|
I.Студија „Етнос (: Ethnos) и демократија“ на говорном подручју босанског, српског и хрватског језика доноси прву заокружену реконструкцију босанскохерцеговачког пута у етнократски облик владавине са прецизним описима феномена етнизације босанског друштва и државне заједнице. Полазна теза је да се Босна и Херцеговина, као једна од југословенских република, нашла у транзицији ка демократији коју је контролирао Запад. На тој позадини је отворено питање одговорности западних друштава за „транзицију“ која је преко територијализације етничког принципа, етничког чишћења завршила с геноцидом: Да ли Запад дјелује у складу са властитим принципима, са принципима које су у подручју глобалног обавезивња људским правима створиле моралну обавезу на интервенцију ради заштите људских права? Одговор је морао узети у обзир ангажман домаћих политичких снага и од те се тачке појавио проблем аналитичког реконструирања узајамног односа демократије и етнократије, демоса и етноса, онако како су ове феномене у комплементарном одношењу уобличавале босанске прилике и међународни актери. Аутор ову везу поставља као питање начина на који етничке чињенице утичу на уређење једне демократске политичке заједнице, рјешава га као проблем примјене либерално-демократских начела на етнички сепарирану државу. У основи, ријеч је о анализи која објашњава социолошке и политолошке коријене етно-психологија по којима функционирају социјални и политички ритуали у Босни.
По себи је разумљиво, да таква анализа не може остати на разини реконструкције унутрашњих догађаја. Тако је „унутрашња“ перспектива допуњена анализама „вањских“ димензија босанског случаја, а интернационални аспекти објашањавају путање унутрашњих догађаја. Овдје је ријеч о реконструкцији и објашњењу логике по којој су дјеловале и дјелују структуре међународног поретка и унутрашње политичке снаге. Узајамни однос етноса и демократије се у том смислу доводи у везу са теоријом легитимитета, са доктринама суверенитета, са питањима колективних и индивидуалних права, коначно, са питањем улоге међународног права и на њему заснованог поретка вриједности – све скупа је у служби објашњавања функционалне форме модерних демократија, узајамних односа процедурално легитимираних правних поредака и позиције постдејтонске Босне. Због тога аутор у аналитичком поступку комбинира политолошке реконструкције са правним ставовима, стапа социолошке натукнице са хисторијским реконструкцијама. Метод је употребљив, резултати су убједљиви и подстицајни. Етаблиране војнополитичке структуре западних демократија се тако показују као нови тип суверене власти, а позиција босанских политичких актера задобија реалнију форму: они су једнаки у једној тачки – позивају се на ексклузивне представнике једне етничке заједнице и на тој емпиријски непровјерљивој премиси уобличавају етнократски систем владавине који окончава у консензуалној демократији дејтонског уставног модела. Резултати отрежњују и руше устаљене, у доброј мјери, догматизиране погледе на босанскохерцеговачку државну инволуцију.
II.Књига је подијељена у два међусобно повезана дијела. Анализи претходи „ријеч на почетку“ којом аутор властите мотиве појашањава биографским напоменама. Слиједи инструктиван „Увод“ у којем се представљају тематски оквир и носеће тезе дијелова који слиједе.
II.1.Први дио је посвећен различитим аспектима босанскохерцеговачке државне инволуције. Проблем је комплексан и анализа му излази у сусрет реконструкцијом одговарајућих аспеката: политичког и државног односа муслиманских интелектуалаца према расплету југословенске кризе, држања западних политичара према рату у Босни и ставова западних интелектуалаца према босанској хисторији и великодржавним идеологијама које су подупирале рат за Босну.
На почетку анализе стоје два документа. Оба је савремена уставна знаност заједно с политологијом и дневном политиком скоро у потпуности потиснула из мисаоног видокруга и одстранила из сјећања. Ријеч је о Резолуцији муслиманских интелектуалаца из 1991. и Платформу за дјеловање Предсједништва БиХ у ратним условима из 1992. године. Прецизна реконструкција изнешених ставова је употпуњена инструктивним аналогијама. Аутор показује да су оба документа ударила темељ легализацији конститутивних народа. Они до тада нису постојали као политички субјект, па тако нису могли ни постојати ентитети појединих народа. Посљедице које је таква легализација произвела на унутрашњем плану аутор представља као процес у којем етничка припадност постаје извором општих политичких права. Овај процес претпоставља претходну етничку идентификацију грађана ради приступа јавној власти. Закључак има сасвим практичне конотације: Грађани могу „постати државни службеници само с пристанком једне од странака које имају монопол именовања свака за своју етнију“ (стр. 61). Јасно је да је са оваквом конституционализацијом народа антиципирана и територијална организација будуће Босне и Херцеговине. Но, наведени документи, аутор то на више мјеста истиче, нису изазвали етничку сепарацију Босне, она је започела via facti. Али, Резолуција је понудила теоријске основе етничкој подјели територија, а платформа правно-политичке основе уставном поништавању државе (in conclusio стр. 63). Све у свему, реконструкција „два босанска документа“ показује ону, данас заборављену мјеру по којој су муслиманске интелектуалне елите заједно са самопроглашеним политичким представником муслиманског народа, Странком демократске акције, обавиле пионирски рад на разарању босанскохерцеговачког државног народа. Да је тиме битно олакшано српско-хрватско разарање политичке заједнице грађана и да је држава поведена према дејтонском пројекту етно-консензуалне демократије, не може бити спорно.
