|
Да ли је могуће, новим промишљањем ликовног дјела Бранка Шотре, особито оног везаног за период револуције (потакнути јубилејом: стогодишњицом његова рођења), успоставити нови угао гледања и ослободити то дјело хипотеке којом га је сам аутор оптеретио својим идеологијским опредјељењем?
|
Бранко Шотра: Аутопортрет, дрворез
|
|
Стојим и загледам се у листове ратних дрвореза (и линореза) Бранка Шотре у лијепо уређеној мапи коју је средила сарадница у Збирци умјетничких дјела Хисторијског музеја БиХ у Сарајеву, Свјетлана Хаџировић. Има их преко тридесет. Свако има своју фасциклу и преко себе меки омот. Испод сваке графике је, графитном оловком, исписан назив мотива на листу, код неких је уписано вријеме настанка. Већина листова има и додатну информацију: „Илустрација приповијетке Б. Ћопића“. То помало збуњује: дрворез испод којег се налази та дистинкција упућује на вријеме његовог настанка – настао је онда када је приповијетка Бранка Цопића дошла до аутора дрвореза. Мотив, дакле, није настајао „in situ“, он је касније домаштан. Тиме он губи своју документарну вриједност, или, пак, његова документарна вриједност је испосредована Ћопићевим литерарним дјелом. Тиме Шотрин дрворез губи и своју аутономност, он се ставља у положај ancille, у служење другоме, сваки такав лист себе своди на раван илустративног. Илустративност и испосредована документарност детерминирају централни мотив слике. Најзад, у његову се збиљност инкорпорира још један моменат – умјетникова тенденција, идеолошки супстрат који он уграђује у свој лист. А он је бјелодан – Шотра је у младим данима постао члан Комунистичке партије, укључио се у ратну метежност на самом његовом почетку на нашим просторима, опредијелио се за партизане и партизанску борбу, предао се њиховој заједничкој идеји свим својим бићем и средишњи мотиви су тражени искључиво у томе идејном простору.
Бранко Шотра, било непосредном својом инспирацијом, било посредовањем Ћопићевих приповиједака, исписивао је кронику ратних збивања, обликовао партизанску епопеју, славио идеју ослободилачког рата. Говор је био непосредан, стварносно је било основни оријентир у тражењу могућности за ликовно разријешење, из њега се нису могла излучивати индивидуална рјешења ни с обзиром на објекат, а ни с обзиром на тражење особених ликовних рјешења на којима би био јасно уочљив траг стваралачке особености. Све је било типизирано: партизан је био детерминанта идеје, без имена и својих карактеролошких одређења, рађен стереотипом који се, сам од себе, наметнуо, чак је и покрет био условљен том постулираном иконографијом, синтакса слике сведена на своје голе постулате: партизан на разном положају, партизан у јуришу, партизан у енергичном замаху при бацању бомбе, колоне у строгој линији кретања, ношење рањеника на носилима. Све је то опсиједало свијест ратника, својим особним искуством он је испуњавао мјеста неодредљивости, сопственом судбином у ратнику он није видио типизираног партизана, већ себе у истовјетној ситуацији коју је маркирао на своме дрворезу, типологија је бивала превладана и попримала индивидуализиране одредбе интимне исповијести онога који је стајао пред сликом и препознавао себе. Онај, пак, који се није могао користити сопственим искуством, оним што је носио у себи као свој удес, изведену иконику на графитном листу, остајао је изван слике и, умјесто да себе препознаје у слици, он препознаје саму слику, препознаје оно што слика исијава као свеопћу, универзалну истину, и сагледава умјетничка средства и њихову адекватност, разложност и пуноћу којом је казана та истина.
|
Бранко Шотра: Кроз камењар, дрворез
|
|
Дијалог са дрворезом
То је преломни тренутак. Дрворез Бранка Шотре изгубио је своју димензију особног препознавања (осим оних ријетких који су још увијек присутни), његов дрворез је, за нас, артефакт релевантан по својим умјетничким одредбама. То је критериј с којим ми приступамо његовим дрворезима. Питање је: постоји ли могућност успоставе дијалога између нас и Шотриних ратних дрвореза?
Тај дијалог је већ одавно замукао. Миодраг Б. Протић је у својој монументалној студији „Српско сликарство XX века“, од око шест стотина страница великог формата, Бранку Шотри посветио тек нешто више од двије странице и истакао једну од битних детерминанти Шотрине поетике:
„Придавао је велики значај стваралачкој намери, а никакав стваралачкој унутарњој слободи – иако су оне за модерног човека и уметника неодвојиве, међусобно условљене“.
