|
Хаџи Ахмед-еф. Лакишић
У већ поменутом, ексхумираном Царинском харему истицали су се дивни, камени, веома високи нишани од којих се онај узглавни завршавао са чатал-турбаном, испод кога је веома лијеп тарих у стихованој прози на турском језику:
„Аллах је највећи! У овом мјесецу (рамазану) врата Џеннета су отворена пријатељима, а свјетло Божије милости се просипа на Његове робове. Умрли хаџи-Ахмед-еф. Лакишић, син Абдуллах-агин, ханедан од старина. Нека Аллах освијетли кабурове њихове и нека их обрадује Џеннетом. Пред душу мерхума – Фатиха. Умро је 1289. (1872) године.“
Овај хаџи Ахмед-ефендија идентичан је са калиграфом и преписивачем рукописа из Мостара који је 1846. године, у Мостару, преписао граматичко дјело Шарх ‘ала бина’ал-аф’ал (Коментар на форме арапских глагола), неутврђеног аутора, на арапском језику. Рукопис се налази у Провинцијалату херцеговачких фрањеваца у Мостару (Р-72), а урађен је на 44 странице средње величине лијепим, вокализираним арапским писмом. Текст је углавном писан црном тинтом. Папир је бијел, а омот од тање коже, оригиналан. На 22. листу рукописа преписивач је записао своје име и породични ланац од седам својих предака Лакишића: Ахмед ибн Абдуллах ибн Ахмед ибн Омер ибн Хусејн ибн Хасан ибн Омер ибн Ахмед-бег Лакишић (оснивач џамије у Ричини, примједба наша), настањен у граду Мостару. Тако смо добили два упоредна ланца Диздара и Лакишића који вуку поријекло од Ахмед-аге или Ахмед-бега, градитеља џамије у Ричини у Мостару, и његовог оца Хусејн-бега, такође вакифа, што ће бити веома значајно за проучавање старих босанских породица.
Хасан-бег-ефендија Лакишић
Хасан-бег-ефендија Лакишић, син хаџи-Мустафа-бегов, рођен је у Мостару у првој половини 19. стољећа. Мајци му је било име Назифа, а жени Емина. Спада у ред врхунске мостарске улеме свога времена. Учио је пред ученим мудеррисом хаџи-Махмуд Ариф-еф. Кајтазом у једној халки угледних мостарских алима међу којима су били: хаџи-хафиз Сулејман-еф. Шарац (реису-л-улема) Дервиш-еф. Љута, хаџи-хафиз Мухаммед-еф. Риђановић, Хамза-еф Пузић, Али Фехми-еф. Џабић (лидер Покрета за вјерско-просвјетну аутономију), Аган-еф. Којић, хаџи-Аган Шевки-еф. Двизац, Јусуф-еф. Кајтаз, Смаил-еф. Балић, Мустафа-еф. Хаџимахмутовић и хаџи-Мехмед-еф. Хамзић. Иџазетнаме су им уручене 1878. године.
Хасан-бег-ефендија је био први сарадник муфтије Џабића у борби за вјерско-просвјетну аутономију босанскохерцеговачких муслимана. Он је уједно и један од посљедњих значајнијих мостарских вакифа. Завјештао је 308.000 гроша и одредио да се с тим новцем купе некретнине у Турској и на његово име увакуфе. Приход од тога да се троши на издржавање најчувеније медресе у Инегјолу. Пошто ондашња турска влада није хтјела примити тај новац, мостарски муфтија је издао фетву да се с тим новцем подигне једна зграда у Мостару која ће носити његово име. Од тог је новца Вакуфско-ме’аррифско повјеренство 1938. године подигло репрезентативну зграду на Мусалли чији су се приходи трошили за издржавање Ниже окружне медресе у Мостару све до њеног насилног укидања.
Оставио је додатних 50.000 гроша и одредио да се за тај новац подигну мектеби у Подвележју, у Свињарини, Кружњу и Добрчу. Колико су ови мектеби заслужни за ширење просвјете и одржање ислама у Подвележју, не треба ни напомињати.
Осим тога, Хасан-бег-ефендија је, својом вакуфнамом од 16. маја 1917. године, увакуфио у Мостару двије куће с градилиштем, један дућан с градилиштем и још једно градилиште. Одредио је да се наведени објекти дају у закуп и приходи троше у вјерске и хуманитарне сврхе, за потребе поменутих мектеба у Подвележју, за плаће му’аллимима и слично. Један дио прихода опоручио је своме хизмећару Хасану Омерагићу, сину Мухаммедовом, за чију се егзистенцију побринуо и након своје смрти. То довољно говори о каквом је човјеку и алиму ријеч.
