|
 Од нараштаја до нараштаја мијењају се ставови према вјери и вјерској толеранцији, спрам лаичности и лаичне културе. Је ли данашњи свијет, напосе млади, толерантнији и лаичнији од јучерашњега? Одговори на таква питања разликују се од земље до земље, у Европи и на Медитерану. Појмови толеранције и лаичности немају свугдје иста значења. Толеранција Џона Лока (: John Locke) ili или Волтера (: Voltaire) и она којој је мјесто, по ријечима католичког пјесника Пола Клодела (: Paul Claudel), у „кући толеранције“, тј. борделу – битно се разликују. Ни лаичност није лишена становитих двосмислености и неспоразума. Ријеч је грчкога поријекла (лаос = пук), прихватио ју је средњовјековни латинитет означавајући њоме особе које, изван вјерских редова, обављају узгредне послове у цркви или самостану. Просвјетитељство ју је преузело и промијенило јој значење. Волтер (: Voltaire) спомиње „лаичке мисионаре“ и себе сврстава међу њих. Термини „лаик“ и „лаичност“ ријетко се сусрећу у говорима Француске револуције, која је на свој начин гајила култ „Врховнога бића“ са својим Пантеоном, обредима, мученицима. Не налазимо их ни у Декларацији о правима човјека и грађанина. Лаички ће дух ликовати у чувеном Закону 1905., који је припремила политика Жила Фериа (: Jules Ferry), потакнуо сукоб с клерикализмом, обиљежио драматски исход Драјфусове (: Dreyfus) афере.
Томе француском закону, који је први пут у Европи прокламирао „одвајање Цркава од државе“, претходи цијели низ свјетовних мјера: признање развода брака (1884.), отварање гробљâ грађанима свих конфесија (1881.), укидање обавезног одмора недјељом (1879.), проширење бесплатног школства (1881.), забрана вјеронаука у државним школама (1880.). Значајан дио интелигенције – „велика диецеза еманципираних духова“ како ју је називао Сен-Бев (: Sainte-Beuve) – одушевљено је дочекао такве промјене у друштвеном и културном животу. Вјерски амблеми у јавним школама – распело у свим учионицама, кипићи Госпе у дјевојачким разредима – поскидани су у већини департмана већ прије 1905. „Школа није ни капела, ни трибина, ни театар“, истицао је Жил Фери (: Jules Ferry). Леон Гамбетта (: Léon Gambetta) је замишљао наставу као „семинар будућности“. Аристид Бриан (: Aristide Briand) је дао таквим идејама стваран и практичан оквир. Устав из 1946. године дефинирао је Француску као „лаичку републику“.
Та „француска изнимка“, како би се данас рекло, изазивала је отпоре, понекад неугодне и оштре, напосе у католичким земљама. Белгија ју је прихватила брже и слиједила досљедније него већина других, при чему нису изостале полемике с бискупијама. У протестантским покрајинама, гдје је катекизам присутан у свакодневици на свјетовнији начин, напетости те врсте нису узимале превише маха. У Сједињеним Државама готово нитко није ни помишљао – напомињу повјесничари – „да у читању Библије види конфесионалан чин“. На истоку Европе, у највећој славенској нацији, владао је „цар руски и православни“. Бог или Свето Тројство спомињу се у уставима Уједињеног Краљевства и Њемачке, напосе Грчке и Ирске. Те посебности ваља узети у обзир како би се унаприједио дијалог повијести и памћења.
Лаичност што проистјече из францускога повијесног искуства „схваћена је у другим земљама више као негативна него позитивна неутралност спрам религије“. Лаичност спрам култа и лаичност културе ваља разликовати унаточ сродности међу њима. Ова се посљедња често поистовјећује са свјетовношћу. У свакодневном животу суочавају ставови вјерника и оних који не вјерују. Погрешно је, унаточ свему, сводити лаичност искључиво на агностицизам или атеизам.
