|
На почетку анализе било којег од наведених објеката, долазимо до драгоцјеног закључка да је овдје ријеч о богатству заступљених и испреплетених утицаја; аутохтоног, оријенталног и медитеранског. За градњу се користе природни материјали: камен, дрво и кречни малтер. Централни објекат је грађен на један бој са једним или два хајата отвореним ка западу. Око стамбеног комплекса са авлијом и баштом подиже се високи зид. Собе имају вишезначну улогу што значи да се користе у разне сврхе. У савременим становима то није могуће јер сам намјештај такав луксуз не дозвољава. Куће које разматрамо имале су од намјештаја само мусандере (плакаре) и по обиму сећије што је пружало могућност полифункционалности.
Стамбени комплекс Муслибеговића кућа налази се у Бранковцу, на раскрсници улица Османа Ђикића и Браће Лакишића. Централни објекат саграђен је у балканско-османском стилу у првој половини XVIII вијека а дограђен је 1875., три године пред крај турске управе. Беговска породица могла је приуштити да сагради кућу на четири етаже –ниско приземље, приземље и још два боја. Тиме је заузела челно мјесто по величини објеката саграђених у Мостару у османском периоду, те заједно са Конаком кнегиње Љубице у Београду, који се налази наспрам Саборне цркве, представљају најрепрезентативније објекте тог периода уа просторима екс Југославије. Стамбени комплекс је уз асистенцију проф. др. Амира Пашића, у оквиру пројекта рехабилитације Старог града, темељито и стручно обновљен од стране Aga Khan Trust for Culture и World Monuments Fund (AKTC/WMF). Посебан смисао за рестаурацију, активирање куће у туристичке сврхе а тиме и осјећај за њено уређење показали су брижни власници и домаћини Зехра и Таџудин Муслибеговић. Комплекс Муслибеговића кућа састоји се од селамлука – мушког дијела, економског и породичног дијела, такозваног харемлука. Данас постоје двије капије кроз које се улази у авлијске просторе економског дијела и у централни објект. На капијама се налазе врло прости и оригинални механизми – шћекала (мандал) којим се врата једним потезом вертикалне летве забрављују (замандале) са унутрашње стране. За многе странце овај једноставан али врло ефикасан механизам је права занимљивост. Калдрмисане авлије прекривене неретванским каменим плохама у сивкасто бијелим тоновима, красе софе са традиционалним украсним биљем: папаросом, мендушицама, алкатмером, ружама, ђулбехаром, кадифицама, хаџибегом, жаром, сабаххајром, акшамхајром, духанима, ђевахирима, бегонијама и шимширом. Између стамбеног и економског дијела и испред улаза у главни објект, уздижу се два елегантна стабла палми, уз јапанске јабуке и мушмуле, честе стаблашице у старим мостарским кућама. Култ цвијећа био је изузетно развијен у градским кућама премда се оскудјевало у води нарочито за љетних жега. Поглед из собе у поткровљу, на укусно постављену калдрму са правилним геометријским фигурама, представља посебан визуелни доживљај.
Економски дио грађен је на два боја а служио је за смјештај житарица, соли, шећера, лука, граховница и других прехрамбених намирница. Највећи дио тих производа породица је остваривала од сељака на име најамнине за кориштење земљишта. У другом дијелу економског објеката се налазила просторија за фијакер, коњушница и сијерница. У другу авлију испред четвероетажног стамбеног објекта улази се кроз посебну капију што јасно указује на висок ниво културе становања. У софама је разноврсно цвијеће камелеонских боја што свему даје посебну љепоту. У десном углу је камени сто са клупом изнад које је граната лијана актинидије. Незаобилазни садржај оваквих кућа је авлијска чесма са коритом а у зиду долаф са декоративним ибриком. Прочелна, жбуком обложена фасада, нема акцентираних украса осим зубастог фриза којим је први бој визуелно и физички одвојен од приземља и украсног фриза у појасу надпрозорника првог боја. Први фриз је постигнут низом конзола – лучно заобљених камених гредица. Други фриз се пружа у појасу надпрозорника првог боја. Испод сваког прозора је ромбоидна пластична декорација са кругом у центру. На лучни улаз наслања се истурени доксат са два правоугаона бочна и три централна прозора витичастих завршетака. Са доње стране доксат је обложен летвама и оквирним назубљеним вертикалама.
На цијелој кући некада је било укупно 56 прозорских отвора, што јасно говори колика се пажња посвећивала прозрачности и жељи за сунчаној свјетлости. Данас их има 52 од чега 29 на прочелној фасади. Прозори у ниском и високом приземљу имају демире. Демири су служили као сигурно обезбијеђење од провала и обично су рађени мрежасто од челичних шипки. Конзолне настрешице у поткровљу немају коснике односно тестеке. Обложене су ламперијом са зубастим вертикалама које врло декоративно дјелују. Приликом обнове објекта власник је поштовао традицију што се види и по томе јер отвори нису фарбани. Свугдје је дрвету сачуван природан изглед а то се посебно истиче на чистој бијелој фасади. Хармоничан склад оријенталног поимања градитељства очитује се жељом за визуелним прожимањем објекта са природним амбијентом. На примјеру Муслибеговића куће тај постулат се на најљепши начин потврђује.
Љетна кухиња мутвак у правилу је ван објекта како би за љетних врућина укућани били поштеђени високих температура из пећи и испарења приликом кухања хране. Мутвак је пружао освјежење за вријеме обједовања при чему се користила синија са саватли демирлијом тевсијом и бесофра, дугачак пешкир који се приликом јела стављао преко подвијених кољена. Због удобности за сједење су се користиле мекане вунене шилте. Након обједовања синија се вјешала о клин на зиду чиме би се ослобађао простор за друге намјене.
Посебну врсту турских докумената чине кассам-дефтери, оставински или диобени списи које су доносили шеријатски судови односно кадије. У њима налазимо драгоцјене податке о кућним предметима све три конфесије. Ту можемо видјети да су синије, демирлије и бесофре користили припадници све три конфесије. Синије су рађене у неколико величина; најмање су користила дјеца, док би гостима припадала част да буду за највећим пошто би им се износили бројни зијафети. Јела би се сервирала у ћасама, тевсијама и кубали саханима са украсним поклопцом како би што дуже задржавали топлину. Јело се конзумирало само на једном мјесту у кући како би се максимално одржавала чистоћа што је основни услов за обављање молитви.
Улаз у главни објекат је веома занимљиво ријешен и на њему се рефлектује утицај западне архитектуре. Пресвођен је са два камена лука који се ослањају на централни стуб са капителом. На луковима запажамо шест јабука са дванаест завојница са завршецима у центрз и шестокраку звијезду лоцирану између почетака лукова, изнад капитела. Уоквирена је у кружницу и нешто је накошена удесно. Њу виђамо у џамијама, на православним крстачама и католичким црквама у Далмацији. Давидова звијезда се раније исписивала иза уха и на другим мјестима тијела приликом „лијечења“ неких болести. Она је једно вријеме била заједнички симбол све три монотеистичке вјере и као таква представљала је кохезиони фактор. У исламу је једном божијем посланику име Дауд (Давид) и отуд поштивање овог знака. Повише Давидове звијезде је тарих уклесан у камену кружног облика. Текст је исписан арапским писмом, на арапском језику а гласи: „Кућу сагради Мехмед-бег Муслибеговић“.
|