|
Контраверзе о западној Херцеговини, о усташком покрету на том подручју – трпање народа овог краја као извора злочина, свједочење Јуре Галића даје објективну слику која у потпуности демистификује усташке злочине и клерикалне кругове који су га подстицали, а уједно и приближава нам тај пук (народ) коме усуд није био наклоњен. Злопатио се тај херцеговачки хрватски католички сељак, па му је његова радиност једва могла да обезбиједи голи живот. Укратко, Јуре Галић је читаоцу приближио тај народ, и довео га у позицију преиспитивања односа и створеног негативног мишљења о њима. Листајући странице књиге „Вријеме и људи“ суочавамо се с једном истином, с тешким животом народа тога краја који је изваран од бивших режима, жандарма, финанаца, разних политичких странака и струја, а посебно усташког покрета и клера. Аутор ове књиге с малобројним активистима НОП-а проналази људе који су осјетили неправде монархистичке Југославије, окупатора, њемачких и талијанских фашиста и нове ендехазијске власти. Кроз та казивања човјек мора да застане и констатује какве је све гигантске људе имао партизански покрет – у безграничној оданости идеји слободе народа од фашизма и домаћих слугу, усташа, четника и других.
Јуре Галић је носилац „Партизанске споменице 1941.“ и многих ратних и мирнодопских признања. Добитник је и југословенске књижевне награде „Четврти јули“ 1984. за књигу „Прелом“. Бавећи се књижевним и публицистичким радом, објавио је шест књига, а „Вријеме и људи“ је седма. Прихватајући се да прикаже вријеме и људе у западној Херцеговини 1941-1945. год., документовано, именујући сваког учесника и мјесто догађања у том времену, започео је још послије II свјетског рата, а наставио у овом садашњем времену. Дилема је била да ли да оствари своју идеју из више разлога, али превладала је његова морална обавеза, како сам каже, у Напоменама аутора на крају књиге
„и то највише стога што сам то осјећао као моралну обавезу према својим ратним друговима и крају из којег потичем, затим према својој дјеци, потомцима да им оставим свједочење, поуку да патње и страдања које у ово вријеме подносимо у суштини носе исте снаге, које описујем на страницама ове књиге, али овога пута, чини ми се, још бестијалније“.
Књига „Вријеме и људи“ има два дијела: у првом су 24 наслова, и углавном у њима су описани рад илегалаца у Херцеговини на придобијању народа и појединаца за НОП, и приказ стања у појединим мјестима као посљедице нове власти НДХ и окупатора.
Тако у том дијелу задржао се и на биографији Јуре Галића Великог (из Бијаче, опћина Љубушки), народног хероја, погинулог 18. јануара 1943. године, познатог организатора радничког покрета у Метковићу, као и устанка у овом крају. Још 1939. постао је члан КПЈ. (У ближој породици био је још један народни херој, Маријан Приморац, погинуо у борбама са остацима одметника-шкрипара на Читлуку 1946. године).
Подаци о политичком стању у појединим мјестима западне Херцеговине фасцинирају својим објективним казивањем, али и депримирајуће дјелују када се износе подаци о злочинима извршеним у појединим селима, било од усташа, четника, окупатора, те разних банди, пљачкаша, па и грешака неких партизанских јединица.
Сељаци су под утицајем усташке пропаганде, потпомогнуте и клером, махом одлазили у усташе и увлачене у вршење злочина.
Тако ће поједина држања и оцјене политичке ситуације бити забиљежене:
„Свакако, у овој првој усташкој групацији која је дјеловала у широј чапљинској регији, посебно истакнуто мјесто припадало је једном дијелу католичког свећенства, као што су дон Илија Томас, дон Јуре Врдољак и фра Тугомир Солдо, који су одиграли ужасну, и за овај народ, катастрофалну улогу.“
Међутим, било је свећеника и на партизанској страни, фра Сарафин Додиг, дошао је у село Горица
„одмах је с олтара пред жупљанима, отворено и јавно као антифашиста, рекао жупљанима да су Италијани окупатори наше земље, а усташе да су им слуге и да злочине праве за рачун окупатора“.
У читлучком самостану међу свећеницима био је један број старијих људи, јужнословенске оријентације, и међу њима налазио се и осамдесетогодишњак фра Силвер Васиљ.
