|
23. септембар
У јутарњим извјештајима ТВ станица, виде се чикашке улице претворене у потоке. На све стране оборена стабла и електрични стубови, пригњечени аутомобили. Иако ни један торнадо није додирнуо земљу.
Те вечери оглашавају се на телевизији бивши амерички предсједник Клинтон заједно са Ал Гором који су се укључили у свјетску акцију очувања природе од загађивања. На екрану слике неприродног топљења леда и снијега на сјеверном полу Арктику. Виде се угинули бијели медвједи. Липсали од умора због сталног пливања и глади, јер нема фока сакривених испод леда, пошто више нема ни леда. Упозоравају Клинтон и Ал Гор како се клима већ мијења. Није то више прогноза и упозорење за сутра јер је зло стигло већ јуче. У Америци има годишње око 900 торнада. Прошле сезоне било их је близу 1.500. Ове сезоне, само током једног дана, забиљежено је по седамдесет-осамдесет. Протекле двије године на све стране Америке тешке кише и поплаве. На западу шумски пожари због суша. Током љета и јесени изгори на стотине хиљада хектара густих шума. То је – тврде стручњаци – посљедица загађења ваздуха и пораста температуре зрачног омотача за цијели један степен Целзијусових, што је по количини огромна енергија концентрисана у атмосфери око Земље.
Човјече, удари се по глави, дођи себи! Иначе скончаће природа због твог нехата, а друга жртва, након бијелих медвједа, бићеш ти, човјек! Па коме рећи: „Прави си медвјед!“ Нама, који смо свјесни свих узрока насилног мијењања климе или оним бијелим што липсавају на Арктику, чији инстинкт ипак не може предвиђати ни шта ће сутра бити а камо ли далеку будућност?
24. септембар
Те страшне природне непогоде брзо су, међутим, постале другоразредне вијести америчких медија. Јер далеко већа узбуђења изазивају земаљске олујине политичке природе. Неколико дана све ТВ станице врте слике предсједника Венецуеле Чавеза и Ирана Ахмединеџада, док они са трибине ОУН демонизирају америчког предсједника Буша. Иако се то од њих двојице могло очекивати, ипак су се Американци страшно нарогушили. У најмању руку – кажу – не може се на тај начин карикирати предсједник земље домаћина ОУН. Али далеко више критика пљуснуло је по оним делегацијама и делегатима који су остали у сали ОУН да саслушају два „бунтовна и безобразна“ шефа држава. „Замислите: сви су здушно пљескали тим огавним критикама и говорницима!“ – говоре Американци, не вјерујући да се тако нешто може догодити! Многи се питају: зар нас неки у свијету уистину толико мрзе?!
25. септембар
Уобичајене јутарње вијести за Чикаго. Двоје мртвих у судару луксузних аутомобила недалеко центра велеграда. Један возач је, под утицајем дроге, возио брзином од 160 километара. У јужном предграђу убијен из пиштоља један полицајац вребајући ноћне провалнике. Свако јутро се на вијестима нађе најмање једна, а понекад и три-четири сличе вијести. У саобраћајним удесима годишње погине најмање хиљаду људи. Рањених је три-четири пута више.
…У јужним дијеловима Чикага пронађен леш жене којој је из утробе, ножем, извађена седмомјесечна беба још у заметку. Троје мале дјеце те жене пронађено је у машини за веш и електричном сушионику. Све троје мртви. Ухапшена је млађа женска особа која ће бити психијатријски прегледана, јер такав стравични злочин чине само малоумници. Барем тако се мисли. Јер у нашој Сребреници је побијено близу десет хиљада људи. Злочинци су били при „здравој памети“ свог, ипак, болесног ума. Па ни стручњаци – психијатри више не знају поставити границе између ума и малоумља.
26. септембар
Води се огорчена битка за превласт у Доњем и Горњем дому америчког Конгреса. Између Републиканаца и Демократа. Сијевају варнице на све стране. Небеска торнада прате она земаљска. Републиканци већ осам година држе команду у оба дијела највећег представничког тијела САД - Конгреса. Али већ дуже вријеме и Странка и њен најистуренији човјек предсједник Буш „пеку се“ у паклу политичке жеравице. Демократе су нањушиле да је дошао повољан тренутак када могу фронталним ударом они добити већину. Требало би да у Конгресу Демократе освоје 20 мјеста на изборима који слиједе у новембру па да „самељу“ Републиканце.
