|
Прије Холокауста у Мостару је живјело 310 Јевреја, а данас у Мостару настањено је 35 чланова јеврејске општине (у даљем тексту ЈО).
У фашистичким логорима смрти настрадала су 142 мостарска Јевреја, а у НОБ-и погинуло шестеро.
Након Другог свјетског рата ЈО Мостар изабрала је ново руководство на челу са предсједником Албертом Левијем док је секретарску дужност преузео Лавослав Бродман. ЈО Мостар је окупила све Јевреје који су се вратили из рата, њих 85 да би се 1948. године у Израел иселила 23 мостарска Јевреја.
Са исељеницима у Израелу нисмо успјели успоставили трајне контакте јер иза њих није остала родбина у Мостару.
Сви Јевреји Босне и Херцеговине који су преживјели Холокауст углавном су били у партизанима. Велики број су као избјеглице, пред налетом фашизма, прошли кроз Мостар који је у току рата био једина лука спаса за велики број Јевреја окупиране Европе (Аустрије, Пољске, Чешке, Кр. Југославије итд).
Постојале су двије олакшавајуће околности које су утицале да се већи број избјеглих и домицилних Јевреја спаси у граду на Неретви.
Мостар је био под окупацијом Италијана од априла 1941 год. који нису вршили велике репресалије и успјевали су контролисати власт НДХ спречавајући убиства и масовне транспорте Јевреја и других родољуба у логоре смрти, а што је НДХ масовно радила након капитулације Италије од септембра 1943 год. заједно са Гестапоом.
Формирањем НДХ власти у априлу 1941 год. у Мостару, улице и тргови су одмах добили нова хрватска имена и почела је примјена расних закона и обавезног ношења жуте траке за Јевреје.
Мостарци су показали велику дозу саосјећања са страдањем Јевреја па су Јевреје и јеврејске избјеглице крили по својим кућама јер су их усташе хватали и одводили у логоре а најчешће одмах убијали, такође су им помагали у смјештају и прехрањивању.
Јеврејска вјероисповједна сефардско-ашкенаска општина Мостар током 1941 и 1942. године, организовала је смјештај, прикупљање и додјелу хуманитарне помоћи за неколико хиљада избјеглица.
Због таквог односа према Јеврејима град Мостар је 1989 године од Савеза јеврејских опћина Југославије добио „Мегилу – захвалницу“ за спашавање Јевреја у току Другог свјетског рата.
Предсједник Јеврејске опћине од 1941 год. био је велики добротвор и хуманиста Давид Хајон, власник велепродаје „Церала“, који је уз помоћ осталих општинара и издашну финанцијску помоћ Др. Јакоба Баруха-Шпанца из Вишеграда а који је касније постао и народни херој, организовали пријем и смјештај свих избјеглих Јевреја у Мостару.
Дат ћу Вам један примјер његовог храброг ангажовања да би спасио живот моје мајке која је успјела побјећи из Сарајева уз помоћ свог комшије Муслимана у муслиманској одјећи у Коњиц са лажном личном картом у љето 1941, год и склонила се код свог даиђе Јерохама Гаона.
Породица Јерохама Гаона од осам чланова, живјела је у Коњицу. Иако су живјели у италијанској окупационој зони почетком 1942. усташе су их одвеле у сарајевску Вијећницу гдје се налазио сабирни центар за сарајевске Јевреје. Одавде су Јевреје транспортовали у логоре смрти: Јасеновац, Ђаково, Крушицу, Аушвиц итд. Међу њима је била и моја мама са породицом Гаон.
Они нису одведени у логоре смрти и остали су живи захваљујући залагању Давида Хајона код италијанских власти да их усташе ослободе из Вијећнице јер је Коњиц у италијанској окупационој зони тј.у зони коју су контролирали Талијани.
Он је успио да Талијани нареде усташама у Сарајеву да породицу Гаон и Финци пусте из сарајевске Вијећнице у Коњиц а што је значило слобода.
Италијански фашисти су према томе показивали далеко већу хуманост према Јеврејима него домаћи фашистички издајници са којима су Јевреји живјели неколико вјекова заједно.
О бјежању из Сарајева 1941. год. у Коњиц и заточеништву у сарајевској Вијећници 1942. године (пуних седам дана) и доласку у Мостар, те свом боравку у Мостару, у кући кројача Милоша Бабића који је и сам био угрожен (Србин православне вјероисповијести) и десетомјесечном боравку у Мостару, моја мама Сара рођена Финци ми је често причала. Моја мајка се 1943. године удала у италијанском логору на Лопуду за мога оца Мориса Мандлбаума. Њена прича ми се дубоко урезала у памћење. Понављала би је често тако да бих само о томе могао написати упечатљиву, истиниту причу па и цијели роман.