Као што смо истакнули, Диздари вуку поријекло од Салих-аге Лакишића који је у Мостару обављао дужност диздара, али је једна грана ове породице задржала презиме Лакишић, тако да данас у Мостару живе и једни и други, а вјероватно и не знају да припадају истом породичном стаблу. Што се тиче Диздара, до данас је, у више наврата, писано једино о Мухаммеду Емин-ефендији, мање о његовом оцу, а о другим алимима из породице Диздар никако. Ово је покушај да се на једном мјесту проговори о неколицини алима Диздара и да се ови заслужни људи отму од заборава.
Џафер-еф. Диздар
Џафер-еф. Диздар ибн Мустафа ибн Салих, калиграф и преписивач рукописа из друге половине 18. и с почетка 19. стољећа. Школовао се, вјероватно у Мостару. Љепота рукописа одаје учена човјека. Од њега су нам се сачувала два рукописа који се чувају у Збирци рукописа Провинцијалата херцеговачких фрањеваца у Мостару, Р-83 и Р-84.
Први Џаферов рукопис је из 1783. године, а представља познато дјело из обредословља Китаб Устувани (: Ustuwani), аутора Мухаммед-ефендије Устуванија, на турском језику. Рукопис је сачињен на 288 страница средњег формата, лијепим и вокализираним арапским писмом. Папир је бијел, а коричење картонско. На шестом листу има једна фетва од сарајевског муфтије Мухаммеда, а на деветом биљешка: Власник и преписивач Џафер Диздар син Мустафин, а овај син Салихов и три преписивачева печата. На 112. листу биљешка о пријепису рукописа са годином 1783. Осим Џаферовог у рукопису има отисака и других печата, каснијих власника.
Други рукопис представља исто дјело Китаб Устувани, такође на турском језику. Рукопис је сачињен 1812. године, на 174 странице средње величине, лијепим вокализираним арапским писмом. Папир је бијел, а коричење картонско. С обзиром да је Џафер-ефендија иста дјела преписивао више пута сматрамо да је преписивао и за новац.
Ахмед-еф. Диздар
Ахмед-еф. Диздар, син Мухаммеда, мудеррис, рођен је у Мостару око половине 19. стољећа. Спада у ред значајних мостарских алима. Похађао је Карађозбегову медресу, иџазет узео пред муфтијом Мустафом Сидки-еф. Карабегом, а онда дуго година био мудеррис у Рознамеџијиној медреси у Мостару. Године 1893. предавао је у Дару-л-му’аллимину у Сарајеву Мухтесар и Ме’ани из арапског језика. Био је и хонорарни професор Шери’атске судачке школе. Касније је био члан Улема-меџлиса све до смрти. Његов је син Мухаммед Емин-еф Диздар, директор Шери’атске судачке школе, професор и управитељ Газијине медресе и први ректор Више исламске шери’атско-теолошке школе.
Ахмед-еф Диздар бавио се и преписивањем рукописа. Тако је он 1867. године преписао дјело Хајр ал-kала’ид (Šar al-Qasida an-nuniyya)), коментар популарног спјева о вјеровању, аутора Шејха Османа ал-’Урјанија (: ’Uryanija). Рукопис је исписан лијепим та’лик писмом са нешто несха на 288 страница средњег формата. Текст коментара писан је црном, а вокализирани текст касиде црвеном тинтом. Странице су обрубљене црвеном линијом, а у врху прве странице налази се једноставан унван. Папир је бијел, а повез полукожни.
У биљешци на насловној страници преписивач доноси генеалогију своје породице од седам кољена коју смо већ поменули. На почетку, на једном неисписаном листу налазе се три биљешке на турском језику, у прве двије преписивач биљежи датум рођења синова Мухаммеда Емина (17. сафер 1299. – 8. јануар 1882.) и млађег Салиха, а у трећој биљешци Мухаммед Емин биљежи смрт брата Салиха. Рукопис се чува у Гази Хусрев-беговој библиотеци у Сарајеву, Р-4146.
