|
Када се 1995, у јеку ратних дејстава, појавила невелика збирка сасвим непознатог аутора, она је у ријетким читаоцима изазвала бифуркатну запитаност. Иако се у окружењу разлијегао смртоносни дијалог оружја од чије су тутњаве прскали бубњићи и летјеле главе, муза Љиљане Вујић Томљановић је пропјевала „Ритмом душе“, вриснула из свог бола и своје људске осујећености, горко и незаустављиво попут спутане воде која је најзад нашла процјеп између стијела и прелила се из своје тамнице у сусрет искушењима свјетлости. Оно што је у свему томе изненађивало била је чињеница да се Љиљана Вујић Томљановић никада раније није оглашавала као стваралац, да је њена пјесма, израсла сама из себе, била ослобођена свих психолошких и креативних атрибута својствених „женском рукопису“, да су њене минијатуре, лишене жеље за допадљивошћу, одмах посједовале непорециву компактност менталних слика, амалгам колективног памћења и властитог искуства.
У пробуђеној снази ријечи ауторица је открила могућност кидања окова што јој „душу од постанка стежу“. Ти окови нису били исковани само ратом (или ратовима) него и свим оним неоствареностима на које никад није жељела да пристане, али није у себи осјећала довољно снаге да се побуни, крене новом стазом, „по трњу и камењу“, циљевима које је само она слутила. У преломној тачки одлуке Томљановићева је јурнула силовито, свим енергијама бића, напором ума, душе и срца, свом физичком снагом, без кајања и без обазирања, одлучна да на путу успона који је изабрала још у годинама шутње успије или пропадне, али да се не враћа у окриље празног живота, монохромију трајања на маргини правих и интензивних догађања.
Томљановићева је у борби са непогодама и обесхрабрујућом равнодушношћу, у сукобима промјенљивог интензитета, уносила сав свој животни и стваралачки жар, хватала се рукама, ногама, ноктима, зубима да изнесе из непризнатог подножја своје дјело на видјело, објелодани своја стваралачка јутрења и бдијења, звони на узбуну и побуну макар остала сама у гомили која се души у живом блату свакидашњице.
За само десет година Томљановићева је из себе исциједила чак десет збирки („Ритмом душе“ 1995, „Пламено огледало“ 1998, „Слово изласка“ 1999, „Мјесец над градом“ 1999, „Даље од млијека“ 2002, „Осамљени путник“ 2002, „Треће сјећање“ 2004, и „Латице мограња“ 2005) да би 2006. завршила „Живим зидом“ у којем је осјетила потребу да резимира искуства и први пут се, без бојазни, окрене стрминама и серпентинама пута, богата у свему, расипна али разумна, мада увијек некако шкрта на ријечима, одговорна и неповјерљива у њихову носивост, конзистенцију и унутарњи значењски потенцијал. Није зато чудо што је хаику представљао њено наредно стваралачко искушење. Иначе, овај минијатурни облик настао у земљи излазећег сунца, сав од једног трепета, погледа и једног узбуђења, чија је мисаона и емотивна напетост обуздана малом формом не орахове љуске него маковог зрна, чија се „дужина“ мјери не бројем стихова него бројем слогова имала је за пјеснике овог поднебља опчаравајућу привлачност. Хаику је Љ. Томљановић био облик по мјери. Визуелна и акустичка перцепција, један дах, трептај, један откуцај срца су „пламтећа огледала“ у којима се, у ситној прашини ријечи, одсликава космос душе. Као и раније Драган Студен и Љиљана Вујић Томљановић је успјела да се успне на трон хаику славодобника, највјештијих мајстора, гравера стиха и освоји у Јапану значајно међународно признање.
Пошто је, дакле, постигла највише што се ту могло, вратила се оним стањима и расположењима, поступцима у којима се максимално остварује истовјетност пјесме и пјесника, а расуте честице окупљају у реинкарнирану цјеловитост бића, ону испуњеност која креативном алхемијом чак и властиту бол препображава у замах Икаровог лета према висинама. Осјећајући да је сада сва своја, сва у себи, ауторица властиту психичку и стваралачку ситуацију дочарава архетипским сликама јагњета-ланета и вука чија је најпознатија интерпретација она коју је дао Андрић у „Аски и вуку“. Тај вук није нестао нити је изгубио на снази и крвожедности, али је лане, заштићено магијом умјетничког чина, изашло из димензија чију конкретност обиљежавају вучје канџе и очњаци. Зло није нити може бити уклоњено, али се пред њим не зауставља корак нити затварају очи. Неко мора истини да погледа у лице, па ма она била попут химере од које се човјеку леди крв. Пјесникова издвојеност, висина успона до којег је крочила његова нога чине га позваним да види и саопшти оно што ситан свијет подножја ни не наслућује:
„пјесник одбија да силује мозак, а
сумрак расвијетлити мора неко“.
