синтаксичких цјелина, он свакоме од ових елемената ствара посебну драматургију, обезбјеђује им пуни сценски живот, рекло би се да сваки од ових елемената има свој сопствени сценски простор и да, заправо, у једној представи гледамо четири представе. Али, будући да сви ти елементи имају своје заједничко извориште – пјесничко дјело Енеса Кишевића, они се међусобно усклађују, урастају једни у друге и, урастајући једни у друге, развијају унутарње потенције онога другога.
|
Сцена из представе „Мачак у траперицама“ (Фото: Амир Ћатић)
|
|
Покрет стјече пунину глазбеног кретања, кретање артикулира односе између бојених ентитета, бојене фактуре откривају унутарњу пјесничку потентност ријечи. И сви су на добитку! Ни један дио се не може толико осамосталити да би почео звучати самостално и тиме нарушио цјелину. Али, истовремено, глазба је устрајно провођена кроз цјеловите замисли редитељеве, представа поприма карактеристике глазбене представе, боја визуализира свијет који се доживљава и жели разумјети, боја је козмос у чијем се пространству тај свијет отјеловљује, он се јавља носиоцем успоставе непосредне комуникације гледалишта и сценских призора и тиме представа поприма карактер ликовног дјела. И она јесте то: јесте мала пастелна симфонија на чијим се елементима заснива снага доживљајности, ријеч звучи у позадини сваког бојеног акорда, покрет им даје лелујавост. За именовање јунака, носилаца фабулативног слоја, Валтл се послужио образинама које су носиле у себи извјесну енергију комичног, али су, заправо, више придоносили цјеловитом ликовном обликовању призора потенцирајући бојене цјелине костима које су глумци носили на себи.
Валтл је представу заснивао на колективном раду глумаца, чак и на тонском усклађивању говора. Овакав поступак је највише погодовао Игору Видачковићу, студенту треће године Академије у Мостару, који се, са пуном лагодношћу своје сценске предиспозиције (здрав орган и чиста дикција, стаситост и суверено владање покретима тијела) углазбљивао у колективизам игре, надвладавао своје сценско неискуство и тиме се смјештао у исту раван са осталим глумцима. Ако се продужи развијати на овакав начин, убрзо ће стандардни квартет мостарског Луткарског позоришта прерасти у квинтет, петочлани ансамбл, што би значило значајно растерећење четворо глумаца овог театра (Нермина Дењо, Диана Ондељ-Максумић, Сергио Радош и Неџад Максумић), мада су они исказивали способност за реализацију врло комплексних сценских замисли, поготово оних које су, на овој сцени, постављали бугарски редитељи.
Дугогодишњи заједнички рад њих четворо придонио је да су се стваралачке енергије, различите у почетку, временом толико усаглашавале да се данас више и не може примјећивати нека разлика између Сергија Радоша и Нермине Дењо, Диане Ондељ-Максумић и Неџада Максумића, мада ће, без сумње, остати трајна одлика овог театра да ослобађање свих стваралачких потенција овог ансамбла потјечу од Диане Ондељ-Максумић чије је стваралачке моћи и онај лирски флуид, који она носи у себи као своју иманенцију, тешко поредити било с којим глумцем у нашим просторима, мада и у бањалучком Дјечјем позоришту има неколико глумачких снага које су постигле свој пуни стваралачки индивидуалитет (најближи јој је Душко Мазалица).
Диана Ондељ-Максумић надраста своје физичке одлике и постаје метафора сценске грациозности која се може моделирати кроз најразноврсније редитељске замисли. Међутим, Роберт Валтл се задовољио тиме да она буде параметар оног сценског утјеловљења до којег су морали доспијевати остали актери. И то је, управо, постигао! Гледали смо, дакле, једно вриједно сценско дјело у мостарском Луткарском позоришту, срели у њему врсног пјесника Енеса Кишевића и словенског редитеља Роберта Валтла који се почео кретати путањама свога славног претходника – Едија Мајарона.
Сарајево, 13.11.2006.
|
|
Задња измјена: 2007-01-07
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|