|
Кључне ријечи: цјеложивотно учење, образовање, тржиште рада, запосленост, незапосленост, вјештине, квалификације, нове технологије, Европска унија
Увод
Обим, структура и тренд незапослености у Босни и Херцеговини попримили су размјере које представљају тежак политички, економски и социјални проблем, који битно ограничава могућност реформских промјена и угрожава радни и социјални положај великог дијела становништва. Број запослених се врло споро повећава, док број незапослених у посљедњих десет година стално расте, нарочито крајем љета када је изражено пријављивање на евиденцију незапослених особа након завршетка одређеног школовања. Ово показује колико је успорен и слаб прелаз из школе у свијет рада. Зато је професионалном информисању, професионалној оријентацији и каријерном усмјеравању, као врло битним дисциплинама, и значају одабира занимања које ће бити конкурентно на тржишту рада, у предстојећем периоду потребно посветити већу пажњу. Неусаглашеност области образовања и запошљавања, недовољан увид у мрежу образовних институција и непознавање стања на тржишту рада воде ка могућем погрешном избору средње школе од стране ученика, што касније одређује њихово мјесто на тржишту рада.
Стопа незапослености је изразито висока и представља велику препреку, између осталог, и за улазак у Европску унију. Крајем новембра 2006. године у Федерацији Босне и Херцеговине на евиденцијама служби за запошљавање било је 360.469 незапослених лица.1 Овај податак, без обзира на изражену сумњу у постојећу статистику, одражава немоћ државе и друштва да апсорбује велику продукцију радне снаге, јер се, поред низа других ствари, биљежи слаб развој економских потенцијала.
Радна снага не задовољава потребе модерног тржишта у времену брзог техничко-технолошког развоја. У прилог томе говори и чињеница да је од укупног броју регистрованих незапослених у Федерацији БиХ 130,422 или 36,18 % нестручних лица.2 Предстојећи период ће имплицирати велики пад перспективе за добијање посла за становништво са нижим компетенцијама и квалификацијама. О овоме се разговарало на савјетовању под називом „Програми запошљавања – како урадити више и боље“ одржаном на Тари у љето 2006. године гдје је Драган Ђукић, дискутујући о димензијама стручног образовања и рада, нагласио: „У овом тренутку 80 милиона становника земаља ЕУ је неквалификовано или полуквалификовано. Процењује се да ће до 2010. године, скоро половина нових радних места захтевати образовање на терцијарном нивоу, нешто мање од 40 % радних места ће захтевати средњу школску спрему, и око 15 % послова ће моћи да се обавља са образовањем на нивоу основне школе.“3
Са друге стране завршетак школовања и оспособљавање за одређено занимање и обављање послова, односно стицање одређене титуле или звања, не значи и добијање коначног радног мјеста или крајње опредјељење, јер модерно тржиште рада нуди нове изазове и захтјеве који траже стално усавршавање и стицање нових знања и вјештина у складу са данашњим потребама.
Стање на тржишту рада у Босни и Херцеговини
Тржиште рада дефинишу понуда и потражња радне снаге, односно радних мјеста, и потребно је да буде регулисано и организовано тржиште. У Босни и Херцеговини тржиште рада је оптерећено бројним проблемима и још увијек је исцјепкано, што је између осталог резултат друштвено-политичког уређења државе. Иако је постојеће радно законодавство прилагођено захтјевима тржишне економије, домаће тржиште рада карактерише слаба мобилност радне снаге и далеко је од савршено конкурентног, које подразумијева информисаност радника о промјенама на тржишту рада, покретљивост радне снаге, вјешту и продуктивну радну снагу и велики број радника и слободних радних мјеста. Функционисање тржишта рада на цјеловитом простору и уједначавање законске регулативе у БиХ један је од предуслова уравнотежења понуде и потражње радне снаге, основних индикатора тржишта рада, гдје се подразумијева слобода кретања лица која траже посао, слобода у избору радника и послодавца, право на запослење, спречавање илегалног запошљавања итд.
У ситуацијама екстремне незапослености послодавци су у позицији да могу бирати радну снагу са евиденције незапослених и истовремено држати запослене у сталном страху од могућег губитка посла. Ситуацију додатно отежавају рад на црно, али и отпуштање радника усљед процеса приватизације, стечаја, ликвидација и реструктурирање предузећа. Забрињава податак да се закон крши управо у фирмама са већинским државним капиталом, односно да се радницима не уплаћују доприноси за здравствено, пензијско-инвалидско и осигурање од незапослености.
Тренутно су на евиденцијама незапослених у Босни и Херцеговини најбројнија сљедећа занимања: III степен (КВ) – продавач, аутомеханичар, бравар, конобар; IV степен (ССС) – економски техничар, матурант гимназије, машински техничар, медицинска сестра; VI степен (ВШС) – економист, правник, машински инжињер, наставник предшколског одгоја; VII степен (ВСС) – дипломирани економист, дипломирани правник, дипломирани инжињер пољопривреде.
