|
У мостарском Центру за културу већ трећу годину одржавају се поетско-сценски прикази и драмска читања на којима се публици представљају књижевна имена у распону од најпознатијих и већ етаблираних, па све до оних које је аутор и идејни творац ових вечери Салко Шарић спасио од магле заборава.
Ова сценска остварења одржавају се у, нажалост, неједнаким временским размацима, било због заузетости глумаца који се ангажују, било због објективних немогућности организатора. Но, ваља рећи да су ове вечери избориле за себе пробрану публику која у мостарској позоришној и казалишној суши може тако уживати у лијепо изговореној ријечи, у промишљеној и ефектној сценографији, али и, заједно са творцима тих приказа, врло често откривати незаслужено заборављене књижевне идентитете и одавно заборављена њихова дјела. Све то се дешава у једном нетеатарском простору Галерије Центра за културу Мостар, који је и преузак и пренизак, неопремљен основним позоришним реквизитаријем, али, уз велику креативност и вољу, постаје, уз минимум преинака, право театарско светиште. За то је најзаслужнији одавно већ доказани сценски дар Салке Шарића.
|
Призор из: „На камену у Почитељу“ Иве Андрића
|
|
До сада је одржано девет ових вечери. То су: „Град рима и ритмова“ Хамзе Хуме 17. маја 2001., „Првој љубави“ Сафвет-бега Башагића 19. јуна 2001., „Босно моја“ Енвера Чолаковића 11. јуна 2002., „Вјетар без сна“ Мирсада Дење-Мачка, мостарског хаику пјесника, 24. септембра 2002., „Ликови Босне“ Бране Алфиревића 11. децембра 2002., „Пољска коњица“ Марка Вешовића 8. априла 2003., „Други пут бих знао...“ Изета Сарајлића 29. маја 2003., „На камену у Почитељу“ Иве Андрића 21. јануара 2004. и „ Мостар“ Зулфикара-Зуке Џумхура 7. априла 2004. године.
Глумци који су говорили стихове и прозне текстове на овим вечерима су Диана Ондељ-Максумић, Шериф Аљић, Миралем Колечић и аутор овог текста, а избор музике бивао би повјерен Салки Шарићу или Младену Андријанићу. Све ове вечери за сцену је приредио Салко Шарић.
Вриједи сигурно истаћи и позитивно расположење и подршку овим пројектима у самоме Центру за културу Мостар, те све већи одазив публике, што је помогло да ове вечери полако добију статус интригантног и хвале вриједног театарског чина.
Минималистички креативни приступ, настао из немогућности да се ови сценски експерименти обогате још више театарском магијом, постао је управо заштитни знак ових вечери. Нагласак је, тако, морао прећи на глумца и његову моћ интерпретације и трансформације, јер никада на сцени није било више од двоје глумаца, никада више од два рефлектора, а музичка подлога „ишла је“ без престанка од почетка до краја вечери. Баш то је, врло често, доводило до магичних и необичних тренутака, до успостављања јединства између интерпретатора и публике, до оног чаробног флуида због којег и постоји позориште.
|
Призор из: „Пољске коњице“ Марка Вешовића
|
|
Сценографске интервенције у простору, за које је „одговоран“ Салко Шарић, често су знале получити изнимне досеге, посебно у вечерима „Вјетар без сна“ Мирсада Дење-Мачка, „Пољска коњица“ Марка Вешовића и „Мостар“ Зулфикара-Зуке Џумхура. Неке од сценографија урађене су у сарадњи са Ликовним одсјеком Педагошког факултета у Мостару. Такође, још један од препознатљивих театарских симбола, који повезује све ове вечери, свакако је и одбацивање сваког прочитаног папира, тако да на крају под ногама глумаца, свуда око њих, њихове су прочитане ријечи и странице. Право поприште одбачених реченица!
Било је ту, осим поезије, и путописне прозе и записа. Годину прије него у нашем главном граду мостарска публика је имала прилику видјети на сцени „Пољску коњицу“ Марка Вешовића. Некада је за избор текста повод био и његова локална тематика, али је увијек и прије свега основни критериј био квалитет.
Циљ је био одмакнути се од класичног, уобичајеног схватања интерпретације текста. Никада то није било „рецитаторско такмичење“, него управо ново читање и тражење нових значења у одавно познатом тексту. На тај начин и посјетиоци ових вечери могли су се осјетити дијелом тих трагања. Као да су изнова или, боље, на неки други начин читали неке старе књиге. У временима у којима се све мање чита није занемарив ни едукативни моменат овог пројекта.
Онеобичавање стварности, као стално и обавезујуће позоришно правило, тако је промовисано из овог наизглед нетеатарског, али простора који би у тим тренуцима постајао исконски театарски храм. Све то је доказ да је за настанак и одржавање оваквог пројекта потребна снажна ауторска индивидуалност, подршка куће која стоји иза тих програма, те иницијатива и воља да се свом граду понуди нешто новије, другачије и боље, што не мора нужно бити далеко од провјерених квалитета и традиције. Значајније је пронаћи трајну свјежину и универзалност у књижевним дјелима која су издржала кушњу времена.
За вјеровати је да ће оваквих програма бити у нашем граду све више, у што већем броју установа културе, јер град који има количину културне историје као што је има Мостар, увијек заслужује више и боље.
|
|
Задња измјена: 2004-07-07
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|