У клеронационалистичкој еуфорији (формирању националистичке и шовинистичке свијести) хрватства, Хрватске и кршћанства међу сељанима у регији увелико су доприносили свећеници. Тако, нпр.:
„У одашиљању у усташку војску поједини свећеници толико су се страствено, занесењачки, политички ангажирали, тако да би и оног посљедњег омладинца у селу, ако је по њиховим мјерилима приспио за војску, а у њу није отишао, с олтара, јавно, именом и презименом прозивали, говорећи да то морају да учине.“
|
|
Националсоцијализам и религија
„Фашизам је у својој бити антирелигијски (у нашем европском искуству антијудаистички, антикршћански, антимуслимански) јер је расистички. Међутим, и поред тога екс југословенске кршћанско-исламске религијске вође нису храбрили своје вјернике за антифашистичку борбу, осим појединаца.
Пред њиховим очима су фашисти и њихови домаћи епигони искорјењивали Јевреје и Роме (неаријевце), те Србе и антифашисте. Вјерски ауторитети нису се довољно томе супротстављали кад је то било актуално, а нису ни након шездесет година на прави начин покајали за те своје, по човјечанство, погубне пропусте.“
Марко Оршолић, из књиге
„Злодусима насупрот“, Ријека/Сарајево 2006.
|
|
Злочине усташа, четника и других домаћих банди, те окупатора, Јуре Галић прати по појединим херцеговачким мјестима, па о стању у чапљинској регији ће написати:
„Окупацијом земље и доласком усташа на власт у овом читавом крају завладало је безумље и страх какав је здравој памети било тешко и замислити. Срби, сви одреда, у граду и на селу, стављени су ван закона и безобзирно убијани на сваком кораку. Људским тијелима јаме су пуњене на свим странама, а крвавом Неретвом пловили су људски лешеви.“
Политичко стање у појединим селима и градићима у књизи се описују са свим својим посљедицама. Они се разликују од мјеста до мјеста, али у суштини погодно тло за вршење злочина од стране усташа био је исти политички програм.
Усташе су се светиле на сваком кораку, па ће Галић записати понашање усташа послије њихове једне акције на партизане:
„Ухапшених је највише било из села Шиповаче. Што мушких, што женских, ухапшено је око шездесеторо и сви су углавном били доведени у Грабово Врело. Усташе су ухапшене подвргавали ужасном злостављању, премлаћивању, какво је само могла измислити болесна људска психа. Затвореници су данима били без хране и воде. Држали су их затвореним у сеоским шталама, кокошињцима, свињцима, избама; мучили су их на различите начине, па их живе закопавали у земљу, гушили у води натопног канала који протиче кроз мијесто, премлаћивали до бесвијести, и од муке су неки умирали… Ухапшеног Ћиру Живковића, човјека који је имао два или три сина у усташама, усташе су из затвора у Грабовом Врелу довеле у његово родно село Шиповачу (Ћиро није био присталица НОП-а, нити партизански сарадник), објесили га о ораху у дворишту његове куће, и то су обавили наочиглед дјеце и жене, гдје је висио три дана и три ноћи, а да га фамилија, по усташкој наредби није смјела скинути и покопати. Омладинку Кану Бушатлију, партизанску сарадницу, ученицу средње школе у Мостару, рођену у Витини, стару 18 година, усташе су у затвору у Грабовом Врелу мучили на најсвирепији начин, тако да су јој игле забадали под нокте, нокте чупали, принуђивали да призна да је партизанска сарадница и да ода људе са којима је повезана, што она поред свих мука није учинила.“
Галић ће забиљежити и страдање Хрвата од стране четника које су довели Италијани послије одласка партизана из села Совића, Горице и Груда као своје сараднике:
„На запрепашћење сељака, послије одласка партизана, Италијани су са собом у ова села довели око 500 четника које је предводио чувени четнички војвода Јевђевић. Четници су наочиглед сељака, усташа и домобрана силовали жене, убијали људе, пљачкали све што им је долазило до руку, затим палили куће, а да им усташе и домобрани нису смјели ништа учинити да би их у томе спријечили.“
