|
О Добрици је доста симпатичних причица својевремено знао да исприча и познати глумац Сима Јанићијевић-Бата, који му је неко вријеме, и то онда када су старог доајена већ сви готово били заборавили, служио као некакав добровољни секретар и лични пратилац; баш како је и Љуба Ненадовић служио Његошу. Од тих причица ваљало би споменути неке које је Бата, велики козер, испричао, а прије свих ону којом је желио ваљда да искаже колико је слава драмског великана варљива и пролазна; мислећи при том сигурно и на себе који ће то касније такође неминовно доживјети.
– Једнога дана – причао је – славио се у београдском Народном позоришту велики Добричин јубилеј, педесетогодишњица и престанак активног бављења глумом, те је наш доајен још у рано јутро – будући да је као многи старац слабо спавао – обукавши се свечано, дошао у Позориште и ту сатима чекао да отпочне велика свечаност. Наравно да га је све то што се имало догодити веома узбуђивало, те је стога сваког часа залазио у Француску улицу до тоалета (као да га није било у позоришној згради) да се олакша. Дабоме да Сима није бар у томе много претјерао јер је познато да и многи други Талијини миљеници доживљавајући трему, „свети пламен“ пред велике наступе јуре тада у тоалет, па је тако и Добрица чинио.
Ближило се вријеме када је требало да започну говоранције и дијељење великих поклона, па су већ и сви позвани испунили салу; глумци, обожаваоци и градски одличници, а Добрицу је баш у том тренутку поново жестоко узнемирио стомак па се као без душе сјурио у Француску улицу и затражио кабину од жене која је ту радила и која је, као и многе друге, била његова исписница и велика обожаватељка. Она је тога јутра, знајући шта се спрема у позоришту, гледала Добрицу с највећим симпатијама како обавља те своје силне надошле интимне радње и тихо уздисала сјећајући се старих, добрих времена и славног глумца који је плијенио сва, а највише њежна женска срца. Разумљиво да јој због свега није ни падало на памет да од њега наплаћује за такве услуге и зато је и тога пута, пошто је Добрица обавио што је имао и извадио новчаник да плати, она дубоко уздахнувши рекла:
– Али не забога, гос’н Добрице, зар ја од Вас да наплатим? Па могу ваљда и ја данас када Вас сви толико славе, да Вас частим једним срањем!...
Другом, опет, приликом испричао је чапкун Сима како су се њих двојица у тандему били нашли у току снимања неког филма у Загребу.
– Седели смо – причао је – у хотелу „Еспланада“. Ја сам писао нека писма и разгледнице, а Добрица дремао у фотељи положивши своју велику руку са чувеним прстеном на наслон. Тога тренутка ушла је једна млада, згодна жена, загребачка „пуца“ и упутила се с краја на крај сале. Ја сам разумљиво прекинуо писање и пустио дуг, лепљив поглед за њом која се њихала на високим, танким штиклама као на куглагерима.
Прошавши поред нашег стола, угледала је Добрицу како седи у лављој пози, па је застала као укопана и фасцинирано се загледала у њега. О врату јој је висио златни ланчић са великим крстом. Онда ме је потихо упитала показујући на заспалог Добрицу:
– Пардон! Просим Вас, госпон, а ко је тај тако лијепи стари госпон?
– Како, зар не знате? упитао сам је.
– Не.
– Па то је – одлучио сам да се нашалим помисливши и на онај њезин криж о врату – наш православни патријарх, Његова светост...
– Је? Ох, допустите, Пресвјетли – рекла је „пуца“ смјерно Добрици – да Вам цјеливам руку.
Узела је затим његову велику руку и принијела је својим уснама. А тога часа се Добрица, осјетивши свим бићем оно што је цијелог живота највише волео, младу, дотерану женску руку, нагло пренуо и забленуо у њу, док је она, пољубивши му руку и начинивши при том грациозни кникс, живахно одскакутала увијајући замамним боковима и праћена мојим и Добричиним напетим погледима.
