|
А онда је дошло Слово Горчина у Стоцу. Без обзира на мале падове и импровизације ова манифестација још увијек његује осмишљене програме и задржава свој реноме у региону, па и шире.
У поробљеном и опустошеном Стоцу.
По присности домаћина и организатора – видјело се: овај је град више од Беговине и Ђулханумине куће, више од Радимље и Даорсона, од Бадња и Криве ћуприје – Столац није поред, покрај Мостара, није испред и иза – Столац је у нама, ми у њему.
Свему томе печат је дала изложба Јусуфа Никшића названа – Протест! Овај бард бх. сликарства, у развалинама Шарића куће, раније галерије „Бранко Шотра“ изложио је само два рада – Столац и Подина и десетак – празних рамова!
Јусин гест с „голим“ рамовима на сабласним зидовима Шарића куће није само-протест. То је једна врста крика – зашто смо овакви какви јесмо! Зашто нас убијају, зашто пале, силују, изгоне и прогоне. То је уједно апел. И вапај. Позив свима нама и онима који мисле друкчије.
За нашег Јусу сликарство је запитаност, питалица на коју само привилеговани могу дати одговор, снагом свога духа и слободе размишљања. За њег сликарство није ништа друго него опчињеност, стално враћање на непознато, на виђено и скривено. За овог мајстора штафелаја и кичице, „Ослушкивање себе“ је најпровокативнији и најидеалнији сегмент у стварању слике, па таман она била – празан рам.
Могу ти рећи, маестро – иако заморен од асоцијација, боја, линија и облика – на столачком Слову Горчина изгледао си величанствено. Онако, у шеширу и џинсу. Мало си зборио али пуно казао.
Одужио си се и професору Бранку Шотри чија је стваралачка имагинација – по Војиславу Вујановићу – била опсједнута вертикалама стабала смјештених у зачудној атмосфери горовитих амбијената – али Шотрина инспирација, прожета хуманим, ни једног тренутка није дошла у искушење да каже – ви, који улазите овамо, оставите сваку наду, већ је истовремено испјевавао поему у којој су се испреплитали заумна љепота и страхотност реалне истине.
Кад просудимо здраво, наша реална истина је ту, у Стоцу на згаришту једне, некада питорескне чаршије у коју су хрлили умјетници из цијеле земље и свијета. Чаршије коју смо звали лириком неба и земље, царством природе и градитељског наслијеђа. Колијевком умјетности и – задужбином духа.
Те слике које причају о људској и географској хармонији, за сада су ишчезле из Стоца, али су остале у нашим сјећањима.
И у Протесту академског сликара Јусуфа Никшића.
|