Нешто даље, у истом духу, истаћи ће још једну дистинкцију:
„Више је био окренут спољној стилизацији него унутарњој транспозицији и експресији“.
Па, ако је све тако како је записано, који је онда разлог да с његових дрвореза стресамо прашину заборава и призивамо их у наше видно поље чији је окулар сужен на њих као на голу повијесну чињеницу, у којој је довољно посветити само успутну забиљешку у неком панорамском пресјеку опћих карактеристика времена којем Шотрини дрворези и припадају? За осмишљање нашег чина разлог више нам је понудио управо Миодраг Б. Протић, који је, на истом мјесту дао и ову дистинкцију:
„Шотра је, међутим, релативно брзо, продро у пластичну суштину мотива – а та суштина никада није независна од одређене побуде, која је свакако, њен узрок, а можда и њена последица. При томе се његова реалистичка синтетичка визија распада у своје аналитичке делове, привидно губећи у ширини, али сигурно добијајући у јачини. На тај начин његове анализе облика дрвећа, изгорелих шума, пањева и кршева, његова потрага за формом, арабеском и материјом – ма колико фрагментарне као мотив – врло су синтетичке као графички израз. У ствари, тек су те анализе – праве уметничке синтезе“.
Ова Протићева одредба Шотриних листова нас упућује на чињеницу да се Шотрини дрворези, настали у вријеме рата или са наглашеном ратном тематиком, нуде у своје двије изражајне равни. У једној равни нам се нуди средишњи мотив – приказ ратних збивања. За њих смо рекли да су типизирани, рађени по устаљеном стереотипу, без индивидуализације самог објекта, али и без маштовног богатства у његовој обради. Али, ако се темељитије загледамо у Шотрин лист, запазићемо слиједеће: мотив, који је продукт умјетниковог хтијења, његове догме и идеолошке опредијељености, смјештен је, дакако, у средиште слике.
Замке у простору
Тај средишњи положај главног мотива је био основни критериј који је успостављан у умјетничком суђењу о Шотриним графикама, све је друго помјерано на маргину, запостављано или потпуно искључивано из видног поља. Тиме смо испољавали својеврсну тенденцију: видјели смо оно што је активирало нашу свијест, везану за вријеме које је још увијек било врло присутно у тој нашој свијести, и што нам је сам умјетник сугерирао начином постулирања средишњег мотива. Прихватали смо да је само тај мотив релевантан за суђење о слици, све је остало, пак, било подређено њему. И упадали смо у одређену замку: нисмо примјећивали да је стваралачки гениј овога умјетника радио својим подсвјесним енергијама у крајњем конципирању слике, готово сваки његов папир настајао је у нијемој борби између свијести и подсвијести. Свијест је очитовала свој тријумф у томе што је присилила подсвијест да јој уступи средишње мјесто у слици, подсвијест је, пак, централни мотив сводила на епизоду, потјецала инспирацију да се предаје обликовању оних садржаја који су били истинска преокупација умјетниковог Ега. То је простор у који је смјештен главни мотив, детерминанте тога простора и атмосфере која је испуњавала тај простор. То је друга раван на којој се експонира слика Бранка Шотре. У тој равни се Бранко Шотра показује као бескрајно надахнути сликар природних миљеа, шумских простора, стјеновитих призора, стравичних дубодолина, мрачне атмосфере, неподношљиве за човјеково обитавање, у којој се може обитавати само уз надљудске напоре. Овај посљедњи елеменат улазио је у простор обликовања тенденције: партизан је лишен било каквих помоћних средстава, до краја развлаштен њихове помоћи, сведен само на своју вољност и своју одлуку да се одупре завојевачу. Али та тенденциозна дистинкција није заробила стваралачки нагон који је умјетник носио у себи: у први план је избијала љубав према таквим просторима и он је природне просторе сликао са стваралачком зажареношћу, са преобиљем инспирације и духовне понесености, са сваким елементом с којим се сусретао у том простору он је успостављао живи дијалог, давао му пуну снагу и елементарне и умјетничке животности, постизао зачудни степен индивидуализације у сваком листићу, стилизирајући га до моћног симбола, до лирске параболе.
