|
”Bic'u tvoja i u vechnosti!...” prenese mu misao, a on i na dalje osta miran nichim ne pokaza svoje iznenadjenje a ona nastavi: ”Bic'u… ako me haljinama budesh darivao!... ovakvim!” i pokaza mu rukom na izlog u kome se nalazilo nekoliko za njen ukus predivnih haljina. Videvshi da on ne reaguje, da su mu misli prestale tec'i, kao da su na trenutak obamrle, sa osmehom na licu brzo dodade: ”Znash, shalim se… ne zhelim da me kupujesh, ali mi odista trebaju! Vidish li?... kako pilje u mene, svi ovi nesretni ljudi!...”
”Zashto mislish da su nesretni?...” Chu njegovu misao i u njoj oseti izrazheno chudjenje na konstataciju koju ju prenela u njegove misli. Dok je razmishljala kako nichim ne pokazuje da je prepozna, on je uhvati za ruku, i ona oseti blagi stisak njegovih prstiju koji su se isprepleli sa njenim.
”Svi zhure i izgledaju mi kao ljudi koji zhure da nadju ljubav i srec'u negde van sebe. Ti neuspeli pokushaji chine ih mrachnim, turobnim, i nesretnim. Tako su otudjeni!...” odgovori mu prenosec'i mu svoja zapazhanja. Dok mu je govorila, on je povuche za ruku i povede u trgovachki centar. Ulazec'i reche mu: ”Ona haljina u sredini najvishe mi se svidja!...”
Nakon pola chasa izashli su i niko je vishe ne pogleda sa chudjenjem, jer na njoj je bila lepa moderna haljina i sandale sa malom shtiklom kakve su mlade zhene nosile ovih letnjih dana. Izashavshi na svetlost dana on je pogleda i iznenadi se promeni koja je bila rezultat odec'e koja se nalazila na njoj. Pomisli kako bi bilo dobro kada bi je odveo frizeru da joj kosu skrati i napravi frizuru koja bi odgovarala njenom licu i pojavi. Ona se slozhi sa njim.
Shetali su uz dugachku peshchanu plazhu prepunu razgolic'enih ljudi drzhec'i se za ruke, i poglede bez misli, pune ljubavi i nezhnosti, upuc'ivali su jedno drugom s vremena na vreme. Naidjoshe na praznu klupu i on joj predlozhi da sednu, jer njemu je potreban odmor. U poslednje vreme brzo se umara. Ona ne odbi njegov predlog. Spushtajuc'i se na klupu on prozbori, na glas:
”Znash… nedostaje mi ona tvoja haljina. Posmatrajuc'i te u njoj chinilo mi se da te poznam odavno i to mi beshe apsurdno…” progovori on kada se ona najmanje nadala njegovim rechima. Pogleda ga ispod oka.
”I nisi se mogao setiti?...” Uputi mu pitanje, a on samo potvrdno klimnu glavom. Privuche je sebi i obgrli joj ramena, a ona se pripi uz njega pogledavshi ga nekim chudnim pogledom – njemu se uchini sanjalachkim.
”Trazhila sam te, i noc'as kada sam stigla u grad bila sam sigurna da c'u te nac'i. Znamenja su mi na to ukazivala…” Prenushe ga njene misli iz stanja opushtenosti. ”Znash… stigavshi upitala sam se… da li me ochekujesh?… Stvarno! da li si me ochekivao?… On je i dalje prepushten samo svojim mislima, i chini mu se da njihova tela koja se dodiruju, stapaju u jedno telo, kao da izmedju njih postoji odvojena i neovisna o razumu privlachnost, koju oni ne mogu kontrolisati.
”Kako se zovesh?…” umesto odgovora uputi joj pitanje.
