|
Не ради се о умјетничкој машти, него о умјетничком наличју које барем паралелно траје, а Дервишевић га узима као носитеља ликовности и као главни мотив који показује невидљиву граду којом оплемењујемо амбијент живљења. Његове слике се опиру гротескну одразу призора јер не припадају симболичком и ујезиченом поретку разумијевања и зготовљених емоција, али, парадоксално, омогућују проширење очевида у властите набоје емотивности којима прожимамо и дограђујемо материју. Све препознатљиве геометријске облике нуди на ново виђење органске архитектуре. – Материја је оплемењена, одњегована и култивирана кроз наше искуство духа, кроз доживљај Барока, Гимназије, Капије, Слане бање, Пинге, Чесме, махала, џамија, цркви … Сликарево уочавање сазријевања тузланске архитектуре кроз проживљеност јесте наше суочавање с неусредсређеном перцепцијом и рецепцијом садржаја наше сензуалности неосакаћене у отуђени рацио у служби функције ствари. Дервишевићева ликовна поетика се не исцрпљује у документарном приказу здања јер она носе индивидуалне елементе и трансцеденције сваког од нас понаособ. Трансформацију и експанзију Тузле на платну гледамо очима пуним естетских објеката. Умјетношћу дефинирана, дислоцирана и спасена чувства су добила своје физичке контуре, боју, еруптиван израз, засебан исказ, експресивност и оквир. Такав интегритет осјетилног, мисаоног, визуелног, визибилног и ликовног јесу Дервишевићеве слике које ће нас надживјети животом који је постао индикатор и артифакт примарне људскости у уљу, у цијелости и у зрењу некушане вјечности.
Камен-темељац бескраја (Штитови; Рибе без мора; Сунчани сатови)
Надгробни споменик докида изричај колекције пролазности. Али како ућуткати проширење увида у догме збиљности ако ликовни сензибилитет хоће да изрекне да је живот кривотворина умјетности. Сликар Дервишевић окамењеним и одрвењеним штитовима, рибама и сунчаним сатовима творачки обзнањује камену постојаност обнажена духа. У свијету покрета све је градиво за камен. Ембрион већ тражи свој биљег. Умјетник тражи израз свом неовдашњем срцу у деконструкцији епитафа матрица духовности. Дослућивање заумна универзума чедне љепоте се не до саопштава прозаичним изразима из појмовника спознаја. Един не дорађује природну љепоту структуре камена зарад материјализације израза дивљења упростодушену Небу, већ поетично казује небеско доживљавање живота, чак и кроз нашу фосилизирану прошлост.
У камени сунчев сат смо заточили наше вријеме. – Живот је упакован у значења зачарана у окамењеним ријечима и обездушеним истинама с тачним одговорима на погрешна питања. У процјепу између материје и духа живимо обољели од смрти, подно проклијале хумке убијамо небеса у себи. Умјетност спречава каменовање Неба. – Един каменом очитава живахност окамењених чувстава, обоготворује преминуло вријеме у којем одјекује збиља реторичне тишине у којој се радамо и умиремо сами у ритму рока трајања кварљива бескраја. Његове рибе без мора смо ми без прошлости и наша будућност без нас. Његов камени сат је опредмећена спознаја, продуховљена полиперспектива на опсјене, заметак раке и етикете обезглављене нутрине. Његова умјетност у виду пиктуралне скулптуре је штит пред инфекцијом колективног сљепила.
Експресиван говор камена је темељ Дервишевићеве креације чији је полазни дискурс склад неуништивости и бесполности камена и промјењивости идентитета душе стамене и полно неопредјељене. Човјек је нераспечаћен, скамењен тужбалицама ума са душом занемоћалом у скелетима слова, и тек кроз вео од покрова слути или прижељкује опојне гротескне вртове. По шавовима наше скамењености умјетник пребире, одстрањује црну студ и без сводника фетиша културе и церемоније вјере два вијека старе, крилати душу без мисаона казала и наркозе отјешњале коже у тежњи да собом помогне увишестручавање свемира у нама.