– А је ли, синовче, - обратио ми се после дуге паузе непоправљиви швалер и набеђени патријарх – која ти је ова добра п....?
Педесетих година ја сам се нашао у мостарском Народном позоришту гдје се управо припремала велика и свечана премијера Ћоровићевог „Зулумћара“ којем се имала обогатити заталасана позоришна сезона у новосаграђеној, импозантној кући за коју је веома заслужан ондашњи велики неимар Џемал Биједић. Тада ми је, као секретару удружења, пала на памет идеја да се обратим Добрици који је некад био први протагонист улоге Селим-бега на београдској премијери у Згради код споменика, те чија ће интерпретација остати упамћена по огромном успјеху. Било је то, наиме, у вријеме хада су наши народи, након вјековног ропства под туђином, најснажније тежили своме уједињењу, те су и позоришне представе попут „Зулумћара“, а и других, томе значајно доприносиле.
Моје је писмо, пак, затекло Добрицу тешко болесним, али је он остатком снага учинио све да ми одговори подужим написом, те приложивши уз то још и лијепу фотографију што му је на дан премијере била поклонила нека обожаватељка. На тај начин желио се од срца захвалити и одужити вољеном Мостару за сву љубав коју му је он пружио. Уз помоћ Саве Трајковића, свог биографа, начинио је текст за мостарски позоришни лист што га је, и уз моју помоћ, уређивао управник Сафет Ћишић, у коме је с много топлине и срдачности приказао сјећања на своје доживљаје у идиличном Мостару гдје је много пута гостовао.
Биће да су такве лијепе успомене дубоко дирнуле остарјелог умјетника који се ближио своме крају јер је он баш у таквим представама, које су с дубоким романтичарским, племенитим патосом изражавале живе тежње наших народа за слободом, јединством и сретнијим животом за које се вијековима борило и умирало, налазио највриједнији смисао свог живота и умјетничког дјеловања.
У томе напису који се, биће, још чува у архиви Позоришта као вриједан документ, испричао је Добрица и како је дошло до настанка те велике прве представе у Београдском народном позоришту.
– Ја сам у то бурно време – причао је – волео да залазим у те наше новоослобођене крајеве, где су нас људи примали с највећом љубављу. Обично бисмо се након представа окупљали у лепом хотелу „Неретва“ и ту често до зоре проводили време уз жилавку, блатину, рибу пастрмку и разне друге ђаконије, те песму и угодне разговоре. Једне такве вечери са нама у друштву налазио се и Светозар Ћоровић, онда још голобрадо момче, али већ признати писац. Било је око седам сати увече када се он дигао од стола извинивши се и рекавши да мора похитати кући јер да његов бабо у то вријеме замандаљује капију, после чега нико више не може у кућу. Тада је још на поласку рекао како сам му се ја као глумац особито свидео, те да је одлучио да напише комад у коме бих требало да играм главну улогу. Тако се и догодило, па је он након неког времена написао тај комад и упутио га Народном позоришту у Београду. Комад је био сместа прихваћен, стављен на репертоар и премијерно изведен уз помпезан, незапамћен успех. Сећам се да нас је одушевљена публика звала пред завесу двадесет и седам пута. А после тако успешне премијере, сјурили смо се према обичају у „Скадарлију“, где је онда настала „Ивкова слава“, пуна три дана и ноћи. Пило се, веселило, наздрављало, певало и клицало уједињењу и заједништву; да би на крају био упућен и телеграм младом аутору у Мостар, на који је он, и сам одушевљен, одвратио дистихом: „Зулумћару, зулум чини, писац плаћа, ић не брини!“
Тако је било то славно вријеме, у коме су најбољи људи чинили све да своју једину земљу извуку из дугог и мрачног вјековног ропства, уједине и стекну слободу.
Шта ли би – да је жив – рекао стари, добри Добрица, доајен, на све ово што се данас тако неодговорно, бестијално, неразумно и недомаћински растаче?
|