”Biću tvoja i u večnosti!...” prenese mu misao, a on i na dalje osta miran ničim ne pokaza svoje iznenađenje a ona nastavi: ”Biću… ako me haljinama budeš darivao!... ovakvim!” i pokaza mu rukom na izlog u kome se nalazilo nekoliko za njen ukus predivnih haljina. Videvši da on ne reaguje, da su mu misli prestale teći, kao da su na trenutak obamrle, sa osmehom na licu brzo dodade: ”Znaš, šalim se… ne želim da me kupuješ, ali mi odista trebaju! Vidiš li?... kako pilje u mene, svi ovi nesretni ljudi!...”
”Zašto misliš da su nesretni?...” Ču njegovu misao i u njoj oseti izraženo čuđenje na konstataciju koju ju prenela u njegove misli. Dok je razmišljala kako ničim ne pokazuje da je prepozna, on je uhvati za ruku, i ona oseti blagi stisak njegovih prstiju koji su se isprepleli sa njenim.
”Svi žure i izgledaju mi kao ljudi koji žure da nađu ljubav i sreću negde van sebe. Ti neuspeli pokušaji čine ih mračnim, turobnim, i nesretnim. Tako su otuđeni!...” odgovori mu prenoseći mu svoja zapažanja. Dok mu je govorila, on je povuče za ruku i povede u trgovački centar. Ulazeći reče mu: ”Ona haljina u sredini najviše mi se sviđa!...”
Nakon pola časa izašli su i niko je više ne pogleda sa čuđenjem, jer na njoj je bila lepa moderna haljina i sandale sa malom štiklom kakve su mlade žene nosile ovih letnjih dana. Izašavši na svetlost dana on je pogleda i iznenadi se promeni koja je bila rezultat odeće koja se nalazila na njoj. Pomisli kako bi bilo dobro kada bi je odveo frizeru da joj kosu skrati i napravi frizuru koja bi odgovarala njenom licu i pojavi. Ona se složi sa njim.
Šetali su uz dugačku peščanu plažu prepunu razgolićenih ljudi držeći se za ruke, i poglede bez misli, pune ljubavi i nežnosti, upućivali su jedno drugom s vremena na vreme. Naiđoše na praznu klupu i on joj predloži da sednu, jer njemu je potreban odmor. U poslednje vreme brzo se umara. Ona ne odbi njegov predlog. Spuštajući se na klupu on prozbori, na glas:
”Znaš… nedostaje mi ona tvoja haljina. Posmatrajući te u njoj činilo mi se da te poznam odavno i to mi beše apsurdno…” progovori on kada se ona najmanje nadala njegovim rečima. Pogleda ga ispod oka.
”I nisi se mogao setiti?...” Uputi mu pitanje, a on samo potvrdno klimnu glavom. Privuče je sebi i obgrli joj ramena, a ona se pripi uz njega pogledavši ga nekim čudnim pogledom – njemu se učini sanjalačkim.
”Tražila sam te, i noćas kada sam stigla u grad bila sam sigurna da ću te naći. Znamenja su mi na to ukazivala…” Prenuše ga njene misli iz stanja opuštenosti. ”Znaš… stigavši upitala sam se… da li me očekuješ?… Stvarno! da li si me očekivao?… On je i dalje prepušten samo svojim mislima, i čini mu se da njihova tela koja se dodiruju, stapaju u jedno telo, kao da između njih postoji odvojena i neovisna o razumu privlačnost, koju oni ne mogu kontrolisati.
”Kako se zoveš?…” umesto odgovora uputi joj pitanje.
”A… kako bi ti volio da se zovem?… Zovi me!…” Misli joj se na trenutak zaustaviše i njemu se učini da se premišlja, bi li mu rekla ime ili ga ipak prešutela. ”…Kako ti se najviše sviđa… meni se moje ime ne sviđa… ni tebi se ne bi sviđalo! Petre!…” On bi ne malo iznenađen na spomen svoga imena.
”Nives!… zvaću te Nives!…” Sačeka da vidi hoće li prihvatiti da zove je tim imenom. Pošto ona ničim ne pokaza da se slaže, ali ga i ne odbi, on nastavi: ”Put ti je bela kao sneg. Sva se činiš prozračna kao izmaglica. Sa tom plavom kosom izgledaš nestvarno, kao da si satkana od paperja belog labuda… da, Nives, to ime ti upravo pristaje, i sviđa mi se!…” kaza joj razdragan, a ona je ćutala par trenutaka i za to vreme promatrala ga je zamišljeno, a onda mu prenese svoje misli.
”Nives – snežna, a sneg je beo i izmaglica je bela, premda je prozračna, paperje… takođe je belo – u belih labuda…” Nekoliko trenutaka je ćutala pa dodade: ”I smrt se javlja u belom… tako kažu…” On se napravi da ne zapazi njenu opasku, stisnu je uza se, snažnije.
”Probudio sam se noćas kada si stigla u grad, i odmah sam znao da te moram naći. Kada sam te na ulici ugledao, znao sam da si moja sudbina i čini mi se da više ni jednog trenutka bez tebe ne bi mogao provesti…” Ćutali su pripijeni jedno uz drugo prepuštajući se mislima, svako svojim. Ona ga je obgrlila svojim nežnim rukama i on oseti da ih se nikada više neće i ne želi osloboditi. U njenom zagrljaju činilo mu se da lebdi, da ga ljulja na valovima vetra. Toplinu oseti u sebi koja se lagano širila telom stvarajući u njemu neku stranu i nepoznatu mu lepotu. Poverova da Nives u njemu oganj zapali koji niko neće moći ugasiti.
Ona podiže glavu i pogleda ga svojim tamnim i krupnim očima. Gledala ga je i gledajući ga suze zapazi na njegovim obrazima. Upita se: ”čemu suze?… sada kada ga je našla, kada je i on nju našao!…” Podiže ruke i obrisa ih dlanovima, a dve nove kapi suza skotrljaše se iz krajeva očiju na njihovo mesto.
”Zašto plačeš?… jesi li tužan?…” upita ga, a on odmahnu glavom.
”Sretan sam… i ona svetlost tamo u meni budi neku neizmernu lepotu… i tugu istovremeno. Svetlost je lepa… Božanska je!… čini mi se… tužan sam jer nisam deo te… svetlosti, Božanske!…” Ona okrenu glavu u pravcu gde je rukom pokazao.
”To moje vreme ističe, još malo smem ostati i moram poći… Želiš li samnom na put dalek?… u večnost!…” upitavši ga stisnu ga pokazujući mu da ga želi.
”Želim!…” bez premišljanja uputi joj odgovor. I dok joj je odgovarao, učini mu se da je ču: poziva ga da je poljubi. On se naže i spusti svoja od vetra i sunca ogrubela usta na njene baršunaste usne. ”Nives… oh Nives!…” htede joj reći da je voli – ne uspe, jer oganj koji je do tog trenutka tinjao u njemu, buknu svom žestinom, i on vide kako se rastaču. U svetlost se rastočiše. Dva svetlosna snopa u jedan se spojiše i zaroniše u Božansku svetlost, kako je on nazva.
* * *
Večernje izdanje dnevnih gradskih novina objavilo je: ”Danas je na plaži preminuo neidentifikovani čovek, starosti oko trideset godina. Obdukcijom je ustanovljeno da je bolovao od urođene srčane mane.” |