Слиједећи корак је реконструкција „западног ума“, како га отјелотворују овдје представљени публицисти, филозофи и политичари Едгар Морин, Џорџ Сорош, Алан Финкелкраут, Бернар Анри Леви, Хенри Винендтс и Алан Жупе. Ни једно од имена није случајно изабрано. Ради се о личностима које су о Босни писале афирмативно, са симпатијама, и тако покушавале утицати на центре одлука указујући на конкретне недосљедности и непродуктивне потезе. Сва имена су, у најмању руку, суодређивала западно држање у „југословенској ствари“, али су истовремено профилирали осјећања и самосвијест локалних актера. Хаверићева реконструкција их доводи на право мјесто: њихове опсервације су негдје између солидног дилетантизма и „искрених намјера“; засигурно у миљеу некомпетентних и предрасудама обојених процјена које замућују здраворазумска запажања. Најчешће употребљаван обрасци за објашњење босанских прилика јесу „босанска мултиетничност“ и „вјечна узајамна мржња“. Аутор управо овдје инсистира на коректном разумијевању позадине: фигура етничности мора бити напуштена као референтна тачка у правној изградњи државе – ако се једна држава (као Босна) доведе у питање извана, рационално заснивање њене одбране би се утемељило на типу уређења чији је само један производ мултиетничност, а не на одбрани мултиетничности саме. Закључак опомиње и подучава: „(…) ако се само Босну и Херцеговину узноси у небо као ’мултикултурну идилу’ то је стога што се она намјерно искључује из сфере којој припадају Сједињене Државе, Швајцарска или Велика Британија, изразито ’мултикултурна’ друштва. Посљедица тога искључења јест да се, у јавном простору западних демократија ’линија одбране’ босанске стварности знатно разликује од оне која би била усвојена када би се споменута друштва нашла на удару топовске ватре“ (стр. 172). Други образац о „вјечној мржњи“ има литерарне и хисторијске коријене – но он у перцепцији западних „мислилаца“ служи практичним потребама: ако територијална подјела, коју је Европа предложила буде усвојена, показаће се предности етничког сепарирања. Јер, само се тако може опходити са чињеницом узајамне мржње, а народи натјерати да живе једни с другима. Хаверић овакву структуру аргумената убједљиво обеснажује и показује да слична запажања представљају школске примјере псеудо-нормативног дискурса који сакрива ћорсокак у којем се нашла међународна заједница тражећи разлоге за неинтервенцију.
Реконструкције овог дијела су зачињене детаљном анализом једног написа објављеног у рубрици Писма читалаца париског Le Monde из 1995. и извјештаја Међународне комисије за Балкан из 1995. године (код нас преведен као „Недовршени мир“, ХХО/Правни центар, 1997). „Писмо“ је представљено као илустрацију сажетог изношења предрасуда, али и као метод прикривања стварних аргумената лапидарним стилом. „Извјештај“ је представљен као анализа која је испод разине здраворазумског поимања босанскохерцеговачке стварности. Извођења су и овдје, као и у цијелој студији, уклопљена у бриљантне реконструкције, чије читање освјежавају духовите аналогије, а пратећа аргументација осваја пажњу и убјеђује.