Кад сам се прије десетак година преселио у Италију примијетио сам како ту лаичност има друкчије значење него у Француској. Поднаслов познате ревије – Rivista per il dialogo fra credenti e laici – супротставља вјернике лаицима. Може ли се, унаточ томе, претпоставити и лаичност вјере или пак вјера лаика? Данас је то сигурно лакше него што је некоћ било. Николај Бердјајев, кршћански мислилац којега је Руска православна црква изопћила а Совјетски Савез изгнао, истицао је разлику између религије као колективне појаве и вјере као персонализиране исповијести. Искуство кршћанскога персонализма и начин на који је оно приближило вјернички и лаички постулат заслужују посебну пажњу.
Расправа о лаичности суочава нас с различитим питањима – метафизичким, моралним, теолошким и идеолошким, психолошким и другим. Дотиче се људских права и слободе изражавања. Потиче на сусрет конфесија и омогућује посредовање међу њима. Такозваној „борбеној лаичности“ (laicité de combat), којој нису страни становити облици „интегризма“, супротстављају се данас приједлози да се и сама „лаичност лаицизацира“. На жалост, у земљама гдје се национализам удружује с клерикализмом, лаички је потхват најчешће осуђен на маргиналност или губитак. Имали смо прилику проматрати односе међу православним и католичким кршћанима на Балкану, у простору обиљежену тисућљетном шизмом (shizmom): у разним приликама Цркве су пружале очиту подршку национализмима или пак заједно потицале на нетрпељивост према муслиманима. Стаљинистички је пак рјечник, проводећи своје немилосрдне „антирелигиозне кампање“, посве одбацио појам лаичности сматрајући га „буржоаским остатком“. Уз лаичност се вежу многобројна питање која надилазе друштвено-вјерске оквире: односи индивидуе и државе, раздвајање јавне и приватне сфере, слобода мишљења и савјести, поштивање права и дужности грађана, борба против дискриминације (вјерске, националне, расне, сполне), становити типови обрачуна између љевице и деснице или пак једне и друге с центром, одбацивање „комунитаризма“ (затварања у мале заједнице, конфесионалне, етничке, емигрантске), тражење заједничког простора за дијалог, потврда цивилних начела, идеали толеранције и братства међу људима те напокон захтјеви модернога одгоја. „Либералистички“ ставови, какве сусрећемо у политици неких од најразвијенијих земаља, нису склони лаичким вриједностима.
Лаичност је кадра помоћи религији да се ослободи прозелитизма и искључивости. Други ватикански концил i aggiornamento који је потакнут на њему омогућио је да се католичанство ријеши антисемитске предоџбе о „деицидном народу“ и скине анатема с Источне цркве, од које је и оно само било анатемизирано. Галилеј је рехабилитиран 347. година након осуде. „Људи и црквене институције огријешили су се о Галилеја и нанијели му патње“, признао је Свети Отац. Eppur si muove. На почетку новога миленија, Иван Павао II изненадио је многе вјернике прихваћајући у свом говору urbi et orbi „исправну лаичност“ (una giusta laicità), одбацујући „лаицизам“. Поигравање ријечима не погодује увијек јасноћи расправе. Ма како било, модерна лаичност узима данас на свој рачун, уз остало, право на побачај, на контрацепцију или чак на еутаназију (која још није легализирана), као што је јучер тражила признање развода или отварање гробља. У настојању да се у Уставу Европске уније не спомињу „кршћанске традиције“ присутан је такођер лаички став, различит од онога какав заступају земље попут Пољске, Словачке, Литве или Малте, којима се прикључила и Берлусконијева (: Berlusconi) влада у Италији.
