|
Није ли велика истина да се човјеков живот састоји искључиво од прошлости? Ево док ово пишем прва реченица је већ остала иза тренутка садашњег који је неухватљив и пролазан попут тренутачног бљеска свјетлости. Свједоци нашег живљења су само слике које су биле али их више нема. Изузев што се помаљају, увијек изблиједјеле, у памћењу и накнадним причама. Али та казивања о упамћеном чине најтврђе основно ткање свакодневног живљења. Стварају ону обавезну потку за уплитање нити и чворова у токове садашњости и слике будућности. Јесте да је та наша пројектована будућност само пусти санак. Јер никад нисмо сигурни да ће уистину бити оно што умишљамо. Али ти снови нас уздижу у највише сфере духовности па ћу овај текст посветити СЛИКАМА ИЗ ПАМЋЕЊА умјесто „Сликама из Америке“. На то ме у првом реду инспиришу моји сусрети са Мишом Марићем. Они уживо, очи у очи, они путем писама, имејлова и телефона. Јер он што је Мишо упамтио и што надахнуто казује није подарено обичним смртницима.
Мишо Марић има много похвалних ријечи за моје прилоге које чита у новинама. Али у фусноти, оном ”пост скриптуму” својих позитивних критичких осврта, увијек истиче појаку искру љутње па и разблаженог огорчења. Шта сам се доповезао тих „слика из Америке“ као да никад нисам живио ни у Мостару ни у Херцеговини? А четири деценије био сам, вели Мишо, упорни хроничар херцеговачких збивања и описивач њених љепота. Поготово Мостара. „Пусти Мугда Америку и њена посла свјетске велесиле! Није она оно твоје право! Окрени се Мостару и нашим темама“.
Тако ме, већ пету годину „ружи“ путем телефона на линији Ексетер (: Exeter) Енглеска – Чикаго САД, тај Мишо испод Грмеча, гдје је рођен, гдје су му остале кости двадесет чланова уже породице и најближих рођака, које је поклао нож и прогутао мрак сатрапских јама Другог свјетског рата. Али је већ ваљда око пет деценија наш, мостарски, а тиме истовремено бјелосвјетски Мишо. Јер је четири петине живота, заједно са мајком Десом, пио воде Радобоље.
Ја му узвраћам како ишчитавам његово писање о Мостару и његовим људима, чије силнице, у његовим надахнутим редовима, зраче од Херцеговине до свих кутака бивше нам Југославије и натраг. И често се отисну на меридијане широм свијета. Па ми сваки властити покушај враћања у лијепа стара времена, у поређењу са његовим раскошним мозаицима ликова, догађаја, мјеста, времена и атмосфере збивања, изгледа списатељски блијед и неувјерљив.
|
Мишо Марић с пријатељима
|
|
Мишо је изванредно упамтио људе, догађаје, мале и оне најситније епизоде из свакодневних сусрета са пријатељима. Атмосфера заједништва, културе духа, питорескности амбијента, питка духовност Мостара. Онда сијасет пријатељевања са људима, обичним и необичним. Од продавача на Тепи и Тржници и чистача на улици Мостарски Батаљон, до сликара, глумаца, пјесника, високих, средњих и нижих политичара. Све му се то урезало у сваку вијугу мозга, у сваку ћелију организма, чак и његове гене. Па кад нам данас освјетљава тај свијет, видимо да он није нестао, да тај необични и драги мостарски дуњалук и даље траје, до бескраја.
Кад ме из Ексестера у Енглеској назове телефоном, из слушалице потече незаустављива бујица његових ријечи. О Мостару и друговањима. Тај пјенушави водоток једва успијевам зајазити минут два, ускачући непристојно у његов дугачки монолог. Онда се ишчуђавам: одакле таква и толика силина његове везаности за Мостар и Херцеговину? Тог дјетета испод Грмеча, који је у Мостар стигао као недорасто момчић и заволио га за сва времена?
И признајем му по стоти пут да ја једноставно не знам тако писати о Мостару. Јер све што ми изађе из пера изгледа ми блиједо, неувјерљиво, сјен од моје сјени, а и та сјен изблиједи кад је упоредим са његовим пером. Онда га, можда прије пет година, приупитах: „Зашто те твоје раскошне репортаже о Мостару, Мостарцима, о људима од Триглава до Ђевђелије, а данас од Мостара до Новог Сада, до Осла и Штокхолма, од Ексетера у Енглеској до Чикага у САД, до Аустралије и Новог Зеланда; од доктора Хлубне до сликара Дрљаче, до Ђеме Биједића, до Мехе Сефића, од Ице Вољевице до Пере Зупца, од писца Скендера до филмског режисера Крвавца…, не укоричиш у једну књигу коју ћеш издати да за сва времена прича о непролазним временима Мостара, Мостараца и Мостарења? Ти знаш да смо сви само обични пролазници на овом свијету, па кад ти отпутујеш у Вјечна индијанска ловишта остаће велика празнина уколико твоја упамћивања и опјевавања нашег непоновљивог амбијента не остану записана. Јер само оно што је записано отрже се од заборава… Пјесник Алија Кебо је урадио дјело које ће се упамћивати и упамћивати: поетску ’хронику’ Мостара и Херцеговине. Теби остаје поетизирана проза…“
„Намјераво сам неколико пута да издам књигу, али се увијек некако предомислим“ – узвраћа Мишо. „Прочитам, рецимо, Мешу, Андрића, Достојевског, Шолохова, Сијарића, Црњанског, Скендера или Зуку, склопим њихова величанствена дјела и кажем сам себи: ово што си написао ништа не ваља, јер све што је добро у литератури већ је давно написано!“
Ипак, и даље сам инсистирао да се лати посла и припреми књигу. И ево она је већ скоро готова за штампу. Читаћете ускоро Мишу Марића укориченог у подебљу књигу „Мостарења“. Чини се да неће све стати у тај први том, па ће иза њега на видјело дана изаћи и друга Мишина књига. Па сами још једном, као цјелину, оцијените оно што сте већ добрим дијелом оцјењивали.