”A… kako bi ti volio da se zovem?… Zovi me!…” Misli joj se na trenutak zaustavishe i njemu se uchini da se premishlja, bi li mu rekla ime ili ga ipak preshutela. ”…Kako ti se najvishe svidja… meni se moje ime ne svidja… ni tebi se ne bi svidjalo! Petre!…” On bi ne malo iznenadjen na spomen svoga imena.
”Nives!… zvac'u te Nives!…” Sacheka da vidi hoc'e li prihvatiti da zove je tim imenom. Poshto ona nichim ne pokaza da se slazhe, ali ga i ne odbi, on nastavi: ”Put ti je bela kao sneg. Sva se chinish prozrachna kao izmaglica. Sa tom plavom kosom izgledash nestvarno, kao da si satkana od paperja belog labuda… da, Nives, to ime ti upravo pristaje, i svidja mi se!…” kaza joj razdragan, a ona je c'utala par trenutaka i za to vreme promatrala ga je zamishljeno, a onda mu prenese svoje misli.
”Nives – snezhna, a sneg je beo i izmaglica je bela, premda je prozrachna, paperje… takodje je belo – u belih labuda…” Nekoliko trenutaka je c'utala pa dodade: ”I smrt se javlja u belom… tako kazhu…” On se napravi da ne zapazi njenu opasku, stisnu je uza se, snazhnije.
”Probudio sam se noc'as kada si stigla u grad, i odmah sam znao da te moram nac'i. Kada sam te na ulici ugledao, znao sam da si moja sudbina i chini mi se da vishe ni jednog trenutka bez tebe ne bi mogao provesti…” C'utali su pripijeni jedno uz drugo prepushtajuc'i se mislima, svako svojim. Ona ga je obgrlila svojim nezhnim rukama i on oseti da ih se nikada vishe nec'e i ne zheli osloboditi. U njenom zagrljaju chinilo mu se da lebdi, da ga ljulja na valovima vetra. Toplinu oseti u sebi koja se lagano shirila telom stvarajuc'i u njemu neku stranu i nepoznatu mu lepotu. Poverova da Nives u njemu oganj zapali koji niko nec'e moc'i ugasiti.
Ona podizhe glavu i pogleda ga svojim tamnim i krupnim ochima. Gledala ga je i gledajuc'i ga suze zapazi na njegovim obrazima. Upita se: ”chemu suze?… sada kada ga je nashla, kada je i on nju nashao!…” Podizhe ruke i obrisa ih dlanovima, a dve nove kapi suza skotrljashe se iz krajeva ochiju na njihovo mesto.
”Zashto plachesh?… jesi li tuzhan?…” upita ga, a on odmahnu glavom.
”Sretan sam… i ona svetlost tamo u meni budi neku neizmernu lepotu… i tugu istovremeno. Svetlost je lepa… Bozhanska je!… chini mi se… tuzhan sam jer nisam deo te… svetlosti, Bozhanske!…” Ona okrenu glavu u pravcu gde je rukom pokazao.
”To moje vreme istiche, josh malo smem ostati i moram poc'i… Zhelish li samnom na put dalek?… u vechnost!…” upitavshi ga stisnu ga pokazujuc'i mu da ga zheli.
”Zhelim!…” bez premishljanja uputi joj odgovor. I dok joj je odgovarao, uchini mu se da je chu: poziva ga da je poljubi. On se nazhe i spusti svoja od vetra i sunca ogrubela usta na njene barshunaste usne. ”Nives… oh Nives!…” htede joj rec'i da je voli – ne uspe, jer oganj koji je do tog trenutka tinjao u njemu, buknu svom zhestinom, i on vide kako se rastachu. U svetlost se rastochishe. Dva svetlosna snopa u jedan se spojishe i zaronishe u Bozhansku svetlost, kako je on nazva.
* * *
Vechernje izdanje dnevnih gradskih novina objavilo je: ”Danas je na plazhi preminuo neidentifikovani chovek, starosti oko trideset godina. Obdukcijom je ustanovljeno da je bolovao od urodjene srchane mane.” |