Спорови, за које смо држали да припадају прошлости, с времена на вријеме избију поново на површину – на примјер они око вјеронаука у јавним школама или пак истицања вјерских симбола. Француски тип лаичности настоји их ријешити законским одредбама или административним упутама. У другим земљама истичу се посебне традиције у односима с вјером или пак примјењују мјере које су мање обавезујуће. Њемачка је видјела 1995. године „сукоб око распела“ на националној разини, након што је суд у Карлсрухеу прогласио протууставним одлуку баварскога Ланда да се у разредима обавезно поставља распело. И Италија је недавно изненађена пресудом, која је тражила да се уклони криж у мјесној школи у Ћиетију (: Chieti) – виша је судска инстанција такву одлуку одмах поништила. Изгледа да законске одредбе из 1924. и 1928. године, које су налагале обавезно постављање распела и краљевске слике у школским установама нису никад експлицитно опозване, премда је талијанска монархија већ одавно свргнута. Након недавне промјене владе у Шпањолској, која је довела на власт социјалдемократе, најављено је укидање вјеронаука у државним школама. Земља се, очито, и даље креће.
Присутност ислама, који је постао другом религијом у Европи, потакнула је многа питања у којима сама лаичност није главни аргумент. Становите аналогије у повијести кршћанских и муслиманских опредјељења могу припомоћи расправи не супротстављајући притом једну вјеру другој. „Модернизирати ислам или исламизирати модернитет“ – такву је алтернативу предочио мислилац у изгону, муслимански вјерник који не жели да му се наводи име. Европа није успјела кристијанизирати модернитет, томе се супротставило Просвјетитељство. Она је међутим у знатној мјери модеризирала кршћанство. Модернитет се не да исламизирати, као што није допустио да буде кристијанизиран. „Не смије се дирати у Књигу“, одговарају на то муслимански вјерски поглавари. Није се ништа промијенило у Светоме писму тиме што су укинути Индекс забрањених књига, Инквизиција, ломача, тортура херетика и још неке црквене настраности. Модерна повијест – у којој је колонијализам оставио дубоке трагове – није допустила већини исламских земаља да проживе своје „стољеће Просвјетитељства“ и његов лаички утјецај. Нахда или тразимат, као и други слични реформистички покушаји, нису имали могућности да се у остваре у складу с потребама друштва и његова развоја. Може ли се модернизирати читање Кур’ана а да се притом не изневјери Посланиково слово? Само муслимански свијет и његова просвијећена интелигенција могу пружити одговор на то питање. Имају ваљаних разлога да се не поуздају у остале. Ми бисмо им можда могли помоћи ако сами избјегнемо становите судове, површне и погрешне: ислам и исламизам нису једно те исто, исламизам и исламски интегризам се разликују, интегризам и фундаментализам се такођер не могу изједначити, у саму фундаментализму постоје с једне стране мистични и ненасилни ставови, с друге они фанатични и агресивни – тек ови посљедњи проводе терор и сију смрт. Такво би разликовање могло помоћи да се на већину муслимана не баца кривица те да се олакша живот онима који живе уз нас.
Наши се арапски пријатељи понекад чуде или просвједују зашто Европљани – они који нису оптерећени национализмом и антисемитизмом – посвећују особиту позорност „жидовском питању“. Али то смо питање ми сами створили и сносимо за њ највећи дио кривице: погроми на истоку Европе и плинске коморе на западу, гето, холокауст, шоах (: shoah). Није посриједи пристраност него одговорност. Дио Европе желио је да се жидовска дијаспора врати у Палестину како би је се отарасио. Признање о којем је ријеч не допушта, наравно, да се занемари трагедија коју проживљава палестински народ и окрутност којој је данас изложен.
Што се пак тиче ношења „видљивих вјерских ознака“, као што је марама којом покривају косу исламске дјевојке – којој се додаје, ради умирења савјести, и жидовска кипа – не знам што би се још могло рећи а да то већ није много пута поновљено. Пјер Бордо (: Pierre Bourdieu), којега смо недавно изгубили, точно је примијетио: „Видљиво питање је вео, а оно прикривено је наше одбијање емиграната“.
Уједињујући Европу ваља мислити на то како формирати у њој Европљане. Погрешно би било тражити јединствене и једнообразне лаичне ставове, обавезне за све и за свакога. Плурална лаичност највише одговара плуралистичкој Европи – данас кад се Европска унија спаја с јучерашњом „Другом Европом“. Прижељкујемо Европу која неће бити превише еуроцентрична.
|