О Андрићу се писало јако много, али с позиција које су биле увјетоване негдањим погледима на административну чињеницу „есер“ Босну или као на дио болешћу захваћеног иначе здравог тијела, неког отоманског заостатка у еволуцији који би се кад се нађе времена требало ампутирати па да онда све око њега расте и фрца „ко подмазано“. Такво доста прихваћено гледиште се приписивало и Андрићу, а његова докторска дисертација се сматрала доказом. Тај својеврсни поглед „извана“ приписан Андрићу крајње је упрошћен. Ту зракопразну свезнајућу позиција у којој пишчева мисао лебди над нама и проматра нас „са стране“ као извањску другост која нас познаје, али није наш дио требало би напустити.
Андрићев приповједач није свезнајући, његова мисао није неовисна о Босни из које је потекао, она извире и увире у Босну, она је посве босанска. Њезин је глас пун питања без одговора и све је прије питање и непознаница, него свезнање и сигурност. А све је опет повезано с цјеловитом универзалном мишљу о свијету и опћим питањима људске егзистенције. Контроверзе, страхови и стрепње одреда су једнаке и неовисне о географским ширинама и дужинама.
У Андрића у првом плану није неко повијесно гибање препуно херојских дјела. На првом је мјесту једноставно ЧОВЈЕК. Меша Селимовић је записао да су Андрићеви ликови предимензионирани, намјерно деформирани да би били упечатљиви. Но, моје је мишљење да су они обични, домаћи, реалистични, антититански, мали људи, побијеђени законом голог бивствовања. Његов приповједач описује сам живот, његову срж у безграничном и непрестаном тражењу смисла. Несрећа његових ликова није национална, монументална, већ једноставна, људска. У повијесним гибањима и превратима тешко ће нестати народи, а лако – човјек.
Андрићеви ликови су запитани, слаби, пасивни и препуштени. Све што у материјалном свијету постоји њима влада, све је изван њих и ни на што не могу утјецати. Њихова слабост тумачила се као потпуна ирационалност, но она то није. Она је више од тога – гола људскост.
Проучавајући домаћег босанског човјека, Иво Андрић се прометнуо у правог и истинског антрополога Босне. Он своје ликове не описује, него их проматра са својеврсне позиције психоаналитичке недовршености. Они трпе живот и страх је њихова главна емоција. То није онај дјетињи пролазни, већ дубоко укоријењени страх самоактуализације, суочења са самим собом. Та типично фројдовска ситуација има, зна се, двије могућности реакције односно излаза а то су бијег и борба.
Многи Андрићеви ликови у вјечитој су дефанзиви, они покушавају пронаћи животни смисао бјежећи од њега. Тако Макс Левенфелд бјежећи од босанске мржње погиба на другом крају континента, фра. Марко Крнета се пита гдје је међа људског и божанског и камо умакнути, а онда суверено закључује: „Све што постоји проклето је без краја“. Мустафа Мађар у вјечитом галопу ће закључити: „Свијет је пун гада, крштеног и некрштеног“.
Повијесно-политичке околности на овом простору малокад су биле афирмативне. Тај неизбјежни несретни удес позиционират ће босанског човјека у Фројдову затворену шкољку страха и афеката. Реакција, била она бијег или борба, увијек је унезвијерена, што оставља слику предимензионираности Андрићевих Босанаца, свију нас. На кључно питање како побиједити страх и нагоне није било одговора. Ову Фројдову значајну двојбу која увијек може имати разарајуће ефекте, домаћи је човјек надомјестио трећим путем – конформизмом. Сваки пут кад не можеш докинути јачега, можеш му се прилагодити или пак прикључити. Слуганство симболизирано мрачним Карађозом јест заправо најлакши пут, јер тада су питања властите егзистенције изван нас самих, маколико настојали оставити дојам да смо њима окупирани.
А борба? То је тек тешко питање, чини се епохално, цивилизацијско. Борба је једнако неизвјесна као и бијег. Што је и у чему је заправо опасност, тко ју изазива, тко је пријатељ, тко непријатељ,је ли покаткад све у једном. Та и нама данас актуална питања без одговора су основна опсесија Андрићеве прозе. Да смо изабрали пут борбе за реализацију властитих потреба неовисно о моћи и снази разорних сила које су стољећима насилно пенетрирале у тијело Босне и Херцеговине, а за властите циљеве, тада бисмо имали какву-такву кривуљу перманентног саморазвоја, а не стољетне друштвене регресије. Управо због те сложености борбе за себе, ми и данас имамо цијелу хрпу страних институција које апотекарски мјере наше властите животне приоритете и што треба, а што не.
Но, вратимо се Андрићевом приповједном поступку. Кад уводи лика у причу, писац ће најприје вјешто изнијансирати генотипску и фенотипску димензију личности. Ненаметљиво ће нам представити лика, његово поријекло и сл., а онда ће га контекстуализирати у босанске координате, како у пејзаж тако и у друштвено-социјални оквир који ће га доминантно одредити. А онда ће та позиција моћи-немоћи до краја обликовати његов фаталистички усуд моћника или патника. Етичко код Иве Андрића овиси о друштвеној моћи, а не о етничкој припадности. То прилично зорно показује „Проклета авлија“ гдје су заточени припадници свих раса и етничких скупина, „каури“ и „турци“, а ови други једнако су и на позицији моћи и немоћи.
(наставља се)
|