|
Освојивши Београд од Мађара 1521. године, Турци – Османлије су га постепено насељавали и претварали у китњасти оријентални град, чија је панорама са многобројним мунарама издалека одушевљавала многе европске путнике и пролазнике тог доба.
Већ 1571. године у Београду је било 27 насеља – махала.
Према великом османлијском путописцу Евлији Челебији, који је боравио у Београду 1660. године, Београд је тада имао око 98.000 становника, од којих 21.000 нису били Муслимани.
Тада је у Београду поред јавних објеката било 7 јавних купатила – хамама, око 7000 кућних бањица – хамама, 6 караван сараја, 21 трговачки хан и 217 месџида и џамија.
Евлија Челебија је оставио називе за 35 џамија у којима је обављана заједничка служба – џума и 12 месџида.
Османлијски географ Хаџи Калфа, забиљежио је 100 џамија, а наш познати учењак – оријенталиста, рахметли Хазим Шабановић, сматрао је да се тада у Београду налазило 75-80 џамија.
У Београду су тада насељене 41 махале (кварта).
Београд је већ концем XVI стољећа, по својој љепоти и величини, у многоме надмашивао Будим, Софију, Сарајево, Скопље и многе друге градове европског дијела Отоманског царства. Он постаје „Дарол-џихад“ – Мјесто ратова, како су Османлије називале Београд.
|
Београд, 1789. године
|
|
Приликом првог аустро-њемачког освајања (1688-1690.) многе џамије су порушене, а оне које су преостале – неоштећене, претворене су у хришћанске цркве. За вријеме кратке османлијске владавине (1690-1717.) многе џамије су обновљене, а неке су из темеља изграђене.
Када су аустро-њемачке армије под заповједништвом надвојводе Евгенија Савојског (у чијем су саставу били војници разних народности: Нијемци, Французи, Талијани, Швицарци, Португалци, Шпањолци, Мађари и други) по други пут освојиле Београд (1717-1739.) затекле су у њему око двије хиљаде стамбених зграда, многе џамије, јавне бање, ханове и друге објекте.
Витке мунаре џамија, напосе у горњем и доњем дијелу тврђаве, биле су порушене како би панорама града изгледала више европска. Многе џамије су претворене у цркве разних хришћанских редова који су дошли заједно са војском и досељеним живљем: „тринитарци“, „фрањевци“, „језуити“, „минорити“ и Јермени католици. Тринитарци и фрањевци су добили по двије џамије да преуреде за цркве, капуцини, језуити, минорити и Јермени католици по једну. Остале сачуване џамије су употријебљене за војне магазине, као и за ускладиштење соли, сијена и пољопривредних производа, а једна је употребљавана за војну болницу. Тада у Београду није било муслиманског становништва, јер је на основу члана III „уговора о капитулацији од 18. аугуста 1717. године...“ дозвољено цијелом гарнизону да се повуче слободно и сигурно са женама и дјецом, оружјем и пртљагом уз ударање добоша и са развијеним заставама, што се односи и на становништво, које жели да изиђе у исто вријеме, ма каквог да је положаја, вјере или народности, као и раније робље које је примало исламску вјеру прије опсаде.
Послије побједе над аустро-њемачком војском 1739. године код Гроцке, Османлије су поново загосподариле Београдом, и њиме владале 50 година (1739-1789. године). За то вријеме они су поправили многе оштећене и повратили у првобитно стање многе џамије претворене у цркве, изградили су и многе нове џамије.
Према неким савременицима, у Београду је 80-тих година XVIII стољећа било 50 џамија. У току великих борби за Београд 1739. године, између 60 хиљада аустро-њемачких војника, које је предводио 74-годишњи маршал Лаудон и 9000 Османлија бранилаца града, на челу са Осман-пашом и у току окупације (1789-1791. године) страдало је 30 џамија.
Свиштовским миром од 4. аугуста 1791. године Леополд II, аустријски цар морао је препустити Отоманској империји Београд, Шабац, Рам и дио Србије који је био освојен. У плану Београда, којег је израдио аустријски потпоручник Бруш 1789. године, уцртано је 15 џамија, али све нису идентифициране. У том плану није назначена Батал џамија, која је била лоцирана у близини садашње Савезне народне скупштине. Тај се број џамија углавном одржао до Првог српског устанка.
У току борби за ослобођење Београда 1806. године, многе џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су свиње затваране (држане), једна је била претворена у православну цркву, а Карађорђевић је многим турским женама „које су немилосрдно и нечовјечно војници остављали наге... указао милосрђе и одредио им двије џамије за становање“.
Повратком Османлија у Београд, почиње се са обнављањем и поправкама мање оштећених џамија, док са обнављањем више оштећених и полупорушених у минулим ратовима није могло да се отпочне због тадашњих финансијских прилика у Отоманској империји, а напосе у Београдском пашалуку.
