|
Почетак дјела конкретизује једну реалну животну ситуацију. По завршетку школске године дјечак долази дједу у село. Његову пажњу привлачи тајанствена градина на неприступачном врху те он моли старца да му прича о њој. Старац започиње причу, али се његово казивање зауставља пред капијама дјечакова сна. Као у фолклорним творевинама ове врсте радња је смјештена у далеку прошлост, а вријеме које је прохујало предјелом учинило је слушаоца безбједним, заштићеним од дјеловања оних опасности које на сваком кораку пријете јунаку концентрацијом зла у себи.
Дједово казивање има миран, помало успорен ритам приче за лаку ноћ. У њој се говори о мирењу племена, грађењу дворца, о владавини доброг краља Крунимира који је своје поданике учинио срећним, али је сам, по добитку свога јединог дјетета, љупке златокосе принцезе, живио у притајеном страху од пророчанства да ће свијет његове мезимице измијенити обичан дјечак из народа. Плашећи се пријетње која се иза брда ваља, краљ је Јаглику затворио у дворац, поставио страже да даноноћно бдију над њеном самоћом. Дјевојчица је расла и туговала.
Ту се зауставља дједова прича. Она се наставља у Небојшином сну само што он није занесени слушалац бајки старих времена већ главни протагониста збивања, онај дјечак из народа који је, и не знајући за давно предсказање, одлучио да ослободи своју малу вршњакињу тужних дана у њеном краљевском кавезу.
Када је на Ђурђевдан краљ најзад одлучио да своју дуго скривену кћер покаже вјерним поданицима, догађа се судбински сусрет дјечака и дјевојчице. Он је трајао тако кратко да нико није запазио моменат када је принцеза искочила из своје кочије и из руку опчињеног и збуњеног дјечака узела врбову свиралу. Од тада до његових ушију је сваке вечери допирао са куле сјетни звук. Он је осјећао да је принцеза сама и тужна, да га зове да јој помогне.
Пут до њезине слободе ишао је неприступачном страном планине посијане опасностима, мрачним силама овог и оног свијета које нико није савладао и о којима су кружиле застрашујуће приче од којих се и најхрабријим ледила крв у жилама. Опасности се нису могле заобићи. Козја стаза до циља водила је средиштем уског простора изузетне концентрације негативне енергије персонификоване не само у аждајама и џиновским змијама познатим из народних бајковитих приповиједања, него и у наказним и помахниталим људским бићима, људождерима, створењима једног демонијачног бестијаријума, у каменим биљезима давно упокојених ратника и чопорима вукодлака. Нанизани у ланцу страве они откривају тамну раскош Павловићеве имагинације која дубоко рони понорима подсвјесног, језовитог, не да би потонула него да би јаче истакла свјетлост срца и ума, занос младости и човјекољубља који инспирише дјечака на подвиг.
Иако пут од подножја према врху сам по себи сугерира вертикалу, Небојшино кретање остварује се искључиво у димензији простора. Сваки пријеђени корак на путу према циљу симболизира по један облутак, облутак маште и храбрости. У народним бајкама присутна је већа „пропустљивост“ времена, његова акцелерација која доба дјечаштва и младалаштва приближава зрелости у којој живот поприма мирнији ток и другачије садржаје. За разлику од својих бајковитих вршњака који након савладаних запрека стижу на циљ довољно зрели да фантастичну епизоду окончају женидбом за принцезу, Небојша остаје у својој „временској зони“, само маштовит и одважан дјечак. Буђењем он ће спасти причу њеног неизбјежног баналног завршетка кога се Павловић клони. Вјешт мајстор заплета, склон сложенијем ткању, довољно мудар да одмах не распростре све своје приповједачке адуте аутор успијева да одржи напетост, а рјешење загонетке да са задршком. Понегдје, као у прози Лептирица са седмог спрата из збирке Преображаји и њеног неочекиваног трагичног наставка у роману Како ухватити лептира, писац пред читаочеву радозналост износи само један од могућих крајева остављајући за собом одшкринута врата недоумице да ли је и он – прави.
И у „Тајни“ долази до неочекиваног обрта – промјене субјекта и позиције приповједача. Кад дјед дође у град унуку у госте, онда овај преузима улогу причаоца. Његова прича попут биљке израсле на асфалту носиће у себи урбана обиљежја Павловићевих бајки за „лијево ухо“. Она има литерарни подстицај, али је садржај условљен неиспуњеностима градског дјетињства. Желећи да се ослободи породичних стега и скучености животног окружења чије видике заклањају сиве громаде небодера Небојша намјерава да, попут Робинсона, побјегне на пусто острво. Али, осим пјешачког острва између двије прометне саобраћајнице такав мирни „комад глобуса“ не може да пронађе чак ни у подруму своје зграде становања јер га и ту проналази успаничена родитељска потрага.
У композиционом погледу дјело нас, сликовито, подсјећа на ниску од девет измаштаних, заокружених, изглачаних облутака нанизаних на нит велике авантуре којима се неопазице придружио и неугледни грумен скрутнутог асфалта.
Осим жеље да забави и подстакне на размишљање аутор „Тајне“ испољава у овом новом узлету у простор литературе за најмлађе своја од раније одњегована својства: оригиналност прилажења теми, маштовитост, бијег од стереотипа, афинитет према „непотрошеним“ облицима, литерарним уникатима обликованим материјалом његовог изузетно богатог лирски озраченог и прозраченог језика.
|