|
„Бићу твоја и у вечности!...“ пренесе му мисао, а он и на даље оста миран ничим не показа своје изненађење а она настави: „Бићу… ако ме хаљинама будеш даривао!... оваквим!“ и показа му руком на излог у коме се налазило неколико за њен укус предивних хаљина. Видевши да он не реагује, да су му мисли престале тећи, као да су на тренутак обамрле, са осмехом на лицу брзо додаде: „Знаш, шалим се… не желим да ме купујеш, али ми одиста требају! Видиш ли?... како пиље у мене, сви ови несретни људи!...“
„Зашто мислиш да су несретни?...“ Чу његову мисао и у њој осети изражено чуђење на констатацију коју ју пренела у његове мисли. Док је размишљала како ничим не показује да је препозна, он је ухвати за руку, и она осети благи стисак његових прстију који су се испреплели са њеним.
„Сви журе и изгледају ми као људи који журе да нађу љубав и срећу негде ван себе. Ти неуспели покушаји чине их мрачним, туробним, и несретним. Тако су отуђени!...“ одговори му преносећи му своја запажања. Док му је говорила, он је повуче за руку и поведе у трговачки центар. Улазећи рече му: „Она хаљина у средини највише ми се свиђа!...“
Након пола часа изашли су и нико је више не погледа са чуђењем, јер на њој је била лепа модерна хаљина и сандале са малом штиклом какве су младе жене носиле ових летњих дана. Изашавши на светлост дана он је погледа и изненади се промени која је била резултат одеће која се налазила на њој. Помисли како би било добро када би је одвео фризеру да јој косу скрати и направи фризуру која би одговарала њеном лицу и појави. Она се сложи са њим.
Шетали су уз дугачку пешчану плажу препуну разголићених људи држећи се за руке, и погледе без мисли, пуне љубави и нежности, упућивали су једно другом с времена на време. Наиђоше на празну клупу и он јој предложи да седну, јер њему је потребан одмор. У последње време брзо се умара. Она не одби његов предлог. Спуштајући се на клупу он прозбори, на глас:
„Знаш… недостаје ми она твоја хаљина. Посматрајући те у њој чинило ми се да те познам одавно и то ми беше апсурдно…“ проговори он када се она најмање надала његовим речима. Погледа га испод ока.
„И ниси се могао сетити?...“ Упути му питање, а он само потврдно климну главом. Привуче је себи и обгрли јој рамена, а она се припи уз њега погледавши га неким чудним погледом – њему се учини сањалачким.
„Тражила сам те, и ноћас када сам стигла у град била сам сигурна да ћу те наћи. Знамења су ми на то указивала…“ Пренуше га њене мисли из стања опуштености. „Знаш… стигавши упитала сам се… да ли ме очекујеш?… Стварно! да ли си ме очекивао?… Он је и даље препуштен само својим мислима, и чини му се да њихова тела која се додирују, стапају у једно тело, као да између њих постоји одвојена и неовисна о разуму привлачност, коју они не могу контролисати.
„Како се зовеш?…“ уместо одговора упути јој питање.
„А… како би ти волио да се зовем?… Зови ме!…“ Мисли јој се на тренутак зауставише и њему се учини да се премишља, би ли му рекла име или га ипак прешутела. „…Како ти се највише свиђа… мени се моје име не свиђа… ни теби се не би свиђало! Петре!…“ Он би не мало изненађен на спомен свога имена.
„Нивес!… зваћу те Нивес!…“ Сачека да види хоће ли прихватити да зове је тим именом. Пошто она ничим не показа да се слаже, али га и не одби, он настави: „Пут ти је бела као снег. Сва се чиниш прозрачна као измаглица. Са том плавом косом изгледаш нестварно, као да си саткана од паперја белог лабуда… да, Нивес, то име ти управо пристаје, и свиђа ми се!…“ каза јој раздраган, а она је ћутала пар тренутака и за то време проматрала га је замишљено, а онда му пренесе своје мисли.
„Нивес – снежна, а снег је бео и измаглица је бела, премда је прозрачна, паперје… такође је бело – у белих лабуда…“ Неколико тренутака је ћутала па додаде: „И смрт се јавља у белом… тако кажу…“ Он се направи да не запази њену опаску, стисну је уза се, снажније.
„Пробудио сам се ноћас када си стигла у град, и одмах сам знао да те морам наћи. Када сам те на улици угледао, знао сам да си моја судбина и чини ми се да више ни једног тренутка без тебе не би могао провести…“ Ћутали су припијени једно уз друго препуштајући се мислима, свако својим. Она га је обгрлила својим нежним рукама и он осети да их се никада више неће и не жели ослободити. У њеном загрљају чинило му се да лебди, да га љуља на валовима ветра. Топлину осети у себи која се лагано ширила телом стварајући у њему неку страну и непознату му лепоту. Поверова да Нивес у њему огањ запали који нико неће моћи угасити.
Она подиже главу и погледа га својим тамним и крупним очима. Гледала га је и гледајући га сузе запази на његовим образима. Упита се: „чему сузе?… сада када га је нашла, када је и он њу нашао!…“ Подиже руке и обриса их длановима, а две нове капи суза скотрљаше се из крајева очију на њихово место.
„Зашто плачеш?… јеси ли тужан?…“ упита га, а он одмахну главом.
„Сретан сам… и она светлост тамо у мени буди неку неизмерну лепоту… и тугу истовремено. Светлост је лепа… Божанска је!… чини ми се… тужан сам јер нисам део те… светлости, Божанске!…“ Она окрену главу у правцу где је руком показао.
„То моје време истиче, још мало смем остати и морам поћи… Желиш ли самном на пут далек?… у вечност!…“ упитавши га стисну га показујући му да га жели.
„Желим!…“ без премишљања упути јој одговор. И док јој је одговарао, учини му се да је чу: позива га да је пољуби. Он се наже и спусти своја од ветра и сунца огрубела уста на њене баршунасте усне. „Нивес… ох Нивес!…“ хтеде јој рећи да је воли – не успе, јер огањ који је до тог тренутка тињао у њему, букну свом жестином, и он виде како се растачу. У светлост се расточише. Два светлосна снопа у један се спојише и заронише у Божанску светлост, како је он назва.
* * *
Вечерње издање дневних градских новина објавило је: „Данас је на плажи преминуо неидентификовани човек, старости око тридесет година. Обдукцијом је установљено да је боловао од урођене срчане мане.“ |