Годину дана касније Диздар преписује хадиско дјело Шама’ил ан-набијј (: an-nabiyy), аутора Ебу ‘Иса’а Мухаммеда ат-Тирмизија, на арапском језику. Рукопис је урађен лијепим насх писмом на 184 странице средњег формата. Текст је писан црном тинтом, а странице обрубљене црвеном линијом. На маргинама има биљежака које се односе на текст. На почетку је биљешка са именом преписивача и већ поменутим породичним ланцем од седам предака, те садржај исписан црвеном тинтом и неколико хадиса. Папир је бијел, а повез кожни. И овај се рукопис налази у Газијиној библиотеци, Р-3029.
Ахмед-ефендија је посједовао богату збирку оријенталних рукописа коју је наслиједио његов син Мухаммед Емин-еф. Диздар. Примјерице, на првом листу рукописа Р-106 који се данас налази у Збирци оријенталних рукописа Провинцијалата херцеговачких фрањеваца отиснута су два печата и биљешка: власник и посједник Ахмед Диздар, син Али-агин. На трећем листу је биљешка да је овај рукопис раније био у посједу његовог претка Мустафа-аге Диздара, сина Салих-агина Мостарца.
Мухаммед Емин-еф. Диздар
Мухаммед Емин-еф. Диздар, рођен је у Мостару 8. јануара 1882. у угледној, улеманској породици. Отац му је Ахмед-еф. Диздар, бивши члан Улема меџлиса, професор Рознамеџијине медресе у Мостару и хонорарни професор Шери’атско-судачке школе у Сарајеву. Од оца је млади Мухаммед наслиједио љубав и жељу за науком. Након мектеба у Сарајеву похађа руждијју, а онда Гази Хусрев-бегову медресу. Шери’атско-судачку школу завршава са одличним успјехом 1902. године и одмах започиње судску праксу, прво у Сарајеву, а онда у Мостару. Брзо увиђа да му је наставнички позив срцу дражи па 1907. године почиње предавати арапски језик у мостарској гимназији. Ускоро одлази у Беч гдје полаже строги професорски испит из арапског језика за средњошколску наставу пред универзитетским професорима др. Милером и Ватрославом Јагићем. Како би био што спремнији за овај испит Диздар је научио и њемачки језик. Јагић је цијенио Диздара јер је одлично познавао матерњи језик, за разлику од осталих који су свој језик знали само из народних јуначких пјесама. У Мостару Диздар остаје до Првог свјетског рата, а онда 1. јула 1914. године буде именован за директора Шери’атско-судачке школе умјесто Османа Нури Хаџића који одлази у Бањалуку. На овом положају Диздар остаје до 1923. године када, накратко прелази у Земаљски музеј. За краткотрајне Давидовићеве владе опет буде именован директором Шери’атско-судачке школе 10. октобра 1924. године, али након 35 дана буде пензиониран. У времену од 1918. до 1922. био је и хонорарни директор тек основане Шери’атске гимназије. Због своје политичке оријентације био је прогоњен па стога прерано и пензиониран, а умјесто њега, за директора Шери’атске судачке школе био је постављен Ибрахим-еф. Сарић који је наше младе шери’атлије увео у српски „Соко“ и српско пјевачко друштво „Слога“. Одмах након пензионирања, тек је био напунио 42 године живота, Диздар је постављен професором и управитељем Гази Хусрев-бегове медресе. Ово је вријеме реформи у нашим вјерским школама. Тада се сједињују Ханиках и Куршумлија у једну установу са три течаја, приправни, средњи и виши (алијја), сви у трајању од по 4 године. Осим уобичајених вјерских предмета уводе се и свјетовни предмети који се изучавају у осталим грађанским школама. Највише заслуга за реформу Гази Хусрев-бегове медресе приписује се управо Мухаммед-еф. Диздару.
Након оснивања Више исламске шери’атско-теолошке школе 1937. године, Диздар је именован редовним професором, а 1938. и ректором овог нашег највишег исламског училишта у краљевини Југославији. Медресу је преузео Ахмед-еф. Бурек, а Диздар и даље предаје хисторију ислама седмим и осмим разредима. Након нешто више од године дана Диздар је на Палама умро 8. децембра 1939., од посљедица срчаног удара. Мерхум је из Више исламске шери’атско-теолошке школе, на рукама бројних ученика, професора и поштовалаца, пренијет до Бегове џамије гдје му је клањана џеназа, а онда, опет на рукама, до Грличића брда гдје је укопан. Иза њега је остала супруга и двије кћерке.