Сваки дан у свим медијима јављају о несмиљеним вербалним дуелима представника и кандидата једне и друге странке. Демократе све јаче чепркају по већ отвореној Бушовој рани: оптужују га да је непромишљено, грлом у јагоде, кренуо у рат са Ираком и да је данас пријетња терориста по сигурност САД већа него прије септембра 2001. године. Буш, међутим, одлучно понавља да је ситуација далеко боља, опасност мања. Али објављен је извјештај 16 америчких истражних и шпијунских организација у којем се каже како је Ирак „кухиња нових фундаменталиста и терориста“ и како тамошњи рат погодује ширењу и јачању терористичке мреже исламских фундаменталиста који ће и даље реметити свјетски мир.
Уз то један пензионисани армијски генерал из највишег врха Оружаних снага САД оптужио је Рамсфелда, секретара за одбрану, да нестручно води рат у Ираку, што Америку кошта тешких милијарди долара и до данас три хиљаде живота војника, уз преко 20 хиљада рањених. Али, и поред истих захтјева са још неколико ауторитативних страна, Буш енергично брани свог, како истиче, суперспособног министра одбране.
Постоље Републиканаца се, изгледа, озбиљно љуља. Познати новинар Боб Вудроф, онај што је открио Никсонов „вотергејт“, написао је књигу у којој је документовано изнио све Бушове грешке везане уз рат у Ираку као и контроверзе тог далеког америчког ратовања.
Али Републиканци се не предају. Исто тако упорно понављају: Да су Демократе у већини и на власти, рат против терориста се не би ни водио. Они саботирају акције свеамеричке одбране. А Америка и Американци би били све веће жртве терористичке помаме!
1. октобар
Још један врели туш за већ поприлично „обарене“ Републиканце. Откривено је да је представник Флориде у Доњем дому Конгреса Марк Фолеј слао интимне и голицаве интернет поруке једном мушкарцу млађе доби. Кад су медији мало више прочепркали ту тему испоставило се да су у републиканском табору већ пет година знали за Фолијева „фолирања“ настраним сексуалним склоностима и неуобичајеним љубавним дописивањима. Али да нико од руководилаца Странке није оштро реаговао. Што је најгоре, Фолеј је активно учествовао у дефинисању закона о „ебјузирању“ односно напаствовању младих. Дао је оставку на своју позицију у House of Representative (представнички доњи дом). Сви оцјењује да ће ова афера итекако коштати Републиканце на слиједећим изборима за Конгрес.
С тим у вези чак и неки конзервативни кругови САД захтијевају оставку првог човјека Доњег дома Конгреса мистер Дениса Хастерта. Он је, кажу, и раније знао за Фолијеве „несташлуке“ али није ништа предузео да се он смири или смијени. Буш је, међутим, устао у одлучну одбрану Хастерта, истичући на ТВ екранима да је он „велики отац, способан учитељ и изванредан тренер“ и да нема разлога да се повлачи.
2. октобар
Телевизија приказује дјечаке, дјевојчице и тинејџере како у једној великој сали узастопно подижу руке према небу, молећи се Кристу. У рукама држе мале луткице. Оне представљају дјецу у заметку мајчиних утроба. Дјечаци и дјевојчице између 6 и 10 година моле Бога да се смилује оним који су за абортус. Јер тиме убијају живе људе. Дјеци, док се обраћају Кристу, теку сузе потоцима низ образе. Једна дебела дама диригује том представом. Сви они су „војници Исусове војске“. Сви они се куну да ће ратовати за Исуса и његову вјеру. Не каже се против кога. „Војску“ предводи госпођа Фишер, иначе позната као занесени експонент најконзервативније религиозне евангелистичке цркве која здушно подржава предсједника Буша.