Врло мали број незапослених лица на евиденцијама служби за запошљавање у Босни и Херцеговини има сљедећа занимања по степену стручне спреме или су та занимања чак дефицитарна у одређеним дијеловима државе: III степен (КВ) – гумар, стакларски гравер, хидроизолатер; IV степен (ССС) – ветеринарски техничар, цвјећарски техничар, техничар електронске оптике, фармацеутски технолог; VI степен (ВШС) – инжињер ПТТ организације, инжињер архитекта, инжињер геотехнике; VII степен (ВСС) – дипломирани фармацеут, дипломирани архитекта, дипломирани графички инжињер. У одређеним кантонима изражена је потреба за запошљавањем инжињера електротехнике, професора енглеског језика, дипломираних фармацеута и других звања, али их нема на евиденцији незапослених, док је у другим кантонима ситуација обрнута.
Уколико не знамо која знања и вјештине су потребне тржишту рада, процес интеграције тржишта рада и образовања не може бити остварен. Велики допринос бољем разумијевању ове двије области доприноси испитивање тржишта рада које проводе ентитетски заводи за запошљавање у Босни и Херцеговини.4 У врло значајним препорукама након обављеног испитивања послодаваца о потребама за радном снагом и вишковима радне снаге наводи се да је потребно формирати стручно тијело одговорно за размјену информација између завода за запошљавање и министарства образовања, као и за сагледавање и рјешавање отворених питања, као што су: усклађивање наставних планова и програма са постојећим економским трендовима у мјери колико је то могуће, креирање и усаглашавање уписне политике у школама и на факултетима у складу са исказаним потребама тржишта рада и актуелном понудом радне снаге и др.
Значај цјеложивотног учења
Зз наведеног се да закључити да је неопходна већа повезаност система образовања и тржишта рада и да је потребно стварати увјете за формирање система цјеложивотног учења. С обзиром на то да живимо у времену сталних економских, социјалних и техничко-технолошких промјена, јављају се стални изазови за новим приступом у образовању и учењу. Нове технологије све више утичу на образовање, радна мјеста, професије и врсте послова. Многи сматрају да након завршетка одређене школе више никада неће морати учити или обучавати се за рад. У времену када се границе знања из дана у дан проширују таквим увјерењем доводе се у опасност маргинализације у друштвеној стратификацији. Управо зато у данашње вријеме се све чешће помиње термин цјеложивотно учење и то не само у земљама Европске уније већ и у нашој земљи. Да би схватили зашто је оно битно, морамо прво знати шта заправо подразумијева цјеложивотно учење. Цјеложивотно учење се дефинира као активност учења током цијелог живота, с циљем унапређивања знања, вјештина и способности.
Концепција цјеложивотног учења настала је управо из разлога што се количина новог знања сваким даном све више повећава, док постојеће знање све више и брже застаријева. Штавише, цјеложивотно учење је базирано на сталном приступу учењу и образовању ради стицања нових и обнављања већ стечених знања и вјештина, потребних за судјеловање у раду и друштву знања односно друштву које учи.
У литератури срећемо сличне термине као што су континуирано, перманентно и доживотно образовање или учење, али и повратно образовање и активно старење. Такођер, термин образовање одраслих се може сврстати у ову групу. У суштини сви ови термини означавају активност учења или стицања знања, вјештина и усавршавања квалификација потребних за обављање неког посла на радном мјесту, у периоду од предшколског доба, преко периода формалног образовања, па све до пензионисања. Дакле, цјеложивотно учење подразумијева образовање током школовања, али и послије кроз разне облике неформалног образовања путем курсева, додатних обука или преквалификација и стручног усавршавања. То је процес сталне надоградње и повећања знања стеченог у формалном школском систему са циљем да се усаврше постојеће способности и стекну нова знања и модерне квалификације. У данашњем времену нико не може гарантовати да ће неко радити један посао или да ће имати једно занимање за читав живот. На питање који су разлози за цјеложивотно учење професор Јусуф Жига, тврдећи да је цјеложивотно учење данас императив, одговара да су то:
- економски (Глобализација економских односа; Динамика економског развоја; Нове технологије и производна средства; Комуникацијски системи и сл.);
- стил живота (Не ради се само о карактеру производног ангажмана, него и о мијењању укупне филозофије живота);
- увјети живота – животна средина (Нужно је редефинирање човјекова односа према цјелини свијета који га окружује – животној средини у најширем смислу. Прошло је вријеме кад нам је, како би казао Џ. Шел, „будућност била напросто дата“. Њу сада „ваља садити и гајити“. Морамо постати „земљорадници времена“.).5
Очито је, да би се ишло укорак с временом потребно је учити током цијелог живота, иако се цијели живот не може ићи у школу. Све више долази до изражаја неформално образовање и самообразовање у разним центрима за стране језике и обуку за рад на рачунарима, у фирмама које имају секторе и погоне за обуку за одређене послове или занате, али и у службама за запошљавање, гдје се уз информисање и савјетовање, у склопу програма обуке, дообуке и преквалификације, одржавају програми за различита занимања и оспособљавања уз рад. тренутно је активан Центар за обуку при Служби за запошљавање Унско-санског кантона за занимања из грађевинске струке чији су цертифакати признатији у Словенији и Аустрији више него у Босни и Херцеговини.