Према Јоакиму Вујичу, који је боравио у Београду 1826. године и, између осталог, забиљежио: „наводи се до 30 џамија које су највећим дијелом батал, порушене и поваљане“.
Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија.
Према приповједачу Лазару Комерчићу, у Београду је било: „на неких 15-16 џемата махала (квартова), а сваки џемат је имао своју џамију“.
|
Изглед Дорћола, 1846. године
|
|
Иако је број џамија у Београду, у односу на раније периоде, много смањио „китњаста и танка минарета џамија, која се блистају на сунцу“, унела су Београд у Мајеров универзум – Лексикон 1838. године под насловом „Најљепши видици свијета“. Почетком рата 1876. године, господин Барбунти – Бродано је забиљежио 14 џамија.
Феликс Каниц (: Felix Kanitz), путописац, археолог, новинар и илустратор, боравећи у Београду 1861. године наводи: „У граду и вароши било је 15 мунара“. Исти писац констатује 1887. године „од 15 београдских џамија затекао сам још само једну ’Бајракли џамију’ (џамију са бајраком) у Јевремовој улици“, коју је подигао султан Сулејман Велики, гдје су се некад скупљали ходочасници који су одлазили у Меку, изваљених прозора и врата препуштену пропадању; даље, мања „Карџамија“ са задимљеним димњаком употријебљена за плинску котловницу за освјетљење Народног позоришта.
Према једном турском плану, београдског града и вароши, до шанца који потиче из 1863. године у којем су уцртане све зграде са ознаком етничке припадности њихових власника и 172 важнија разна објекта, међу којима 12 џамија и три текије, како слиједи:
- Хасан-пашина џамија у Доњем граду,
- Султан Мехмеда џамија у Горњем граду,
- Султан Мустафина џамија,
- Али-пашина џамија,
- Бајракли џамија,
- Реис-ефендијина џамија,
- Лаз-оглије џамија,
- Јахја-пашина џамија,
- Дефтедарова џамија,
- Лаз-хаџи Махмуда џамија,
- Кизлар-агина џамија,
- Бајрам-бегова џамија,
- Шејх Хасана-ефендије текија,
- Шејха Мухамеда текија,
- Шејха Хафиза Мехмедова текија.
У плану нису уцртане џамије које су се налазиле на периферији вароши.
Случај на Чукур чесми, уличне борбе и бомбардирање Београда 1862. године убрзало је закључење споразума о коначном одласку Турака из Београда и тадашње Србије.
По члану 1, став 2, „Канличким протоколом од 4.9.1862. године било је предвиђено: да ће вјерске грађевине и гробови које оставља муслиманско становништво, напуштајући мјеста која је до сада држало, на основу вјерских права, бити поштовани са свима обзирима“.
По члану 1, став 3, предвиђено је рушење једног дијела вароши „настањеног скоро искључиво муслиманима ради безбједности београдске тврђаве, а Порта се обавезала дати обештећење и турским и српским власницима“.
Приликом тога „чишћења“ 1863/64. године порушене су и двије џамије: Султана Мустафе и Али-паше.
Откупна сума „у име свију накнада“ за муслиманска имања износила је, према уговору закљученим са Портом, 1865. године 9 милијуна пјастера.
Исељењем „турског“ живља из Београда 1867. године (међу којима је велики број био славенског поријекла са презименима: Бајрактаревић, Бошњак, Смедеревац, Кокић, Исламовић и друга) почео је жалосни неслућени крај београдских џамија. Како наводи Феликс Каниц (: Felix Kanitz) „где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију“.
Да је тада било бољег разумијевања између два свијета, источног османлијског и западног европског, међусобне коегзистенције, толеранције и трпљења, између двију конфесија - хришћанске и исламске, не би дошло до антагонизма, међусобног уништавања, разарања и пљачкања.
Ми би се данас у Београду, дивили још неком муслиманском сакралном објекту – богомољи, са високим мунарама, које би парале тмурне видике и опомињале нас да су их људске руке, а можда и руке наших даљних рођака градиле у једном бурном – пролазном времену. Овако је Београд неславно доживио судбину прије 125 година, попут ранијих градова Будима, Гера (Џера), Печуха, Осијека, Славонске Пожеге, Илока, Книна, као и многих других градова средње Европе у коме су под утјецајем „цивилизиране“ Европе прије 300 година порушени сви муслимански објекти осим малих изузетака.
То нас вријеме подсјећа на данашње прилике у Босни и Херцеговини, гдје је под контролом Караџићеве војске и војске ХВО-а порушено око 1000 џамија, међу којима око 30-так значајнијих објеката изграђених у XV и XVI стољећу, који су били под заштитом државе и UNESCO-а као врхунски споменици културе.
|
|
Задња измјена: 2004-07-07
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|