Те ноћи дуго није могао заспати. Превртао се и знојио, маштао и ломио се, одлучивао о својој нафаки. Када је пред зору коначно уморан заспао, сањао је чудан сан.
Велики рогати ован, његов понос, најјачи мегданџија на планини, причао му је чудну причу, о својој нафаки.
„Био сам кржљаво и метиљиво јагње, оца и не знам, а мајку ми заклали људи. Сви у стаду су ме тукли, ругали ми се и прогонили ме даље од сочне траве. Молио сам се Богу да и мене људи закољу јер никакве наде нисам видио. А онда, када сам пристајући за стадом изашао на Велики Врх и видио непрегледну долину са пуно зелене траве, одлучио сам да кренем. Дуго сам ишао преко потока, шикара и шума док нисам избио на један пропланак са којег нисам знао на коју ћу страну. Стао сам ту да чекам судбину. Смркло се и ја сам заспао. Пробудио ме врео дах. Неки пас ме нашао и пријатељски ме лизао по лицу. Убрзо је из шуме изашао и човјек са пушком. Насмијешио се псу, а и мени, учинило ми се. Дуго ме је добри човјек хранио козијим млијеком, оваца није имао, и ја сам убрзо почео да осјећам набујалу снагу у тијелу. Почели су да ми расту и рогови. Касније сам са козама шумског добричине пробирао само најбољу планинску траву и сочне врхове жбуња. Израстао сам као теле, а рогови се увили у моћну спиралу. Милина га погледати, говорио би газда. И тада је наишао твој отац. Када ме видио одмах је донио одлуку да морам бити у његовом стаду. Дуго је наговарао мог доброг шумског човјека да ме прода. На крају је и мој доброчинитељ схватио да би ми најбоље било са другим овцама. И тако сам поново дошао у село из којег сам побјегао. Нико ме није препознао. Пун снаге, почео сам се тући са сеоским овновима и убрзо постао краљ планине са круном од спиралних, дугачких рогова за којима су све овце уздисале, а овнови им се склањали са пута.“
– Устај, сине Мидхо, мораш гонити овце на Велики Врх. Бабо ти наредио. Горе је, каже, најбоља трава. – будила га је њежно мајка.
Попео се на Велики Врх и угледао непрегледну долину. Кренуо је као у сну. Ишао шумом и шикарама дахћући и надајући се својој нафаки. Нешто је убрзано зујало на крају шуме, некакве зујеће сјене промицале су, као грмљавина, путем који се назирао иза букових стабала.
Истрчао је на пут као јелен, искочио пред грмљавину мислећи да му громогласни звук доноси нафаку.
Није још ни осјетио асфалта под својим опанцима када га је велики камион смрскао. Велики точкови захуктале судбине самљели су његову крхку, усхићену прилику од које је остала само крвава крпа вуненог џемпера и расцијепљена кост цјеванице у опанку.
Камион је био натоварен свјежом планинском травом.
Можда је у трави била и нека дјетелина са четири листа.
Ех, што ти је нафака. |