|
Бранко Шотра: Из 1941., дрворез
|
|
Посебно је његова стваралачка имагинација била опсједнута вертикалама стабала, смјештених у зачудној атмосфери горовитих амбијената, пуних страхотних продола и злоћудних тамнина. Али Шотрина инспирација, прожета хуманим, ни једног тренутка није дошла у искушење да каже – ви, који улазите овамо, оставите сваку наду – већ је, инспиришући се и проживљавајући, истовремено, своју инспирацију, Бранко Шотра испјевавао поему у којој су се испреплитали заумна љепота и страхотност реалне истине. И можда нико тим вертикалама није дао тако моћну умјетничку преобразбу и потом је уздигао до апсолутне апотеозе, као што је то учинио Бранко Шотра! При том, служио се стилизацијама које су проистјецале и из саме умјетничке инспирације, али и из карактера технике дрвореза којом се служио. И када су се у јединствено чвориште везивали поезија вертикала и стилизација реалних датости, стабала и стјеновитог горја, уобличавана је непорецива поема о природи која је, углавном, остајала изван могућности човјекова искуства. Партизанска борба је Бранку Шотри омогућила да те просторе доведе до својих искуствених парабола и да, потом, из њих екстрахира оне духовне супстанце од којих је градио своје ликовне поеме.
Тријумф свјетлости
Свему овоме је био подређен и сами стваралачки поступак, који је имао своја два стваралачка пола – један у којем је површина дрвене даске остајала недирнута, и други пол у који су урезивани облици имагинативних рјешења. Стваране су алтернације тамних и свијетлих поља, битних одредби дрвореза, и свако је од тих поља имало своју значењску снагу исказивања, своју синтаксу по чијим су се правилима распоређивале плохе. Тамне плохе су носиле у себи онај статички моменат живљења једне умјетничке творевине, њима се одређивала позадина или, ако су чиниле предњи план (обично у подножју слике), постајале су меласа која се усјецима моделирала, преображавала у слапове бијелих зареза, понекад једва загребаних у површину тамнине, а потом интензивираних до дубине кристалне бјелине или до бијелих плоха којима се означавао тријумф експресије. Управо су ти зарези, ма какав облик попримали, носили у себи експресивну енергију, силовитост исказа и свјежину инспирације, поетске сублимације. Ову његову игру зарезима и тамнину површине требало би компаративно изучити да бисмо постигли пуну свијест о њиховој умјетничкој снази и експресивној пунини. Понекад та игра зареза исказује и тријумф сунчеве свјетлости која прониче у Шотрине пејсаже, не са својом свијетлом благотворношћу, већ са својим тријумфом свјетлости над тамом.
Када овако приступимо дрворезима Бранка Шотре, можемо да зажалимо што је живио у једном нехуманом времену у којем се, хтио или не хтио, морао подређивати једној идеји (не смијемо га осуђивати због тога) која му није дозвољавала да еруптивну енергију својих стваралачких прегнућа искаже у оној мјери која би била саобразна са његовим стваралачким моћима, и која ће се, уосталом, исказати у завршној фази његовог стваралачког хода, двије-три године прије смрти, када се његово сликарство ослободило било каквих извањских условности, када се предавао чистом стваралачком чину у којем су његове стилизације доспијевале до егзактне визуалности и, покаткад, попримале апстрактне визуре, или се претакале у симболику антропоморфних одређења. Уосталом, и ту можемо за свога саговорника призвати Миодрага Б. Протића, изразитог поборника савремених тенденција ликовних умјетности.
„У том синтетизовању форме, згушњавању доживљаја, Шотра се често служио метафором, асоцијацијом; громаде његових кршева и форме његовог дрвећа ненаметљиво су антропоморфног својства. Удвајањем и чак устројавањем тих различитих структура, пластичне и асоцијативне у првом, и пластичне, реалне и метафорично-асоцијативне у другом случају – обезбеђена је комплексност у једноставном, елементарном. Тако је метод којим се у Словенији Михелић много отвореније служи и у Шотри нашао врсног представника (подвукао В.В.). Али он иде још даље: на махове је у сажимању и свођењу облика додирнуо чисту визуалност, саму апстракцију. Гледајући природу изблиза, интимно, Шотра је – као што је некада саветовао Леонардо – у њој открио димензије фантастике, надреалног, апстрактног. То пажљиво студирање природе није га – како је он некада веровао – одвратило, већ напротив, сасвим приближило савременом, модерном изразу“.
Бранко Шотра је дао свој обол времену у којем је живио, али је остао и за нас жив и пријемчив, и зато осјећамо обавезу да му се одужимо.
|
|
Задња измјена: 2007-01-01
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|