Новинар који води емисију каже како младеж, у редовима те „Кристове војске“, пада у транс и хистерију, губи везу са стварношћу, свим дјелићима душе и тијела обраћа се Богу. Новинар вели: Није ли то друштвено штетно? Он сматра да су родитељи ти који их упућују стазама крајње занесености Кристом, што се дјеци, кад одрасту, може осветити.
4. октобар
Род Благојевић је гувернер наше државе Илиној. То му га дође као, рецимо, некадашњих предсједник Републике Босне и Херцеговине или Словеније. По презимену се одмах види да је поријеклом са наше бивше југословенске гране. Ускоро ће избори за новог гувернера. Благојевић се опет кандидовао јер у Илиноју главну ријеч воде Демократе а он је члан те странке. Противник му је Џуди Бар Топинка, Републиканка. Била је дуго времена министар финансија у администрацији претходног гувернера Џорџа Рајана. Тај Рајан је дошао под удар закона још прије седам-осам година, када је био министар унутрашњих послова. Један возач великих камиона, који возе и преко 30 тона терета широм Америке, ударио је својевремено возилом у вен који се запалио, а у њему је изгорјело шесторо дјеце. Кад га је полиција почела испитивати испоставило се да не зна ни бекнути енглески. Полицајци су му кидисали души да каже како је добио возачку дозволу а не зна језик. Он је на крају признао да је једноставно платио људима који су задужени за возачке испите и дозволе. Тај возач је такође са наше бившо-југословенске гране.
Тада се клупко почело одмотавати. Откривене су велике малверзације у службама Министарства које је водио Рајан. Касније, кад му се ближио крају мандат гувернера државе Илиној, ЕфБиАј – истражна служба – почела је чепркати по папирима и понашањима људи у Министарству унутрашњих послова и окружењу гувернера Рајана. Испоставило се да је гувернер годинама стицао додатне приходе протузаконитим радњама унутар круга својих најближих сарадника. Недавно је осуђен на вишегодишњи затвор.
У јавном предизборном радио-дуелу Благојевића и Џуди Топинке, овој дами су приписане такође разне финанцијске радње које нису на линији законитости. Заузврат, Топинка пита Благојевића: „Како то да вам је један пријатељ поклонио дјетету за рођендан чек од 1.500 долара? Није ли то због тога што сте му заобилазним путем запослили супругу?“
Ово је мала илустрација америчких предизборних чарки и двобоја. Кандидати једни другим предбацују мале и велике малверзације, лоповлуке и понашања која нису у складу са законима и моралним нормама. Нису то ријетки случајеви већ готово правило. Због тога се ја много не секирам кад прочитам како у БиХ владају протекционизам, лоповлуци и неморал. Јер то су све сифати поквареног наличја људског духа који се подједнако испољавају и у малој Босни и у превеликој Америци. И у не тако великим државама као што су Француска, Њемачка, Велика Британија. Ето, читава предизборна кампања за амерички Конгрес води се у атмосфери оптуживања на теме неморала, корупције, малверзација, рођачких веза у власти итд.
Можда је разлике у томе што богате САД могу лако поднијети те „мале крађе“ и неморалности. Док у нашој БиХ народ мора да и даље гули са себе већ огољелу „голу кожу“ како би подмирио похлепу „великана“.
6. јули 2005.
Враћам се дневничким записима годину дана унатраг. Путујући за америчку пријестоницу Вашингтон, ја и жена навраћамо у државу Пенсилванију да посјетимо комуну Амиша. То је вјерска секта која је у 18. вијеку пребјегла из Европе у Америку, бјежећи од прогона и касапљења „обичних кршћана“ који их нису признавали. Упознали смо заједницу која живи по законима који су владали прије више од два вијека. Немају аутомобила, немају електрике, телевизије, телефона, немају машина за прање веша. Не иду у војску, одбијају да приме пушку у руке, неће да буду градоначелници, сенатори или предсједници Држава. Један постарији Амиш, дугачке бијеле браде и са црним шеширом широког обода на глави, каже нам: „Волим овај живот јер ми је све у њему према мојим жељама и склоностима“.
Крај септембра 2006.
