|
Случајност или не, али понеки несвакидашњи доживљај што га човјек покадкад ријетко искуси усред сиве свакидашњице као да му се указује необичним начином коинциденције, а који као и да није од овога свијета већ и нешто много дубље и значајније. На то, наиме, да оно што се назива животом није само пуко преживљавање биолошке јединке већ да се покадкад у човјековој души заискри и нешто од тога више и значајније, екстракт такорећи свеукупног и непролазног смисла живота.
Није ли то заправо и оно што се у умјетности јавља као инспирација, тајна нека појава која заискри однекуд из ко би знао какве дубине вјечности, дар Божји, како се уобичајено назива?
Такав необични доживљај који се понекад, ријетко јавља, доживио сам недавно у ноћи гледајући и слушајући ексклузивни програм што га је редакција приказала за своје бројне гледаоце. Било је ту доста различитих успјелих и мање успјелих тачака само занатски сачињених, али ми је од свих и изузетно – те и без мостарског црњака што сам га пропустио набавити – онај који је испунио познати и даровити Илијас Делић, који је том приликом примио и значајну награду за свој дугогодишњи рад на очувању народних мелодија, те остао у најљепшој успомени.
|
Илијас Делић
|
|
Гледајући такав изузетан музичко-сценски перформанс што га је и сва мостарска публика здушно и с највећим уживањем пратила могао је човјек, те и ја особно, да доживи нешто што граничи с несвакидашњим. Све пјесме које је он интерпретирао пратио је сјајан народни оркестар, те тиме повећавајући укупан ефекат остварили су код публике чудесан како музички и пјевачки још и велики рефлексивно-емотивни ефекат. Као у некој чудесној атмосфери стапало се све у једно: велики народни пјевач, те и његова у свему посебна партнерка, оркестар, као и сва претежно млада мостарска публика обилно надарена смислом уопште за умјетност.
У тим тренуцима сјетио сам се онда и свог некадашњег давног и никад заборављеног глумачког боравка у Мостару када је таква иста тако надарена и емотивна публика у свом онда новосаграђеном лијепом театру пратила са живим интересовањем и дубоко емотивно доживљаваним утисцима многе ондашње представе, те и једну такву која се небројено пута и једина таква изводила у Мостару, те и широм Босне и Херцеговине. Ради се о представи Роблесовог Монсерата, драми први пут приказаној на сцени Comédie-Française у Паризу, за коју је тамошња штампа с истинским разлогом тврдила да је најбоља драма написана иза Другог свјетског рата, а која је у даровитој режији тадашњег управо свршеног студента београдске академије Јосипа Лешића и у чудно полетној и сретно одабраној подјели улога, те и моје маленкости у улози пуковника Исквијарда одиграна преко сто и двадесет пута пред увијек пуним гледалиштем. Било је у тој представи и нечег што би се у неком умјетничко-социјалном смислу могло упоредити и са оним што се дешавало у некадашњем совјетском друштву када су након завршених представа Художественог театра започињале крваве туче међу гледаоцима инспирисаних управо импресивним садржајем представа које су гледане. Занимљиво је споменути и чињеницу да је речена представа коју је као прву иза тога поставио на сцени загребачког Народног казалишта примус драматикус и превео након гледања у Паризу Тито Строци (: Strozzi).
У мостарској, пак, представи било је нечега што је у потпуности одговарало великој замисли њеног ствараоца, те и мостарског ансамбла; онога што је представљало њену пуну вриједност и судбину, а то је и оно што ће се баш у Босни и Херцеговини недуго затим догодити истински, те чије зле посљедице и данас трпе они чија се судбина у потпуности поклопила са умјетничким и непосредно приказаним садржајем представе како ју је интерпретирао мостарски театар.
|
Мостар Севдах Реунион
|
|
И све то на неки сличан начин доживио сам и у споменутом музичко-сценском перформансу када је та иста а сада подмлађена мостарска публика на свој урођени умјетнички начин дубоко емотивна и естетски реаговала на наступ споменутог интерпретатора пјевача и када се уједно стапало гледалиште-слушалиште са његовим импресивним пјевањем, те и уопште са оним што чини суштину живота Мостараца, људи који на најдиректнији и импресиван начин налазе у себи смисао онога што се назива умјетношћу а представља и највриједнији дар и противност свему друкчијем, негативно оптерећеном људском бићу.
На крају да споменем још и нешто што је на мене оставило снажан утисак гледајући споменути фасцинантни музички програм који ме је нагонио да се у мени разбукти никад угасли умјетнички осјећај, а који се, баш као и мостарски, потиче из дубоко урођеног инстинкта, те наглашен још и великим мостарским и врањанским бардовима књижевности, Шантићем, Ћоровићем, Хумом, те Станковићем, највећим натуралистом након Золе како га је оцијенила свјетска критика. Такву помисао и асоцијацију стекао сам и сам рођени Врањанац и баш у кући споменутог натуралисте, те и при спомену на све што се исподогађало у чудној симболично-асоцијативној вези двају споменутих градова и њихових високих репрезената у најплеменитијој области живота; у одређивању уопште смисла овоземаљског људског битисања.
Све то, те и напријед спомињани недавни музички програм на неки идентични начин, те и повезујући два умјетничка грађа као да говоре да је „умјетност она која повезује свијет, и утолико више праве умјетнике“.
|
|
Задња измјена: 2007-01-01
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|