|
Кад говоримо о Здравковим павтама – или: пафтама, кованим плочама, плочицама, карикама, или окивању слика, прављењу гривни, спонки, спојки као о његовом раду у металу с изразито естетским и сликарским намјерама, морамо рећи како је Здравко Новак код нас, предњак и у том послу.
На Новаковим павтама/пафтама, видимо циљане и одмјерене ударце чекићем, ковање одмјереном и усмјереном снагом, ковање материјала ради истезања и његовога искивања до сасвим одређене мјере, површине и форме. Видимо естетски потакнут физички рад и његово постварење у металу до искованих површина чипкастог изгледа које, патиниране и рељефне обуимају и лијежу на површине слика у прецизној и филигрански докованој естетској мјери и форми. Полијећу металне птице, лебде нишани, а тешки метал постаје игра чипкасте структуре и минуциозног плетива, треперав у покретним елементима.
Дакле, павте/пафте Здравка Новака, поетички гледано – настајале су као умјетнина с експлиците естетским намјерама и немају другу сврху, осим да остварене према ауторовој замисли испуне његову душу у површини слике. Као што пише Филиберто Менна у Аналитичкој линији модерне умјетности, лијепо видимо, како Новакове павте/пафте, досежу његов особени ментални-лингвистички поредак и постављају питање односа између умјетности и реалности.
Наиме, умјетник, крајње слободно користи сасвим различите елементе и материјале у слици, одређујући сваком од њих сасвим примјерено мјесто компонирајући их до слике. Није уочено да ико остаје равнодушан наспрам Новакових павта/пафта.
На тај начин, Новак је отишао с друге стране једног старог и умјетничког заната који се бавио окивањем танких пушака такозваних: пафталија, рукохвата или јабуке седала, окивањем резбарених украсних предмета, украшавање кожне опреме за коње и коњанике, хорми, седала, бисага, оглавина и узда, ковањем чекркли челенки са дванаест пера, копаља и оклопа за јунаке, окивањем дјевојачких сехара за рухо, чекмеџа за златнике и накит, кутија за писаћи прибор и бочице мурећепа, ормара с драгоцјеностима, писаћих столова, халки на вратима, ријетких и драгоцјених калиграфски преписиваних књига – отишао је у смјеру и на ону страну из које је сам умјетнички занат као примјењена умјетност изашао.
Уствари, Здравко Новак је схватио онај модернистички епиграф Жана Коктоа: Насликани гроздови више не привлаче птице. Једино ум препознаје ум. Здравко Новак на/и својим павтама/пафтама прави слике, што је доминантно кубистички сликарски однос.
* * *
Тек и послије пуно постигнућа у подручју примјењене умјетности, Здравко Новак се представља и као врстан сликар, најчешће у техници пигменталног пастела и оловке у боји.
У Новаковим пастелима, затјечемо сликара у ватромету боја као у отвореној козмичкој ризници колористичког обиља на раније не/с/познатим мјестима, а које је увијек пригушено дубином простора и тмице, али сада, на естетски сасвим довршеним сликама чији продужени смисао постајемо и које дуго носимо као свој основни и дубоко доживљени особни знак.
Интересантан је, а снажан рефлекс којим Новак у слике уноси и надграђује човјеково присуство. Топлина, карактеристичне црвене боје теракоте/цријеповља на крововима човјекових настамби, запажање промицања годишњих доба и за њих карактеристичног колорита, колористички акценти које у естетском слиједу и небеском простору траже, прижељкују, запажају и проналазе човјеков дух и око, а налазе своје свјетлуцаво изједначење у јунској вечери пуној свитаца. Етц.
Дакако, ријеч је и о томе, што се Здравко Новак у часу цјеловите људске и умјетничке зрелости прихватио сликања које је дипломирао на Факултету примјењених умјетности у Београду прије 45 година. Дакле, зрео човјек и умјетник сасвим свјестан: шта је то сликарска опција и ликовна могућност исказа. Новакове слике у техници пигменталног пастела, по први пут нам откривају дубоко лирско поријекло његовога бављења умјетношћу уопће. Новак је човјек изнимно изграђеног и сложеног сензибилитета.