У том расвјетљавању Љ. В. Томљановић открива једну готово сурову досљедност, и то како према себи тако и према свему што је окружује: „пером треба у срце, грешком у мрак бездана“. Имуна на слатку епидемију кича она сада повлачи оштру границу између себе и створења контаминираних овим опасним вирусом, охлађених чула и угаслих радозналости:
„Не покушавајте да се огрејете
на жару мог пепела
.................................
могли бисте се изгубити тамо гдје идем
тамо где никад нисте били“
Па иако се враћа стварима које њој, али и њеној пјесничкој сабраћи имају посебну, ако не и пресудну (специфичну) тежину, као што су: ријеч, чин и чињење, љепота, истина, умјетничко постигнуће, иако своју визију обогаћује пигментом нових животних увјерљивости, ауторица је „живим зидом“ пружила додатне разлоге нашег читалачког повјерења.
Поред пратећих, уводних и завршних пјесама, она је у дјелу исписала својеврсну поему, вијенац њежности, горчина и сјећања исплетен око мајчиног самртног одра. Лирска нарација присутна више као невидљива, вировита понорница досвјесног него као површински ток ријечи, слика, рима и ритмова не носи собом логичку усмјереност приче. Приче нема, постоје само неки детаљи, фрагменти неодређених сјећања, јасних или неодредљивих, властитих или бог зна чијих, повезаних тајанственом шифром асоцијација. Неспојиво се остварује повезивањем стварног имагинативног, измаштаног или сачуваног у памћењу крви. За све је крив усуд, историја и географија, топографија куће на друму на коју јуришају војске и над којом „кнезови неба… рат свој вечни воде“:
„као агаву на отвореном на камену
у пукотини
подигао си нас Господе на овом прамчиоку
неба балканског чудног страдалног“
И док тамни анђео просипа жар и кажњава и криве и недужне, пјесникиња као да се ослободила страха јер је већ у судбини своје мајке угледала његово голо, застрашујуће лице. Осмогодишња дјевојчица из неког измасакрираног козарског збјега, заточеница усташког дјечјег логора, глађу морен и шибан нејаки работар, сићушни, незаштићени људски црв прошао је паклено круговље црног, жарког анђела који је почетак и крај његовог живог времена обиљежио ратом. Рањена до кости, до дна своје побуњене људскости пјесникиња не може да наде довољно жестоку ријеч којом би срушила свијет лажи и насиља. Па иако тај њен свијет изгледа као гомила рушевина, затртих људских стаништем, поломљених путоказа, спржене земље и згњечених перспектива, она у себи није рушилац него човјек (жена) коме су ускратили право на њежност, топле трептаје душе. У часу растанка преко њених очајних предјела, сасвим изненада, као дах недочеканог прољећа, улепрша „неки глас (што) дошаптава јој немогуће наде“, чаролију успомена које наткриљују наше сићушно људско трајање:
„благо се осмехујем и плачем
.................................
Та ко би ткао ове вреле песме
да није ње
да није успомене
на реци њених речи
успомене и јесу зато
да трају дуже од нас самих“.
Изнад свега, као сунце чији се зраци тешко пробијају кроз маглу и дим срушеног доба, више срцем него очима, назире свјетлост Божије ријечи, као далеко спасење, обећање чије испуњење мора једном доћи. Зато се изнад њених разорених видика обзнањују библијске ријечи мудрости и милости.
Ипак, у цјелини „живи зид“ пружа поезију грча, превреле емоције, жестоке побуне и запјењене огрчине. У високој температури топе се везе међу ријечима, остају тврде нагорјеле синтагме, оштрих бридова, неочекиваних прелома (опкорачења) потрпане у стихове који, не обазирући се на било какве версификационе узусе, имају функцију „живог зида“, заклона, једино могуће одбране од мржње и бесмисла.
Исписана женском руком, поезија Љ. В Т. је „мушка“ у својој отреситости, храбрости да се ухвати у коштац са злом и заблудама, да сама остане на „страшном мјесту“, да спремно дочекује и задаје ударце, не прорачунато, већ спонтано, неријетко невјешто, онако како се може и мора. Јер, за ауторицу „Зида“ живот је борба, а поезија једини заклон и начин да се живи и преживи, ако не као побједник а оно као човјек који је урадио шта је могао и колико могао непомирен са „мртвим морем“ окружења и испразног трајања. Оно по чему ће се дјело памтити је неки готово очајнички позив на буђење, покрет, акцију. Уосталом, поезија и јесте пејзаж виђен трећим оком будне мисли и засањане душе, нешто чега нема али је стварније и убједљивије од било које конкретне стварности.
|