Италијанска војна окупаторска власт успијевала је углавном штитити Јевреје од усташких фашистичких хорди и фолксдојчера које су повремено упадали у Мостар вршећи терор, убиства и одвођење Јевреја и осталих родољуба из Мостара.
Када су оцијенили да више не могу владати ситуацијом у Херцеговини и Мостару а ни гарантовати безбједност за мостарске Јевреје и избјеглице, организовали су посебну жељезничку композицију којом су све мостарске Јевреје и избјеглице 17. новембра 1942. год. пребацили у Дубровник а одатле бродом у логоре на острвима Лопуд, Вела Луку-Корчулу, Хвар, Купари.
Након шест мјесеци боравка на острвима сви Јевреји пребачени су у италијански концентрациони логор на отоку Раб у селу Кампор гдје су 9. септембра 1943. године дочекали капитулацију Италије.
Доласком ослободилачких партизанских јединица на Раб основали су „Јеврејски Рапски партизански батаљон“ у коме су се храбро борили против фашистичких хорди до ослобођења Југославије 1945. године. То је била прва и једина војнички организована јеврејска партизанска јединица у току Другог свјетског рата у окупираној Европи.
Занимљиво је да нису били познати случајеви освете Јевреја над заробљеним фашистима. Након капитулације Италије 1943. године, велики број заточеника и мјештана Раба мислили су да је рат завршен али само неколико дана након повлачења партизана поновно су дошли Нијемци а за њима као шакали усташе да би завршиле покољ над преосталим Јеврејима.
Углавном, старији мостарски Јевреји који се нису могли прикључити партизанским јединицама поновним доласком њемачких и усташких фашистичких јединица на оток Раб завршили су у логорима смрти: Јасеновцу, Ржанову, Аушвицу и другим тако да им се губи сваки траг јер преживјелих није ни било а ни за гроб им се не зна.
Дан прије него ће бити транспортовани у Дубровник, у препуној мостарској Синагоги организована је посљедња заједничка молитва 16. новембра 1942. године и дата су упутства за одлазак у логоре од стране Давида Хајона.
Молитву у Синагоги је предводио Давид Хајон и Асер Финци из Сарајева јер је рабин Давид Перера (дошао из Јерусалема у Мостар 1929 год. након завршене јешиве) већ био одведен у Јасеновац а његова жена и четверо малодобне дјеце остали су у Мостару.
Након тога потпуно је престао рад ЈО Мостар у Мостару .
У граду је послије одласка јеврејског конвоја у концентрациони логор остала једна јеврејска породица која је прешла на католичку вјеру и цијело вријеме рата пјевала је у католичком црквеном хору (покрстио их је бискуп фра. Алојз Мишић) и тако су се спасила од сигурне смрти. Једнога члана је сакрила његова пријатељица, иначе кршћанка, тако да је и он преживио.
Послије Другог свјетског рата мостарска Синагога узета је на један биједан начин од стране Града Мостара премда у акту из 1952. године стоји „уз сугласност Јеврејске опћине Мостар као поклон граду…“.
Синагога је саграђена 1902-1904. године а девастирана од усташких фашиста 1943. године, а у Грунтовне књиге уписана као власништво НДХ 1943 год а што је касније послије рата промијењено.
Након II свјетског рата Синагога је адаптирана и претворена у Позориште лутака.
Губитком синагоге скоро у потпуности је замро јеврејски вјерски живот у Мостару а и рад ЈО Мостар сводио се на подјелу хуманитарне помоћи.
На згради Позоришта лутака и данас се налази спомен плоча која нас подсјећа да је то некада била Синагога.
И данас грађани Мостара радо се сјећају наше Синагоге и јеврејских породица које су живјеле у близини Синагоге као добрих комшија.
Мостарску синагогу Мостарци су увијек вољели и звали од љубави Хавра иако није била баш мала.
Приликом минирања Православне цркве у Мостару 1992 године, због близине бивша Синагога тешко је оштећена. Град Мостар је уложио знатна средства за њену санацију и у њој поново дјелује Позориште лутака. На објекат је постављена иста плоча са натписом о поклону 1952 год.
До 1992 године као што сам већ рекао Јеврејска општина Мостар бавила се углавном подјелом хуманитарне и новчане помоћи која је долазила преко СЈО Југославије, а дјеца су ишла на заједничка љетовања на море и то је била сва активност ЈО.
