А Мостар! Још почетком агресије, у граду свјетлости урушен је онај његов препознатљиви сјај и темељ духовности. Мостарци сада страхују да долази вријеме у коме ће овдје љубав изгубити сваки смисао.
Избори прођоше… Па шта! Ватрени гласачи су мислили да ће тог историјског 1. октобра 2006. године, ријеке успорити ток, да ће сунце стати на небу. Да ће потећи мед и млијеко.
Али, остало је све по старом.
Неком капљу сузе, неком капље лова.
И, тако, док прижељкујемо да подигнемо крила под кров свијета и уђемо у трбух Европе, ти, фини Сарајлијо питаш за слободарски Мостар. Мани се слободарства. На озареном поднебљу овог града расте велика мрља, сваког дана све већа, све погубнија.
У вас су минирали мезар првог предсједника Босне и Херцеговине часног Алије Изетбеговића, чији актери, вјероватно, и данас шећу Мариндвором и Башчаршијом.
У Мостару су по трећи пут минирали Партизански споменик – величанствено дјело Богдана Богдановића које данас, с разбијеним плочама и именима мостарске и херцеговачке младости, што се борила против фашизма подсјећа на сметљиште и разбојиште.
Након више рушилачких инцидената и напада на имама џамије на Балиновцу, недавно су ововремени фашисти, у рани сабах, „зољом“ простријелили џамију у Јасеници. Починиоци овог злодјела, пошто су убијеђени да неће бити „откривени“ – као што нису откривена имена убица 30 Мостараца-Бошњака, ликвидираних послије потписивања Дејтонског споразума – и даље пријете! То може бити упозорење Јасеничанима, Бошњацима, и не само њима, да ће им усташе други пут – рокнути нову „зољу“ – када буду на намазу.
И тако даље, кроз шикаре, поноре и раље. Чудна јада од Мостара града…
„Што ли ми се Радобоља мути…“ – у писму „Мосту“ пита позната мостарска поетеса и сликарка Тамара Ђедовић прогнаница у Београду, која чезне за својим градом и својом кућицом у Халимићевом сокаку, крај „Бристола“ – која некада бијаше дом умјетника гдје су навраћали познати сликари, режисери, књижевници, филмаџије…
Поетеса и сликарка се интересује за сваку новост у Мостару. …
Да ли је отворена „Ружа“, шта је с хотел „Неретвом“, је ли се нашао инвеститор да је постави на ноге. Поздрави све који ме (ако ме) спомињу: Бијавицу, Алму, Сеју Ђулића, Сеју Пинтула, Златка, Брацу, Енису, редакцију „Моста“, радни народ ИЦ Штампарије. Поздрави и моју у коров зараслу кућу коју и дан и ноћ сањам и грлим срцем свим и нека ме не заборави… Је ли се ико вратио од знаних Мостараца. И хоће ли? Ма, ми смо ти дивље месо на туђем организму. Цркаваш за Мостаром и тавориш. А живот иде даље. Носи к’о набујала Неретва.
Одох брзо у „бешу“, касно је. Окренула сам шољицу од кахве. Гледам хоћу ли у тевли угледати Мостар и моју кућу. Мој пријатељу, сиједа глава ал’ памети нема…
А из главног града Црне Горе јавља се, такође поетеса и сликарка и такође прогнаница примаријус др Весна Оборина, захваљујући на прелијепим тренуцима које смо јој приредили у Ћоровићевој кући, на отварању њене изложбе и промоцији нове књиге.
И Тамару и Весну овај је хроничар морао да извијести да је недавно из Мостара побјегла једна дивна дјевојка коју су од миља звали – Суљагина Фата. Мујо за њом није замандалио врата. Сада је Фата негдје у Америци, у Сјеверној Каролини.
Жалосна јој мајка!
|