|
Ријетко кад се деси да, кад залегнем испред ТВ-а, унапријед знам шта ћу гледати. Обично шајбам по кабловској и сателитском програму па шта налети. Ономад сам, међутим, у невакат, али с предумишљајем, засјео испред екрана. Јавили ми да ће на Агдер ТВ бити репортажа о нашем добром познанику, земљаку из Сарајева. Промичу пред нама слике из Босне и Норвешке. Земљак у властитој кући, па на скијама, па с професионалном камером на рамену, па онда на тениском терену. Детаљно о земљаку из десетине различитих углова. Сазнајемо да је с фамилијом, у врло ружним околностима, морао бјежати из Сарајева, да је у Норвешкој нашао нову домовину, да између Босне и Норвешке безмало да нема разлике. Чак је и начин исхране, ту негдје, скоро исти. Каже, нерадо иде у Сарајево јер се сваки пут врати тужан због биједе у којој му живе родбина и пријатељи. Не задржава се дуго јер га кћерке врло брзо почну морити питањем: „Тата, кад ћемо нашој кући у Арендал!?“ Свој радни вијек је, вели, провео као камерман ТВ Сарајева, у том својству је био и активни учесник Зимске олимпијаде 1984. године.
По доласку у Норвешку једно вријеме се бавио истим послом, а потом се скрасио као тренер тениса без сталног запослења. С Босанцима се слабо јарани, 90 одсто пријатеља су му Норвежани. На крају репортаже земљак поентира и упознаје нас с лајт мотивом читавог прилога. Саопштава нам да, упркос великом броју норвешких пријатеља, до данас није успио добити стални посао. Гледам и слушам, па ме спопада некаква туга. Све што земљак прича ту је негдје, сви би ми, с малим разликама, могли испричати сличне приче. Сви ми имамо крупне разлоге да будемо дубоко захвални Норвешкој и да се трудимо да оправдамо и узвратимо јој све што нам пружа. Али тешко ми паде претјерана земљакова сервилност и упињање да каже баш оно што би се, по његовој процјени, могло свидјети домаћинима. Баш као да нас све жели убиједити да је за њега и његову фамилију процес асимилације дефинитивно окончан. Као да каже: „Ево ме, ваш сам 100 од сто, прекинуо сам све конце што су ме везали за стари завичај. Чак и са властитом дјецом комуницирам искључиво на норвешком.“
|
Мартина Караиванова (Бугарска): Портрет I, 2004.
11. Традиционални биенални фестивал портрета – цртежи и графика, 2004., Тузла, Босна и Херцеговина
|
|
Гледајући пријатеља Сарајлију не могу а да не повучем паралеле и не размишљам о властитој судбини. Кад он са толико утицајних пријатеља са тениса не успијева обезбиједити себи стални посао, шта тек ја, који немам такве пријатеље и углавном се дружим са земљацима, да очекујем. Значи ли то да сам унапријед осуђен на животарење и неуспјех. Под свјежим дојмом репортаже размишљам о себи, жени и својој дјеци, о десетинама хиљада босанскохерцеговачке дјеце коју је рат распршио по читавом дуњалуку. Питам се желим ли да и сам будем овако „успјешан“ или да се сви заједно потрудимо да задржимо свијест о припадности Босни и Херцеговини, да сачувамо немали духовни капитал који смо собом донијели? Да његујемо властити језик и традицију поштујући истовремено обичаје и законе нове домовине!
Набрајам сам себи многобројне земљаке који су се властитим радом афирмисали у новој средини и дефинитивно закључујем да се овдје ипак ради о два различита приступа уклапању у норвешко друштво. С једне стране је рецепт мог земљака из репортаже и његов покушај да се потпуно утопи у нову средину одбацујући и језик и традицију средине у којој је рођен и одгајан. Његова дјеца ће, нажалост, у томе сигурно успјети. Он – никада. Ма колико се упињао од њега не може испасти ништа више од половног Норвежанина, а Босанца се у себи, изгледа, већ одрекао. Јазук и за земљака и за Норвешку. Јер тако асимилиран педесетогодишњак (или старији) ће читав преостали вијек провести с осјећајем инфериорности, без стваралачке иницијативе, а Норвешка ће добити биће које ће, умјесто да се бори и ствара, увијек настојати да подилази новој средини и да чини, не оно што треба, већ оно за што мисли да ће се свидјети домаћину.
Размишљам о многобројним осталим земљацима и, с олакшањем, закључујем да се већина одлучила за друкчији начин уклапања. За праву интеграцију у којој се не одричемо традиције и вриједности матице земље, али која подразумијева поштивање па и прихватање норвешке традиције, уз апсолутно поштивање закона земље усељења. Већина, на срећу, не иде кратицом, већ тежим путем афирмације, кориштењем старих знања, стицањем нових и упорним и напорним радом. Охрабрује ме то и учвршћује у увјерењу да ће и Норвешка бити на великом добитку ако моја дјеца, при интеграцији у ново друштво, сачувају свијест о припадности Босни и Херцеговини. Ако сачувају матерњи језик па једног дана буду способни да преводе књиге с норвешког на босански и обратно, градећи тако мостове између њиховог старог и новог завичаја. На срећу, Норвешка је широм отворила врата оваквом облику интеграције стимулишући све који су спремни да радом и само радом наду своје мјесто у норвешком друштву. До нас је да ли ћемо искористити ову великодушну понуду или ћемо кренути линијом мањег отпора за коју се на жалост опредијелио мој земљак из репортаже.
|
|
Задња измјена: 2005-05-06
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|