Мухаммед-еф. Диздар био је ангажирани алим. Неколико година био је у Управном одбору Мерхамета, а једну годину био је његов предсједник. Активан је био у Народној узданици, неколико година био је биран у Управни одбор, а 1927/28., био је предсједник тога друштва. У Ел-Хидаји је од њеног оснивања редовно биран у Радни одбор, редакциони одбор истоименог листа, а 1938. године био је први човјек Ел-Хидаје. Био је члан Наибског одбора за подручје Улема меџлиса у Сарајеву, те члан његовог ужег одбора. Био је и члан Испитне комисије за полагање професорског испита за вјероучитеље на средњим школама.
Још као ученик Шери’атске судачке школе Диздар је у другом годишту Бехара објавио, скупа са Мехмедом Спахом, вриједан рад Кратак преглед арапске књижевности. Онда слиједи његов рад Тунис у коме је описао живот муслимана у тој земљи. У истом мјесечнику штампао је и два пријевода од турске романсијерке Фатиме Алије: Разговор (касније штампан као сепарат) и Ууди (Гитарист), те драму из албанског живота Беса Шемсуддина Самија, познатог турског писца и лексикографа. У календару Гајрет за 1906. годину објавио је пријевод текста Цивилизација (Меденијјет) који је на турском језику написао наш Ариф Хикмет-бег Ризванбеговић Сточевић. Најзначајнији Диздарев рад је Наставни заводи код старих Арапа, објављен у 30-годишњем извјештају Шери’атске судачке школе 1917., у којем је обрадио врсте медреса и исламских училишта, од Низамијје до најновијих измјена статута универзитета Ал-Азхар у Каиру. У Споменици Гази Хусрев-бегове четиристогодишњице објавио је значајан рад о Куршумлији медреси, а овај рад је штампан и у специјалном двоброју Новог бехара поводом тога догађаја. У календару Народне узданице објавио је текстове: Муслимански календар и Сат. У поменутом Извјештају, чији је приређивач сам Диздар, објавио је животописе својих професора Неџиб-еф. Смаилбеговића и Хасан-еф. Спахе. Нарочито треба истаћи његов рад Ислам и знаност који је објављен у Гласнику ИВЗ-е, бр. I/1933, бр. 4-5, стр. 38-48. Тај рад представља заправо Диздарево предавање одржано 21. октобра 1933. године у Народном позоришту у Сарајеву, поводом 400-годишњице Гази Хусрев-бегове џамије у Сарајеву. У Гласнику XXXIX/1976, бр. 5, стр. 491-495. објављен му је запажен рад Џамија као прво и најстарије училиште.
Мухаммед Емин еф. Диздар био је вјешт калиграф у врсти арапског писма та’лик. Као што смо већ истакли, калиграфијом и преписивањем рукописа бавило се више алима из породице Диздар, па и његов отац Ахмед-ефендија.
Од осталих алима из породице Диздар помиње се и Мустафа-ефендија Диздар о коме немамо података, осим да је живио и дјеловао након 1878. године.
____________________
(Хасан Наметак: Мостарска улема задњих сто година, Календар Народне узданице за 1941. годину, стр. 78; Х.Ш. – (Хазим Шабановић): Мерхум Мухамед еф. Диздар: Календар Народне узданице за 1941. годину, стр. 169-170; Хивзија Хасандедић: Каталог арапских, турских, перзијских и босанских рукописа Провинцијалата херцеговачких фрањеваца у Мостару, Мостар 1961, стр. 22, 24, 25, 31, рукопис; Исти: Задужбине хаџи Ахмедаге Лакишића у Мостару, Гласник ВИС-а, Сарајево 1961, бр. 10-12, стр. 385-396; Касим Добрача: Каталог ГХБ, Сарајево 1963, св. 1, стр. 272, 456; Махмуд Траљић: Мухамед Емин еф. Диздар, Гласник ВИС-а, Сарајево 1976, бр. 5, стр. 488-490; Хивзија Хасандедић: Каталог арапских, турских и перзијских рукописа Архива Херцеговине у Мостару, Мостар 1977, стр, 105; Исти: Муслиманска баштина у источној Херцеговини, Сарајево 1990, стр. 55, 61; Мехмед Мујезиновић: Исламска епиграфика Босне и Херцеговине III, Сарајево 1988, стр. 262-263, 291, 298; Мухамед Ждраловић: Преписивачи дјела у арабичким рукописима II, Сарајево 1988, стр. 297, 313; Хамдија Крешевљаковић: Изабрана дјела II, Сарајево 1991, стр. 449; Ахмед Мехмедовић: Лексикон наше улеме, рукопис).
|