Јеврејска општина Мостар као и њени чланова нису се посебно експонирали у вјерском и националном погледу, а и систем у коме смо живјели није стимулисао, али није ни забрањивао било какву активност на вјерској или националној основи.
Чланови Јеврејске опћине Мостар између два посљедња рата у потпуности су се асимилирали у постојећи грађански систем рада, размишљања и живота у СФР Југославији тако да су били угледни политичари, синдикални руководиоци, директори, инжињери, службеници, аутомеханичари, спортисти, хуманисти, љекари, судије, адвокати, занатлије, професори, новинари итд али нису били афирмисани као јеврејски интелектуалци или као јеврејски активисти у политичком животу Мостара и Херцеговине.
Нитко од чланова није био необразован. Углавном су живјели у мјешовитим браковима, а дјеца су стицала минималну вјерску наобразбу од родитеља или Јеврејске заједнице. Једино смо се међусобно упознавали приликом празничних путовања и окупљања у: Сарајеву, Загребу, Београду, Новом Саду, Суботици. Тада би се упознавали, учили јеврејске пјесме и долазили у додир са јеврејском културом.
Овакав начин живота оставио је знатне посљедице на цијелу посљератну генерацију мостарских Јевреја тако да смо требали поновно постати Јевреји учити обичаје и молитве а на Шабат ићи у Синагогу то јест, требали смо „од Јевреја направити Јевреје“.
Почетак рата 1992. године у БиХ Јеврејска опћина Мостар дочекала је организационо, финанцијски и технички неспремна за новонасталу ситуацију, коју и поред свих предвиђања, нисмо могли очекивати да ће бити у тако бруталном облику настављена.
Због новонастале ратне ситуације изабрано је ново активно храбро и самосвјесно млађе руководство ЈО Мостар кога су сачињавали: Зоран Мандлбаум – предсједник, Јозеф-Јожа Данон подпредсједник, Розић Ерна, Жига Мандлбаум и Шарлота Папо као чланови Управног одбора.
Организација је била примјерена новонасталој ситуацији што се у наредном периоду показало као исправно јер смо обезбјеђивали храну, ослобађали чланове и грађане из затвора, улазили у логоре, преносили пошту и хуманитарну помоћ коме је требало, пребацивали грађане у Р Хрватску издавали увјерења о јеврејском поријеклу за излазак из Мостара итд. Цијели рат су нас веома сви уважавали због наше активности.
Потпунио смо изгубили везе са Београдом и Сарајевом тако да смо били упућени на саме себе и ЈО Сплит.
До почетка посљедњег рата у Мостару је живјело 128 чланова Јеврејске опћине Мостар да би тај број усљед ратних дејстава опао на тридесетак чланова који су дочекали крај рата. Процентуално гледано и осталих грађана Мостара није више остало у граду (Хрвата и Бошњака а Срба знатно и мање).
У току рата 1992-1995 год. већи број јеврејских породица иселиле су се у Израел, Канаду, Њемачку, Енглеску, Хрватску, Србију, Шведску… гдје углавном и данас живе.
Још увијек нема тенденције за њиховим повратком у Мостар а што је искључиво због економских разлога и недостатка запослења у Мостару.
У страним земљама сви су се добро снашли и имају све економске услове за добар живот и зато се не враћају углавном сви имају велику носталгију за Мостаром и БиХ.
Дјеца студирају, уклопила су се у средине у којима живе већ 15 година и попримили су друге навике живота тако да је упитан и њихов скори повратак у Мостар.
Захваљујући осјећају солидарности, поштеном и исправном раду руководства ЈО Мостар за добробит свих грађана, ратом настрадалог града Мостара, били смо и остали поштовани у цијелом Мостару како у рату тако и након рата.
Ово је први рат у коме Јевреји нису били директна мета за прогон него су и сами помагали свим онима којима је та помоћ у том тренутку била потребна не гледајући на вјеру и нацију. Осјећали смо сву неправду која се чини грађанима Мостара Бошњацима и Србима а њихов прогон узрокован је искључиво из вјерских и националних разлога.
Свједоци смо када су 1993 године из својих станова насилно избациване наше комшије Бошњаци, насилно утјеравани у камионе и затварани у логоре само зато што су били Бошњаци а ми им нажалост нисмо могли помоћи у том тренутку.
Са њима смо искрено саосјећали јер смо и ми и сами то више пута преживјели у протеклим стољећима, а врло добро знамо шта значи геноцид над недужним и невиним људима.