Уколико би постојао већи број таквих центара постојала би могућност за допуњавање стечених, опћих и стручних знања на основу конкретних захтјева тржишта рада, за конкретног послодавца у циљу одржавања стопе запослености али и новог запошљавања, али опет у сарадњи са школама и уз помоћ стручних наставника или инструктора практичне наставе. У склопу програма тржишта рада служби за запошљавање у земљама ЕУ, обука се организује ради побољшања квалитете радне снаге, подизања степена запошљивости, конкурентности на тржишту рада и скраћења чекања на запослење. Постоје различите врсте обуке које се могу организовати по потреби:
- обука незапослених особа за самостално односно активно тражење запослења
- обука незапослених особа у смислу припреме за ново запослење
- обука незапослених особа ради унапређења постојећег знања и стручних вјештина
- стручно оспособљавање након завршетка опћег образовања ради припреме за први посао
- доквалификација у смислу обнављања тренутног знања у оквиру истог занимања
- преквалификација у смислу оспособљавања за друго занимање истог или вишег степена стручне спреме и др.
Неформално учење унапређује лични развој склоности, интерес и потенцијал неке особе и повећава могућност запошљавања. Постоје три врсте сврховите активности учења: формално образовање, неформално образовање и информално учење.6
Данашња тржишта радне снаге захтијевају нова занимања и непрестано мијењање профила вјештина, квалификација и искуства. Недостаци вјештина и њихова неприлагођеност, посебно када је ријеч о информацијско-комуникацијским технологијама, често су један од разлога незапослености у одређеним регијама и гранама индустрије и међу маргинализираним друштвеним групама. Стога је потребно омогућити стицање тих вјештина свима, који их нису могли стећи у ранијем периоду из више разлога, односно људима с недовољним или застарјелим квалификацијама да пронађу радно мјесто и адекватну позицију на тржишту рада, јер цјеложивотно учење има највећи значај управо код образовања одраслих. Оспособљавања одраслих особа и провођење мјера подстицања развоја културе учења за цијели живот са промоцијом значаја перманентног образовања и оспособљавања и подстицања одраслих особа за веће укључивање у програме образовања, уз доношење закона о образовању одраслих требали би бити један од приоритета у образовној политици наше земље.
(наставак у сљедећем броју)
____________________
1 Билтен, документи и статистички преглед, новембар 2006. године, Федерални завод за запошљавање, Сарајево, стр 3.
2 Исто: Квалификациона структура евидентираних незапослених у новембру 2006. године била је: ВСС 7.037 или 1,95 %, ВШС 4.933 или 1,37 %, ССС 82.375 или 22,85 %, ВКВ 2.851 или 0,79 %, КВ 132.851 или 36,86 %, НКВ 117.859 или 32,70 %, ПКВ 11.541 или 3,20% и НСС 1.022 или 0,28%.
3 Драган Ђукић, Европска агенда развоја обука и програма запошљавање, Саветовање: Програми запошљавања – како урадити више и боље, Тара, 2006.
4 Информација о испитивању тржишта рада у Федерацији Босне и Херцеговине, Федерални завод за запошљавање, Сарајево, 2006. године.
5 Јусуф Жига, Цјеложивотно учење као императив у модерном добу, Преглед – часопис за друштвена питања, бр. 1-2, Сарајево, 2003, стр 58.
6 www.hzpou.hr/stranice/3/21-100.pdf
Формално образовање се одвија у различитим образовним институцијама и путем којега се стјечу признате дипломе и квалификације.
Неформално образовање се одвија неовисно од службеног образовног сустава и обично не води стјецању службених потврда. Оно може бити организирано на радном мјесту и кроз активност различитих друштава или удружења као што су организације младих, синдикати или политичке странке. Такво се образовање може добити, такођер, и путем организација и услуга које служе као надопуна формалном суставу образовања, као што су глазбене школе, спортски клубови или приватне подуке као припрема за полагање испита.
Информално учење је природна појава у свакодневном животу. За разлику од формалног и неформалног образовања, неформално учење не мора се одвијати свјесно због чега га ни појединци сами нужно не препознају као фактор који доприноси њиховом знању и вјештинама.
|