|
Појављивање књиге Марине Трумић Живи глас умјетника, враћа нас као читатеље до небројено великог броја имена и дјела значајних људи и увијек живих питања о умјетности и умјетнику. Наравно, тако и на тај начин до могућности да установимо: како у међувремену одговор није добијен, а иста питања већ живе у новим младим и средовјечним људима који једнако горљиво инзистирају на њиховоме присуству и тражењу одговора. Који с једнаком вјером живе тај и такав – задат живот.
Књига доноси записе о сусретима и разговоре са седамдесет (70) знаменитих људских појава које је на свом професионалном путу срела и у разговору зауставила Марина Трумић. Више од половине тих људи, више нису међу живима, али се не губи актуелност њиховога мишљења и значаја њиховога живог гласа. Напротив. Њихова ријеч и порука, енергија њихове појаве још увијек покрећу свијет дјелатних људи и подстичу инвентивне. Тако се ова изврсна књига Марине Трумић оваплоћује као трајан генератор позитивне енергије хуманистичког и естетског предзнака.
Пишући своје текстове током 30-ак година новинарског рада, Марина Трумић је морала имати у виду свој професионални задатак, остављено вријеме, рубрику с одређеним бројем знакова. Али, за инвентивне, нема ограничења. Инвентивни и креативни постављају стандарде. Ауторица се, наиме, новим поводима и осјећањем да је ријеч о људима који још имају шта рећи, обраћала у више наврата. Са Нобеловцем Ивом Андрићем разговара пет пута, са Бранком Ћопићем три пута, са Мидхатом Бегићем два пута, етц. Са свима њима има и пријеписку и одржава комуникацију. Тако је добијена примјерена слика појаве и у дужем временском раздобљу.
Текстови су у књизи поредани абецедним редом презимена. У књигу се улази кроз надахнуто и суптилно, али с одмјереним заносом испред свога и свих тих живота исписаним есејистичким монологом: Свијет је лијеп, свијет је чудо. Марина Трумић ненаметљиво, с изграђеним и рафинираном смислом и мјером подстиче своје суговорнике и од њих добија максимум и онда, када је ријеч о провјерено интровертним особама које отворено и јавно изражавају своје неповјерење према новинарима и медијима.
* * *
У очима и духу читатеља, ова изврсна и у нашим приликама ријетка књига, бива сасвим релевантним чудом које читатеље уводи у заборављене и неријетко сасвим и одавно напуштене просторе идеја и подухвата, а подстиче енергијом коју исијавају сјајни људи, њихове замисли и представе о животу и свијету. Текстови Марине Трумић објављивани су у Свијету, Ослобођењу, Одјеку, Оку, НИН-у, Југославенској ревији, Књижевности, итд., и прије више од четврт стољећа дочекивани с одобравањем и изузетном пажњом.
У књизи је на начин потиснуте особне интиме, као драгост, ипак назочан сјајни човјек и самозатајни интелектуалац, Маринин супруг Чедо Кисић. Баш као и у животу и послу: увијек је ту по ономе што ради и што остаје на његовом људском путу као траг. И, само изнимно и експлиците видљив је на лицу мјеста. Успјешан у најосјетљивијим пословима, али скроман и никад у првом плану. Тако се јавља и као лик на фотографијама, име или презиме и ријетко обоје, напримјер у писму захвалности Меше Селимовића за сериозан третман и књижевно-критичку опсервацију његовога дјела у ревији Одјек, коју је Чедо Кисић уређивао петнаестак година.
* * *
Књига Марине Трумић Живи глас умјетника, снажно и релевантно амалгамира културалну раван коју твори јединствен језички културни простор екс ЈУ. Врло је интересантно, како тај живи глас изненађујуће једнако звони и одјекује у времену послије минулих догађаја! Ријеч је о континуитету хуманистичког ангажмана оних људи који су увијек на уму имали само опћу добробит која је у њихово вријеме изгледала једнако као што изгледа данас.
Умјетност и умјетници, ако то јесу, онда су такви. И, невоље су исте. Као да људи, као да човјечанство не учи.
У трећем по реду тексту о нашем Нобеловцу Иви Андрићу, Свијет, 29.11.1968. године, Андрић прича о своме боравку у Вроцлаву на Конгресу Међународне лиге за мир, 1948. године, дакле – двадесет година раније. Присјећа се уздржаности пољских пјесника према Југославенима. Пољаци су се држали на дистанци, знајући да су под присмотром Информбироа с осјећањем да их сам Стаљин гледа. О чему Андрић каже:
Рекао сам једној пољској пјесникињи, нашој старој познаници и, иначе, паметној жени, која се правила да нас не види: Зашто се овако понашате? Па, ово нисмо измислили ни ви ни ја. Ако сте ви уз ваше и ја сам, нормално, уз своје и то не може бити другачије, али постоје неки људски односи. Па ми смо писци, а не политичари. Ни ова ситуација неће вечно потрајати, а ви ћете се једном стидети свога поступка… Сећам се да ми је једини Иља Еренбург пред свима пришао, оним својим карактеристичним, лаганим ходом Јеврејина, носећи ми цигару, јер ми смо и раније увек размењивали цигаре, да и овај пут то учинимо.
Пола стољећа касније, исту слику можемо видјети у нашој земљи, овај пут у односима између њезина три најбројнија народа. Тоталитарни је ум у свим временима и на свим меридијанима је заувијек исти. А, требало би искорачити изван те страшне окошталости разума.
Заправо, цијелу истину о овој изврсној књизи рекао је директор Музеја књижевности и позоришне умјетности БиХ, сада покојни – Александар Ацо Љиљак, наговарајући Марину Трумић да књигу приреди:
Знам да си заокупљена радом на својим причама и мислиш како је то сада за тебе најбитније, али вјеруј ми: приче данас пишу многи а мало је оних који се могу похвалити тако обимним и драгоцјеним материјалом, важним за нашу културну хисторију.
Нема сумње, Александар Љиљак је имао стваран однос према ауторици и потенцијалној књизи, култури и хисторији, као и могућности наставка комуникације живог гласа умјетника. Наиме, изван те комуникације која нас спаја, ни једни, ни други истински не опстајемо. Ми смо, недвосмислено само оно што између нас јесте, ма шта да то јест.
Поуздано, ријеч је о једној од ријетких књига, којој ће с проласком времена вриједност расти, сасвим примјерено или пропорционално значају дјела и аутора на које се односи. Наиме, осим поменутих, није могуће другачије гледати имена: Ото Бихаљи Мерин, Јан Беран, Бато Ченгић, Мерсад Бербер, Оскар Данон, Оскар Давичо, Зуко Џумхур, Хамза Хумо, Неџад Ибришимовић, Мирза Идризовић, Ханифа Капиџић-Османагић, Мирко Ковач, Густав Крклец, Весна Крмпотић, Хајрудин Крвавац, Бошко Кућански, Скендер Куленовић, Ибрахим Љубовић, Предраг Матвејевић, Велимир Милошевић, Јурај Најдхарт, Ћамил Сијарић, Ђакомо Скоти, Дервиш Сушић, Марко Вешовић, Мехмед Заимовић, Миодраг Жалица и др.
Рујна/септембра, 2006.
|