|
Сањин Лугић своје теме тражи у архетипу, у јунацима античког мита, у њиховим „дивљим“ судбинама да би их, затим профилтрирао, кроз архетип рафног ужаса, „освјежен“ у колективној свијести нашег народа у сасвим недавној прошлости. Та колективна свијест се појављује у начину на који се митови наративно трансформишу и ликовно обликују („Икар“, „Сизиф“ итд.).
Разумљиво је да овом садржају фовистички приступ линији и боји сасвим природно одговара: дивљина је завладала свијетом!
Истина, ни у свом „мирнодопском“ циклусу Лугић није напустио фовизам боје и облика преко којег се два циклуса ипак вежу у једну цјелину. Само то овдје јесте само фовизам боје и облика, експресија без очаја.
Едвард Мунк, сликар чувеног „Крика“ и његових бројних варијација сликао је и фантастично лијепе портрете фантастично лијепих жена.
Код Лугића се ова два елемента понекад нађу на истој слици, гдје се „крик“ боје и линије повезује са чудесним примјерима женске љепоте, који, дакако, нису традиционално портретни, него се појављују као нека врста зрачења, озрачја.
Жена је уопште сликарева опсесивна тема, она је везана за рађање, за порођај, али не у ономе социолошком, „марксистичком“, смислу: као роб обнове свијета, него у ренесансном смислу: као Мадона са дјететом трансформисана модерним изразом али присутна у некој врсти блаженства или пак снаге – Вилендорфске Венере.
Блаженство, дакле, може да произађе и из физиолошке, „гадне“, презентације форми које подсјећају на унутарње органе, али је ипак – блаженство.
Жена је код Лугића често распета, али не у патњи, и не на крсту, него на сликарском штафелају: два облика стварања и рађања се међусобно испреплићу. Она се често појављује у љубави с мушкарцем, али је та љубав најрјечитија кад је с њима и трећи члан, дијете. Sagrada familia.
Сањин Лугић је магистрирао конзервацију и рестаурацију на Универзитету у Љубљани. Главни је конзерватор и рестауратор у Умјетничкој галерији и сурадник на одговарајућем предмету на Академији ликовних умјетности.
То је област која подразумијева дисциплину, прецизност, послушност који се на овим сликама чисте изражајности не виде док не наиђемо на неке детаље изведене са фовистичком снагом који, међутим, у себи крију љепоту геометријског распореда.
академик Твртко Куленовић
|