Уз све то је, као посебно поглавље (IV, стр. 111 и даље), обрађена тема уставног преображаја Босне. У њему се поставља прва оријентација гледе уставног развитка од Републике до Анекса 4. Како је овај темат смјештен отприлике у средину првог дијела истакао бих његову појмовно-оријентациону функцију. Овдје су постулирани оквири и категорије које ће у другом дијелу бити развијене у заокружене теоријске концепте. Уз то, приказање организациони дио „комунистичког устава“ како би се одредили јасни јавноправни оквири етничком сепарирању државе. Јер, супротно ставовима српских стручњака за уставно право (нпр. Кузмановић, Лукић, Фира, Дмичић) који су данас постали општим мјестом не само „српске науке о Уставном праву“, него су дијелом преузимани у радовима експерата за Балкан, посљедњи републички Устав није предвиђао договор трију народа за доношење политичке одлуке. Хаверић сасвим тачно утврђује да се ради о потпуној измишљотини и објашњава да су се одлуке доносиле већином гласова укупног броја делегата, осим у случајевима органских закона и промјене устава за које је потребна квалифицирана већина. Ово објашњење је конститутивно за разумијевање опште етнизације државне заједнице, али и за разумијевање феномена који на позадини етнизације јавног права можемо означити појмом „етнизација Уставног права“. Ни једно ни друго није у центру Хаверићевих реконструкција, него фунгира као неопходан аналитички нус-продукт који омогућује схватање разлике између грађанског устројства и прве легализације етније као уставотворца из Вашингтонског споразума. Такав нус-продукт представља гранично подручје у којем се прожимају правна знаност и знаност о политици. И управо се овдје отварају питања етнизације друштва и етнизације јавног права, дакле, проблеми који су у другом дијелу обрађени у форми теоријског дискурса и представљени унутар изабраних појмовних јединица.
II.2.Други дио је, дакле, посвећен систематизацији реконструкција из првог дијела и осигурању јасније теоријске потпоре основним тезама. Изабрани топоси дијелом задиру у питања опште теорије државе и права, дијелом освјежавају премисе савременог политолошког дискурса; у сваком случају, враћају читаоца на „случај Босна“ и подсјећају да правнодржавне доктрине живе од прокламација чије провођење није могуће јамчити.
Након поглавља „Народ и нација“ у којем се заокружује разлика између државног народа (нације) и културно-биолошког народа (етније) слиједи унеколико неиздиференцирано представљање суверенитета. Долази кратко и врло поједностављено разматрање појмова држава и границе, а затим уз опис централних проблема политологије и теорије државе и права, легалност и легитимност, преиспитивање хисторијске ситуације у којој су ови проблеми дошли на дневни ред као питања распада Југославије, важности и важења уставног и међународног права. Као логичан наставак се намећу питања демократије и демократизације, све у свјетлу проблема воље и представљања, а потом испитивање „дијалектике мањина“, овдје као анализа њиховог образовања и нормативног третирања мањина у Југославији. То је мјесто на којем се конкретизира рецепција доктриналног става о мањинама у југословенским приликама. Јасно се истиче образац српских комунистичких руководилаца преобраћених у националисте: српска национална мањина не постоји ако српски народ искористи своје право да живи у једној држави – начин да се ово право реализира јесте волунтаристичко тумачење права народа којим се само једном, српском народу омогућује да дефинира друге, а „етничко чишћење“ призива као признат метод стварања државе.
„Трпељивост“ и „Идентитет. Култура“ су наслови закључних поглавља другог дијела. Трпељивост је реконструирана на основу питања да ли је феномен као морални идеал спојив с политичким идеалом државе. Закључак упућује да су у „босанској средини“ шансе за превазилажење формуле трпељивости биле отворене са могућношћу успостављања правнодржавног уређења. Та је прилика, међутим, кратко по урушавању комунизма, пропуштена – повратак ка трпељивости као носећем принципу босанске државности је успостављен формама етнизације јавноправног односа. Но, овим није достигнут идеал заједништва апстрактних грађана, држављана, него је успостављена заједница културно-хисторијски дефинираних етнија. Тако босански повратак парадигми трпељивости, према ауторовом мишљењу, представља еклатантан примјер хисторијске регресије.
Критичко пропитивање носећих теза мултикултурализма које су настале у окриљу дебате о конститутивним принципима и антиномијама мултикултурних заједница (Кимлицка, Тејлор, Валзер) слиједи у поглављу о идентитету и култури. Анализа наводи на закључак да универзално важење мултикултуралних теза мора бити оспорено. Аутор на примјеру распада Југославије и конституирања босанске државности утврђује да је институционални притисак конститутиван за стварање и јачање модерних колективних идентитета. Јер, „припадање некој скупини није само ствар слободно изражене воље већ, такођер, и врло често, ствар принуде“ (стр. 322). Како ни национални покрети нису ништа друго до култура или бар њена битна детерминанта, односно, дјело народних маса које егзистира унутар институционалног поретка, то је мултикултурни став да нико није манипулиран или присиљен да прихвати културне вриједности које представљају јавне установе, упитан. Хаверић га обеснажује употребом примјера Југославије и Босне. Управо су овдје појединци изманипулирани непотпуним обавјештењима о посљедицама свога избора и присиљени да се упусте у колективне пројекте који су задобили форму злочина. Западне демократије, опредмећене у „представницима међународне заједнице“, су из перспективе ове анализе јасна потврда како су циљеви транзиције, које је она потакла и усмјеравала, изиграни избором и повлаштивањем ратних вођа и прије него што је рат започео. Поука коју аутор изводи гласи: у културно хетерогеним ауторитарним друштвима свако колективно позивање на реализацију права супротставља индивидуалним правима којима заправо мора бити дата предност.