Слике Здравка Новака, идејно и поетички, у својој основи, чувају Новаково свеколико искуство цртежа, графике, дизајна, умјетничке фотографије, рада у металу, таписерије, музике – као одговорне слободе џез импровизације и, разумије се: спортског покрета као динамизма. Ако се унесемо, мјестимично, на Новаковим сликама можемо видјети простор којим плови високо естетизиран и ослобођен звук, јер, уз све што јесте као човјек и умјетник, Здравко Новак је цијелога свог људског вијека истински заљубљеник у музику и врстан џезер.
Дакле, у свеколикој разноврсности и обиљу талената његове појаве, његових интереса и постигнућа, Здравко Новак је подударан с временом које живи, у спорту, музици и ликовној умјетности, сасвим једнако примјењеној и ослобођеној. У сасвим одређеном смислу, Здравко Новак се растао од иконичког, интегрирајући се у особној икони коју можемо видјети у покушају сагледавања мулти-пројекција његове чудесне и непоновљиве особе.
Речени динамизам на Новаковим сликама као посљедичан однос његовога бављења спортом и музиком, не нарушава, већ артикулира и гради поетичко и естетско биће његове слике, што је резултат рафинираног односа и умјетничке мјере. Енергични потези и линије само понекад, логично и функционално дијеле површину слике или означавају мјесто сусретања, али пуно чешће, они су означитељи присутног или минулог карактеристичног свјетла или звука, на које реагира умјетникова природа, узимајући свјетло и звук, ритам и спортски динамизам као потицај који довршава слику.
* * *
Треба послушати мелодијске и ритмичке варијације импровизација Здравка Новака и уочити: како су исте наслоњене на најсуптилнија мјеста и акценте првобитно артикулиране у нама добро познатим композицијама. Треба идентифицирати Новаков истанчан смисао за џез импровизацију на захтјевном инструменту као што је саксофон, то треба схватити и као другачије слушање и једнако суптилан естетски доживљај, односно, отварање сасвим нове естетске могућности доградње композиције и другачијег извођења музичког дјела, тј. његове интерпретације.
Дакако, ријеч је о савршено суптилном, уистину инвентивном и креативном захвату у музичко дјело и његову надградњу чисто естетским средствима, не ради пуког украшавања што музичари неријетко чине, већ ради идентифицирања естетске могућности. Из захвата звука, хармонског и ритмичког склопа, из мелодије и мелодијских дионица, издвајају се и око нас дуго лебде прозирне музичке слике Новакових џез импровизација. Оне нам израњају из саме коштане сржи идентифицирајући се у сивој можданој маси и духовном склопу као у нама самим присутна а занемарена опција извођења и слушања музичког дјела.
* * *
Здравко Новак је, вјеројатно, једини ликовни умјетник који је у Тузли нацртао све чега више нема, који је фотографирао и то чега више нема и оно што долазећи у Тузлу можемо видјети. Новак је човјек и умјетник који ингениозно и конгенијално живи своје вријеме и остварује своје могућности и замисли. Та чињеница, у коначном свођењу настојања да се сагледа Новакова умјетничка појава, наводи на закључак: Здравко Новак је умјетник којега је изњедрио сами врх вала модерне, као стилске формације која је сажела и потом развијала свеколико човјеково умјетничко искуство, током XX. стољећа. У радовима Здравка Новака можемо идентифицирати на који начин модерна у овим културним просторима и још живи.
Уствари, сколи нас чудесна помисао, како је Босна и Херцеговина Земља коју је такођер битно артикулирала модерна, па је њезин основни садржај културалне нарави а који као такав, производи људе по себи блиској мјери. Сасвим сљедствено томе имамо Здравка Новака, којега заједно са нама има та чудесна земља, што рече пјесник: земљица јединствена на кугли земаљској.
Земља, која је на истом мјесту најјача и најрањивија.
* * *
01.03.2006.
|