|
Вратимо се накратко „Проклетој авлији“. У њој су најбоље реализирани форма тзв. источњачког вишеструког приповиједања, коју је писац преузео из старих фрањевачких кроника како би вјешто водио приповједачеву нарацију из „ер“ позиције, и доминантна преокупација Андрићеве прозе.
Та уклопљена приповијест структурирана је по овој формули: фра. Растислав прича о фра. Петру, фра. Петар о Хаиму, Хаим о Ћамилу, а овај, најзад, о Џем султану. Проклета авлија полако престаје бити конкретан цариградски затвор који је са својим злокобним Карађозом узрок свакој патњи, а све више објашњава своју алегорију. Патња је свељудска, а њезин главни узрок и није репресија једне конкретне државе, него тегобан пут до потпуне самоспознаје. Џем султан је та најјаснија точка самоспознаје. Самоспознаја сама своја и сама по себи. И по цијену физичког интегритета!
Алегорија је још један од занимљивих стилских поступака. Писац каткад жели причу десоцијализирати, изгурати је из нужде повијесно-политичког континуитета, тада је облачи у алегоријско рухо, али, чини се, идеја увијек остаје иста.
Једна од најпознатијих алегоријских прича јест засигурно „Аска и вук“. Но, је ли ју довољно разумјети као побједу умјетности над насиљем? Може ли она бити пуно више од тога? Међутим, у том смислу мени се занимљивијом чини управо приповијест „Ћоркан и Швабица“. И њу би се могло интерпретирати на један сасвим нов начин. Она би се већ првим читањем могла одчитати као политичка алегорија. Наиме, Ћоркан (или Онај Што Не Види), син Циганке и Анадолца није само „помало луда цијеле касабе“ већ њезин симбол. Заправо, тешко је разлучити докле сежу Ћорканове, а докле особине његове средине. Она ће покушати сузбити његов „севдах и кењчилук“, али Ћоркан је истовјетан својему окружју. Над њим је Швабица, играчица на жици. Она је изнад, а он испод и то није случајно. Швабица је у овом односу симбол једне долазеће царевине која ће покушати отргнути босанског човјека из крила отоманског културног контекста. Тај ће маневар истовремено импресионирати и трауматизирати домаћег човјека несвиклог на промјене. Дакле, изнад је Аустро-Угарска Царевина, а испод земљица Босна. Босна која вегетира. И овдје ми се занимљивим чини повући паралелу, а тому алегорије служе, с данашњим временом када тобожњи просперитет Босне јамчи доминација Еуропске Уније, једнако недефиниране земље. Долазак стране „силе“ писац ће прокоментирати саркастично:
„Комедија је дошла тихо и безазлено.“
Па ће и појачати:
„Та јевтина играчица из малог циркуса порасла је у касаби до кобне и тајанствене величине.“
А Ћоркан, прави наш човјек:
„Он је служио сваком и за сваки посао.“
У њему је страствено удивљење за нешто тако далеко, нешто што му не припада. Он не може овладати својим емоцијама, заправо схватити своје стварне потребе. Дијагноза катастрофална, посљедице несагледиве, а позиција шизофрена. Из тог положаја преданости и осјећаја потпуне инфериорности сведене на пуку вегетацију, из те позе потпуног „нокдауна“ ништа се јасно не може видјети, камоли учинити, за властиту добробит па да тежња свидјети се другом, далеком, еуропском, еманципираном, цивилизираном БИЋУ не буде само – „севдах и кењчилук“.
Националне књижевне хисториографије (читај идеологије) нису биле начисто камо и како сврстати босанскохерцеговачке писце па су тај посао оставиле за нека друга, боља, времена, а кад се тому није могло избјећи, као у случају Иве Андрића, онда припадајуће књижевне критике нису биле у стању правилно вредновати његов књижевни рад. Босна се сматрала периферном државом (државом?), а њезин књижевни израз периферним послом, настао недајбоже у сатима доколице. Тако је за карактеристичну тежњу романописаца што су писали у реалистичном коду да причу социјално и повијесно контекстуализирају (Андрић, Селимовић, Јерговић, Ловреновић…) била постулирана ридикулозна синтагма „бавио се Босном“. Синтагма је толико честа да може постати израз – „бавиосебосном“(!). Но израз није безврага. Бављење Босном ту исту Босну уобјекћује, односно одузима јој сваки субјективитет. Босна је „бављена“, смјештена у пасив и нека је ондје. С друге стране, та опћедруштвена пасивност је болно истинита и она нема снаге устоличити генезу карактеристичног босанског књижевног израза који, макар силом прилика, мора постојати.
Овај мој данак, или нескромно, есејић жели дати потицај за разумијевање дјела писца Иве Андрића с погледом из централне босанске перспективе. Босна и Босанци нису само пуки књижевни интерес или недајбоже декор писца из Београда, већ је Андрићева књижевна физиономија потпуно срасла с физиономијом босанске земље. Писац се бави проблематиком коју сматра дубоко својом. У свом књижевном дјелу готово у цјелини жели приказати све потешкоће у самореализацији и саморазвоју домаћег човјека до потпуне његове актуализације. Тај књижевно обрађени проблем и данас реалан и актуалан колико и јучер заправо је и сам препрека зрелијем поимању књижевног дјела босанског нобеловца.
Пробао сам, можда и нескромно, показати путеве које треба раскрчити до потпуног и од свију прихваћеног књижевног значаја Иве Андрића. Једино што је несагледиво теже, а мора се нужно претходно направити, је пронаћи пут до сама себе, сваки појединац понаособ, осмислити пунину свог особног живота на овом тлу и то не као привремену нужност, него као богомдану реалну трајност. Иво Андрић је то одлично знао. А док не спознамо сва вишегласја и Андрићеве прозе и властите нам домовине, наша химна бит ће мукла мутава шутња. У бескрај.
|