То је била инспирација за наш искрени људски и хуманитарни рад да би смо тим људима олакшали живот јер у њима смо препознавали своју вјековну судбину.
Лично вјерујем да у току овог рата 1992-1995 године нисмо доживјели принудна иселења, убитства и остале прогоне везане за вјероисповјест и националност захваљујући томе што имамо државу Израел која се одмах ставила у заштиту свих Јевреја који су живјели у бившој Југославији и Свјетском јеврејском конгресу чији су активисти (Јехиел Бар-Хаим / Yechiel Bar-Chaim) увијек били присутни на овим подручјима.
Могли бисмо рећи да смо били чак и привилеговани јер нисмо доживјели прогоне а ни концентрационе логоре и масовна убиства која су већина грађана Босне и Херцеговине доживјели.
У времену када је источни дио града био у потпуној блокади и због тога је владала велика глад, Јеврејска опћина Мостар снагом и вољом својих храбрих чланова успјела је пробити медијску и војну блокаду и организовати прве конвоје хране са такозваног западног у источни дио града гдје су живјели углавном протјерани Бошњаци Мостара и других градова Херцеговине. У току највећих ратних дејстава рата 1993-1995 год обезбједили смо и пребацили преко 106.000 кг. хране која је у то доба била стратешки ратни материјал и на хиљаде писама, чиме смо домаћим и страним политичарима показали велику свијест о солидарности, као и сву бесмисленост рата.
Хуманитарну и другу врсте помоћи достављали смо и току 1995 и 1996 год. када је био релативан мир а ограничена слобода кретањима Бошњацима и Србима. По изјави већег броја грађана та их је храна спасила од сигурне смрти.
На челу конвоја био је камион са израелском и Joint-овом заставом и нико нас није смио зауставити јер су имали поштовање према Израелу а у возилима је било најуже храбро руководство ЈО Мостар: Зоран Мандлбаум, Јозеф-Јожа Данон, Зигмунд-Жига Мандлбаум и Ерна Романо-Розић и то им сигурно Мостар никад неће заборавити а захвалност нам и послије петнаест година грађани изражавају кад нас сретну на улици.
Ово је била најбоља помоћ и подршка ЈО Мостар нашим суграђанима у Мостару чиме смо им показали да нису заборављени нити напуштени, а мерхаметлук и вјековна комшијска пажња која је увијек владала у Босни и Херцеговини није уништена и заборављена. Показали смо да се о њима брину њихови суграђани Јевреји који су анимирали и друге грађане Мостара да им помогну у храни, гориву и одјећи коју нису имали јер су били протјерани из својих станова.
Жеља да помогнемо нашим суграђанима, иако смо сви могли отићи на сигурно у треће земље, била је у нашој вјерској и националној традицији а наше свете књиге нас уче да: „Ако спасиш један живот, спасио си читав свијет ако уништиш један живот уништио си цијели свијет“. Ово је записано 1999. године на: „Меморијалном споменику жртвама Холокауста Јевреја Мостара 1941-1945 године“. Захваљујући нашем ратном ангажовању остали смо упамћени код свих суграђана у позитивном смислу, што се одразило и на посљератни позитиван развој Јеврејске општине Мостар која је имала свесрдну подршку Градске управе града Мостара у вријеме док је градоначелник био госп. Сафет Оручевић (1994-2001 год.) тако да од тада па до данас рад и активност наше општине иде узлазном линијом.
Од 1994. уз потпуну подршку друштвене и политичке заједнице Града Мостара на Јеврејском гробљу почели смо обиљежавати Јом Хашоа уз присуство великог броја наших суграђана. То је учињено први пут у граду Мостару од 1945 године а посебно је значајно нагласити присуство градоначелника госп. Сафета Орућевића са свим својим министрима, почевши од 1994 год до краја свог мандата.
Захваљујући позитивном друштвеном и политичком окружењу у коме се налазила Јеврејска општина Мостар након тек завршеног рата (већ 1994 год. обиљежен је Јом Хашоа) и захваљујући угледу стеченом у најтежим ратним тренуцима по град Мостар, имали смо основу за планирање развоја и будућности рада Јеврејске опћине Мостар.
Одлазили смо у Сплит за наше празнике на заједничке молитве и дружење гдје су нас дочекивали вриједни чланови Жидовске опћине Сплит на челу са предсједником Едом Таубером а и ми смо почели дјеловати као чланови Јеврејске општине Мостар у посљератним условима.
|