Чарлс Карл Робертс, становник амишког градића Никл Мајнс у Пенсилванији, отишао је са товаром оружја и метака у школу Амиша на периферији града. Послао је мушке ђаке кући а дјевојчице је постројио у учионици и једну по једну гађао у потиљак. Пет је убио, пет је некако преживјело. Сви се питају: зашто баш мирне Амише који никад не узимају оружје у руке?
И поред хиљаду и једног објашњења, правог одговора ипак нема. Јер требало би тражити праве одговоре за нападе и сличне злочине на још педесетак школа на подручју Америке, током протекле деценије. Упадају у учионице данашњи или бивши ученици тих истих школа или сасвим непознати појединци и отварају паљбу на ђаке и професоре. Касније стручњаци за људске психе траже објашњења таквих поступака. Мудрују, али та мудровања не заустављају сулуде нападе.
9. октобар
Данас је велики дан за Сједињене Америчке Државе. Родиће се до пола ноћи три стотине милионити Американац. Тако је израчунао компјутер који је пронашао да се на просторима САД сваких десет секунди рађа по један нови становник. Да ли ће он бити бијелац, Јужноамериканац, Азијац, Индијанац, Црнац, Арапин или мјешанац од оца Црнца и мајке Мексиканке? – то ће се ускоро знати. Такође је већ сада познато да ће 2043. године САД имати цијелих 400 милиона становника.
Уз ту супер-радосну вијест и једна друга, која је потресла Далеки исток али и америчко тло. Сјеверна Кореја је ипак подземно активирала своју прву атомску бомбу која је изазвала локална сеизмичка помјерања од 4,2 степена. У САД духови су се максимално узбудили јер је политичка сеизмика достигла 9 степени Рихтерове скале, када се све на земљи руши. Засједа национални одбор за безбиједност земља. Уз остало тражи се одговор на питање: да ли Сјеверна Кореја располаже ракетама и мањим атомским главама које могу дохватити тло USA?
10. октобар
Пуна ми је глава црних вијести о торнадима, поплавама, убиствима, саобраћајним удесима, липсалим бијелим медвједима атомима! Преврћем даљинским управљачем ТВ канале. Тражим неки лакши филм за разоноду. Пребрао сам свих деведесет канала кабловске ТВ. Прва слика: судница са судијама, тужиоцима, адвокатима, поротом. Други канал: у првом плану рука која испаљује хитац из револвера у обрис људске сјенке. Трећи филм: група чланова једног велеградског криминалног ганга млати бејзбол палицама човјека на асфалту. Четврти канал: ванземаљци воде битку за Земљу, све гори и све се руши… Пети канал: филмска прича о серијском убици који је током 30 година ликвидирао тридесет жена. Тридесет шести канал CNN 2: у центру Багдада још једна експлозија аутомобила, на улици и тргу камаре лешева и потоци крви.
* * *
Бјежим на двориште носећи шољу кафе у руци. Сједам у пластичну столицу, палим цигарету, смирено испуштам колутове дима према ведром небу октобра. Размишљам о Шолоховљевом „Тихом Дону“ којег листам има већ мјесец дана. Покушавам да у тим тренуцима примијеним Шолоховљеву атмосферу збивања и расположења током грађанског рата у Русији 1916-1920. године. Писац најприје дочарава сцене гомила бораца Црвене Армије које су скидали до гола и сабљама унаказивали контрареволуционари бјелогардејских козака. Увијек након описа таквих грозота, Шолохов се враћа свом Тихом Дону. Описујући пејсаже прољећа, љета, јесени и зиме. Бијеле чипкасте пјене ријеке током јесењих поплава. Бисерни сјај леда уз зимске мразеве. Ћурлике птица селица у касну јесен. Мирисе вишњевих стабала кад пупају с прољећа…
Ево и ја блажено осматрам три вјеверице које скакућу око мене. Двије се увијек држе подаље. Једна, мања и млађа, прилази ми врло близу. Бацам јој унапријед припремљен љешник. Она се усуђује прићи до врха моје ципеле, граби муњевито плијен међу зубе и одмах се спретно вере уз оближње стабло. Са крошње почиње да пада права киша пољупцима јесени позлаћеног лишћа. То ме потпуно смирује. Кунем се у себи да више никад нећу гледати ТВ.
Посветићу се проучавању тајни живота америчких вјеверица!
|