|
Са кћерком Миленом почетком 1980.
|
|
Задњи пут игром сретног случаја срели смо ја и Мишо уживо у избјеглиштву у Сплиту, испред једног кафића на риви, љета деведесет четврте. Он је већ вадио путну карту за Енглеску, шапћући ми на ухо како му је и у Сплиту постало „вруће“ јер његово етничко коријење и национално-вјерска припадност и мијешана брачна „муслиманско-православна безбојност“ боду очи околини, ма колико предано радио у Дјечијој амбасади која је транспортовала у иностранство стотине мостарске дјеце. Када су га они са источних брда назвали „издајником српског рода“ а они с друге стране Неретве „петом колоном у Мостару“. Онда је пронашао моју адресу у Брелима, гдје сам послије Дретеља био у избјеглиштву и одговарајући на једно моје писмо у којем се јадам на наше јадне судбине, овако ми одговорио:
„Мој Мугда, немој да се жалиш на садашње стање и наше судбине. Ја и ти улазимо у позније године, а која то старост обрадује људе!? Барем смо ја и ти деценијама живјели и проживјели један прелијепи живот у она стара времена која су многим засметала. У овим задњим годинама морамо испити ону горчина на дну наших кристалних чаша среће и љепота, јер ништа у животу не тече безбрижно и жубораво од извора до уворишта.“
Након дугог размишљања сложио сам се с њим и након тога стоицизам сам усвојио као основну филозофију мог живота. Све недаће и непогоде времена у којем нам бјеше суђено да проживимо прихватио сам као неминовност наших судбина и законитости хода историје кроз вријеме, за коју кажу да је не треба накнадно кориговати и оптуживати, јер све што је она предодредила морало се догодити. Јер, кад многи кажу: „да није било Хитлера не би било покоља у Другом свјетском рату“ љуто се варају. Јер Хитлер се једноставно морао догодити, попут Стаљина, Чаушеског, Пиночеа, Франка и других свјетских сатрапа. Кад ми се у Америци неко од наших почне жалити на злу срећу избјеглица и имиграната, ја му папагајски поновим лекцију: „Зар мислиш да смо ми Босанци и Херцеговци једини у историји свијета који су морали бјежати са кућних огњишта, које су националистичке фурије етнички очистили!? Док је било свијета и вијека било је насилника и прогнаника, кољача и пљачкаша и пребјега. Бјежали су људи испред римских легија и развратних цезара, испред отоманских коњаника, испред краљевских, велико-британских освајача, испред Хуна и Авара, испред сатрапа, диктатора и луђака ала Хитлер, Мусолини, Стаљин, Павелић, Артуковић, Михајловић и остали. Ми смо само једна мала чета те велике армије која је пред мачем силника остала без оружја, џебане и захире, без крова над главом.“
Рекох Миши: Одакле ти она сваколика памћења о људима и догађајима, која износиш у својим репортажама? Имаш изванредно памћење.