Студија завршава поучним закључком у којем се јасно захтијева да будуће интервенције за заштиту основних људских права буду постављене као правило, а немјешање као изузетак. Овај став звучи као категорички императив свјетској политици, представља, заправо, колико теоријски тачну, толико правно једва проводиву логичку изведбу. Надопуњује је главна поука коју аутор изводи из босанског случаја: Никаквим се колективним захтјевима у културно инхомогеним друштвима не смије признати важење прије него се у потпуности осигура заштита појединаца! Са овим се сваки разуман читалац мора усагласити.
III.Студија разбија стереотипско мишљење и не оставља равнодушним. Она најприје демитологизира позицију муслиманских интелектуалаца заједно са СДА-номенклатуром и показује врсту њихове одговорност за етничку сепарацију босанског друштва. Овим се ставља тачка на дебату о „расподјељеној одговорности“ за рат у БиХ. Она, затим, нуди јасне параметре за успостављање обавеза на страни интернационалних актера и егзактно утврђује врсту и степен одговорности западноевропских интелектуалних и политичких кругова за ратне билансе у БиХ. Коначно, из ње се може добити знанствено валидан материјал за ново уставно уређење и политичку реформу која у Босни чека на разумне политичке снаге. Њен би основни принцип морао гласити: прво дефинирати обим и врсти индивидуално заштићених и недодиривих права, која без изузетка вриједе на цијелом државном територију, а затим утврђивати обим колективних права етничких група и начин њихове заштите.
Напоменуо бих на овом мјесту да ће правничко читање засигурно довести у питање материјалну тачност појединих ставова нпр. о односу политике и (уставног) права, о појму народа „који су развили правници“, о односу права на самоопредјељење и суверенитета, о правној заштити колективних права или извођењу конкретних права и обавеза из уставноправних принципа. О овим проблемима постоји, како у интернационалном праву тако и у националним правима, примјењиво и догматски утемељено стајалиште које данас вриједи као важеће стандард правне знаности, али у рукопису није узиман у обзир. Но, треба имати у виду да мијешање правних аргумената овдје има функцију „режијских исказа“: они не говоре ништа о знанственом третману правних проблема и њиховој заснованости, него образују тематски оквир и нуде полазну аргументацију како би се анализирани проблем ситуирао у политички и државни контекст. Само се под тим условом мијешање правних стандарда и правничких аргумената може прихватити као (још увијек) методски прихватљив и аргументативно-технички коректан поступак.
Синтетички резултати ове студије, обухватна разматрања, прецизност и софистицираност аргументације, као и истанчан осјећај за правац анализе, али и једноставност и јасноћа излагања, чине је једним од најтемељитијих и најзначајнијих истраживачких радова у актуелној босанскохерцеговачкој политиколошкој продукцији. Још једном бих истакао да њеном знанственом квалитету доприносе методолошки консеквентне анализе политичке праксе у Босни и Херцеговини након „првих слободних избора“. Уз то се премисе либералних демократија, односно, либерално-демократски идеали као морални регулативни циљ доводе у контекст босанског државног развоја. Оба аспекта – политичка пракса и идеали политичког либерализма – су искориштени као аналитички мост према разумијевању босанскохерцеговачке државне инволуције, односно, као онтолошка премиса за разумијевање одговорности ратних актера и глобалног суверена, међународне заједнице.
Студија има још један, не мање важан, академски нус-продукт: она илустрира мјеру у којој интернационални експерти фунгирају као површни и некомпетентни преписивачи социјалних ритуала и политичких догађаја, али и као носиоци конкретних идеологија којима боје сопствене анализе Након овог дјела би морало постати јасно да компетентне анализе у овом културном кругу не може бити без темељитог познавања локалних језика, без одличног знања политичке културе и државноправне хисторије, коначно, без перфектног сензибилитета за домаћу обичајност и политички ритуал. Тарик Хаверић је на најбољи начин задовољио све критерије – студију убудуће неће моћи заобићи универзитетски кругови, али је треба препоручити домаћој политичкој номенклатури као буквар из демократије. Препорука је упућена и широком кругу читалаца, свима који би хтјели искусити објективну, идеолошки неоптерећену и знанствено компетентну валоризацију босанског политичког и уставног модела.
____________________
* Аутор је професор на Правном факултету Универзитета Лајпциг (Њемачка)
|