Камен нас одавно има. Един скида наслаге сјећања и осјећања, демаскира, обликује човјечнији омаж и епитаф личности да види, чује, одгонета и говори посмртно слово одљуђену Богу. Пљесниви концепт људске перцепције ограничава опажајну реалност условљености живота и смрти и њихове онтолошке равноправности. Един нам нуди демаскирање митологије кроз преображај опажаја – аспект слућења репродукције садржаја душе мимо континуитета митских, архетипских, симболичних, вјерских и временских образаца. Преобликујући обмане допуњава спектар појавности и клеше стамен жртвени камен за ритуал докидања похабане естетике од својеглаве душе.
Един Дервишевић је извршио аутопсију свог стећка, хијерархију форме и пројекције колективна рациа у лице и наличје јединствене и безвремене личности. Ум је нарицатељски запосједнут трансформацијом човјека у надгробни камен с натписом: Ја ћеш бити, ти сам био. Зар је рака једина мјера којој пристајемо забога? Умјетник хоће да ископа душу из заједничке гробнице полирана ума и проникне у склад између тјескобе паклене смртности и разноликости рајска времена непојамна. Оживљава мртворођене визије човјека о властитој цврљивој вјечности, кремира исте те страхове ватром своје љубави да оформи душу изван одбројана сата и преко руба тијела, и омекша снове окамењене. Кад додир остане без руку, поглед без очију и душа без обогаљених спознаја о Богу, распечатит ћемо вријеме упаковано у црни гранит. Единов камени сат је као коректив камену спотицања од мумифицираних појмова и камуфлаже у именовању.
Вријеме зарасло у смртне органе душе сјемени се мермером за урод правевјечности. Камење наткриљује тајну неизрецива дана, али су и небокази. Умјетник надилази обамрлост свог нишана што је никао умјесто крила, из очију и удова, да смрт не боли кад се упростодуши. Убире камење из засађених костију за стећке жртвама завјере обневидјелих спознаја на рушевинама сновиђења. Опозив, а не позив каменим луткама по очним дупљама, да хропац погледа не овјековјечава обитавалиште – да зазидани у облик будемо предусретљиви новим интерпретацијама и разодјенемо начела, златарећи човјеково цвјетање камена. Саставио сам камен и плаво и добио стамен осјећај креатуру у прилог Богу. То се зора мноме протегла и родила свијест за се, без модуса и израза у окамањену знаку.
Нацрти нутрине
Реалност је пуна догледа и недогледа. И док тако као протагонисти Божијег сна пловимо на палуби Титаник-тла, Небо се чини попут постера на зиду безвремености. Тако повлаштени умјетници баштине ауру тајновитости смисла кроз лирске апстракције, као чина трансцеденталног преображаја визуелног призора. Појавна реалност Дервишевићу служи као тема за девастирање композиције блиндиране логике и појачани ликовни израз демона несвјесног на сликама на којима видимо и небо и крик заражених смрћу, транспонованог у свакога од нас. При томе пролазну недостатну датост прилагођава мјери духовности неустрашене зомбијима пословица ерудитности. Архитектонско прилагођава антропоморфном ма колико био небољубив с божанским осјећајем усамљености.
Реализам је остварен у најзбиљскијој форми естетске емоције – те снене суштине непојамне тишине у којој неки ишчезну и упростодуше, а за којом већина чезне молитвеним очијукањем. Његово сликарство поетски визуелизира твари душе као самосталну и ријетку чињеницу. То је и чин прустовског приказа огромности и једноче јуче, данас и сутра у поступку феномена синестезије када се једна чулна појава запажа средствима друге. Он пасионирано боји стварност онога што мислимо, осјећамо и чујемо. Посебну пажњу посвећује тоталитету ученог, традиционалног и појмовног само зарад другачијег виђења занијемјелих симбола. Како другачије да се продре под кожу и граду форме два вијека старе. Един слика као пјесник, прави туршију као умјетник и осјећа као естета. Његова боја даје облик гласу, музици и вјетру на рајском отоку без светилишта мртвом појму. Умјетник има такав свој оток. То је родно мјесто нове збиље и чисте радости, далеко од икона осредњости и кафеза од неартикулисана језика. Гротеска је тежити једноставности у којој је све већ виђено док у терпентину растаче менталну фразеологију што тавори у језику и опажају. Његове боје се претичу и мијешају као и мисли у зачињању надсмисла, без репризирања и канона ословљавања, а његове слике су она поезија за коју је Пјесник рекао да су нацрти за постојање.
|