„Није у питању само голо памћење, мој Мугда“, узвраћа Мишо. „Имам ја букадар сачуваних биљешки. Сва твоја писма, од деведесет четврте до данас, као и све моје поруке теби држим у архиви. Твој досије дебео је двадесет центиметара… Исто тако чувам писма мојих осталих познаника широм свијета. Уз сваку репортажу провјеравам историјска документа и факта. Нема у мене репортерско-поетске импровизације. Пишући неколико репортажа о твојој нени, Шантићевој Лијепој Емини, разговарао сам неколико година са њеним синовима, унуцима и праунуцима. Да бих дознао када је рођена а када умрла, јер ни ти ниси упамтио те датуме. Да бих открио када је Шантић њу посматрао сједећи са друговима на ћепенку испред једне магазе недалеко Лучког моста. Да бих утврдио тачан датум пјесме „Емина“ и када је први пут запјевана. Ја и ти другујемо већ пету деценију и упамтио сам сваки детаљ наших сусретања и разговора. Сјећаш ли се када су на приредби у Дому просвјетних радника додјељиване три награде за литерарна дјела. Ја сам добио прву, а од публике и другу награду. Ти си ме тада зовнуо да изађем на ходник и замолио да се одрекнем друге награде, јер је у конкурсу учествовао једна старији просвјетни радник, иначе писац прозе и поезије, па да њему дате то признање. Ја сам с пика пристао… Него ти мораш да ми направиш увод или поговор за моју књигу МОСТАРЕЊА. Ти стално пратиш моја писања, оцјењујеш их у имејловима која ми шаљеш и најближи си откривању оног што ја хоћу да кажем мојим редовима. Хвала ти на томе. Јер управо у тренутку када сам хтио да згужвам најновији чланак за новине као неуспио, стигне твој имејл са похвалама и охрабрењима мом претходном тексту, па ја наставим са писањем. Оцјењујући властите редове увијек сам кукавица и без самопоуздања…“
|
С Миленом и Азром у Дубровнику
|
|
Послије свега написах поговор за његову књигу. Цитираћу само дијелове…
„Рука Дрзника, који презире и гази све људске вриједности, стргла је огрлицу немјерљиве вриједности са бића Мостара. Са ње су се расули на све стране најдрагоцјенији драгуљи које су вијековима стварале и брусиле најљудскије особине човјека. Дијаманте назива и имена која трају од човјековог праискона и трајаће до непредвидљивог „свршетка будућности“. Љепота, љубав, доброта, слобода, родољубље, друговања, људовања, комшилук, толеранција, хуманизам… Све се то, међутим, може сажети у једну ријеч: МОСТАРЕЊА. Коју су скнадили Мишо и Алек.
Мишо Марић овом својом прозом поново ниже на златну нит заједништва те расуте драгуље Града на Неретви. На први поглед Сизиф је, у односу на Мишин напор, имао лаган посао. Али тај утисак је привид. Јер мостарски драгуљи трају сво вријеме људског бивствовања. На свим географским дужинама и ширинама земљине кугле. У свим људима који топлинама душе и откуцајима срца, воле добро и лијепо, дјелујући по налозима здравог разума.
Тај свељудски мозаик окренутости најузвишенијим феноменима и идеалима живљења има своје исходиште и своје средиште на географском раскршћу Мостара. Центру галаксије планетарног разумијевања и дружења. Гдје су се нуждом историје сусретали, пријатељевали, вољели, љубили и стварали нова покољења људи Истока, Запада, Сјевера и Југа. Различитих народа, религија па и боје коже.
Могу те драгуље, у једном тренутку, Јахачи Апокалипсе разбацати у крваве локве злочина. Могу их изгазити копитима у каљугама необузданог пировања најнижим страстима помућеног разума. Могу их ожећи у огњевима мржњи Деветог круга Дантеовог пакла. Могу их посакривати иза девет непрозирних копрена грамзиве похлепе. Могу их закопати у мрачна подземља своје аветињске природе. Све им је залуду!
Мишо Марић би их пронашао, очистио са њих згрушану крв, смрдљиву каљугу, пепео и гареж пиромана, трулеж подземља. И поново нанизао још бљештавије смарагде на златну нит својих МОСТАРЕЊА.
Ако их све не пронађе на тлу, раствориће Мишо душу и срце, размотати своју генетску спиралу и из својих најдубљих нутрина узимати и низати до у бескрај најфиније брушене смарагде. Као резервно рјешење кладим се да чува четрдесет кључева од 40 брава Али Бабине ризнице, која је похрањена у најтананијим дјелићима Мишине душевности. У којој 40 добрих хајдука даноноћно бдије над нашим и Мишиним благом. Резерва у крајњој нужди, злу не требало.
Мишо је поета писане ријечи, прецизни документарни хроничар догађаја и сугестивни мајстор естраде. Било у прози, било у стиховима. Било у јавно изговореној ријечи на позорницама човјекољубља и родољубља. Којом, када их Мишо говори, пред нама као да израста један нови Мостар, као да се из пепела крилима хиљада Феникса дижу ка небесима људскости све нови и нови људи. И ниче ново родољубље. Као да нестају мржње, ратови и подвојености. Али уз све то он није импровизатор новинских текстова. Он пише истину, износи чињенице љетописа. Постојећа лица, освједочене карактере, збиљска догађања и амбијенте из реалног живота. Користи, попут Зуке Џумхура, своје опсежно знање из историје. Јер он не наводи овлаш и хроничарски неодговорно шта се догодило прије 500 година, прије 50 година или прије 15 година. Његове ријечи су симбиоза љетописа и Мостара и ширих простора. И казивања која том љетопису дају окус питкости, занимљивости и прецизног свједочења о временима, људима и просторима. Због тога су, уз сав поетски занос, поучни и инструктивни“
Пост скриптум: Ја сам проживио у Мостару барем двије деценије дуже од Мише. Написао сам о том граду и његовим људима много више новинских редова. Попио сам далеко више Радобоље. Па ипак својом поетизованом прозом Мишо ми открива о мом граду и мојим суграђанима много тога што или нисам знао, или нисам могао да откријем, па чак нисам успио ни да наслутим.
|
|
Задња измјена: 2006-07-23
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|