Илегалци су обилазили сва села у западној Херцеговини, а НОП је добивао све више присталица. Међутим, политичка превирања била су јака – кретала су се од приклањања политици Хрватске пучке странке (њени оснивачи били су фрањевци), затим је прихваћен Стјепан Радић због социјалног и економског односа према селу, просвјети, култури, просвијећености, традицији, а нарочито његов изражени антиклерикализам. Послије смрти С. Радића није прихваћен Мачек, нити његова политика, него лијево оријентисана. Међутим, десно оријентисане политичке снаге организовале су усташке организације. Доласком окупатора створена је илузија да је хрватски народ добио коначно своју државу, своју слободу, међу народом је завладала готово у свим селима невиђена клеронационалистичка еуфорија. Тако, примјерице, села Совићи и Горица дали су велики број истакнутих усташа и усташких вођа, који су надалеко познати по злочинима. Аутор их рангира:
„Први, Ранко Бобан, усташа, емигрант у Белгији и Италији. Након погибије чувеног усташе Јуре Францетића, 1943., постављен је за заповједника злогласне ’Црне легије’, а иначе по чину је био усташки крилник (генерал) и за своје ратне заслуге проглашен је витезом (херојем); други, Анте Вокић, правник, усташки пуковник, заповједник Жељезне бојне БиХ, иначе једно вријеме министар у Павелићевој влади; трећи, Петар Панџић, усташки емигрант, бојник, стожерник Усташког табора у Травнику; четврти, Ранко Бушић, усташки емигрант, особни ађутант поглавника Павелића; пети, Мате Бобан, емигрант, усташки сатник; шести, Анте Бушић, усташки сатник Поглавникове тјелесне бојне; седми Стјепан Прлић, натпоручник Усташке ’Црне легије’; осми Хозо Грубишић, усташки сатник; девети Перо Влашић, усташки емигрант; десети Рафо Вулић, усташки кољач; једанаести Иван Слишковић, усташки кољач, итд.“
|
|
Стратегија усташких идеолога за етнички чисту НДХ
„У емиграцији су усташки идеолози разрадили методологију како доћи до етнички чисте НДХ, наравно када дођу на власт.
Како су то планирали, најбоље се види из писања листа Усташа из 1932.
У том листу порука је била јасна, језива, крволочна. Она је гласила да је свако средство, нож, пиштољ, бомба, потоци крви, допуштено у стварању НДХ.“
А.Б., из чланка Опасне манипулације,
објављеног у „Ослобођењу“ 25.05.2005. год.
|
|
Галић ће забиљежити и грешке партизанских јединица и појединаца:
„Из мени (не само мени) необјашњивих разлога, приликом повлачења из Вргорца партизани су стријељали доста велик број грађана, прича се око 35. Нисам увјерен да је то урађено са неким оправдањем јер касније се међу нама, борцима, навелико причало да је ту, међу Вргорчанима, било и међусобних, личних, породичних и сваких других обрачунавања.“
И сљедећи случај
„Због погрешног поступања наших људи, нарочито интенданата, из неких наших војних јединица, понајвише далматинских, када су вршили реквизиције хране, а све под изговором да се ради о усташама, усташким фамилијама и усташком крају. Било је и појаве пљачке из неких партизанских јединица… против ове појаве морали смо се жестоко борити.“
Кад се има све ово у виду, илегалци су под руководством Партије, и прије свега својом храбрости, оданошћу идеји људске слободе радили на организовању народа за борбу против фашиста. Томе су допринијели и успјеси савезника на фронтовима и успјеси НОБ-а, нарочито након Неретве и Сутјеске, тако да су многе присташе, а међу њима и злочинци, покушали да се дистанцирају од окупатора и домаћих издајника (усташа и четника). Типичан један примјер Галић наводи неког Хајрудина Осмића, месара из Љубушког, усташког кољача, „који је 1941. у Љубушком, на јавном мјесту, наочиглед присутних грађана, месарским ножем на комаде сјекао Србе. Он и други, као и он исказују спремност да за НОП дају обимну материјалну помоћ; нашим људима је строго забрањено да је примају иако нам је свака помоћ била потребна.“
Листамо и посљедње странице ове књиге. Приближавале су се борбе за Широки Бријег и Мостар, те ће тим поводом аутор забиљежити један сусрет Марка Шојића и Галића у Черину са фра Мартином Соптом, са човјеком демократски расположеног
„и антифашистичке оријентације како се декларисало више свећеника на овоме терену, а међу њима фра Војислав Микулић, фра Златко Сиврић и фра Домијан Розић (касније, након извјесног времена чули смо да је, нажалост, неко нама непознат убио фра Мартина Сопту. Можда га је његов антифашизам коштао главе?)“.
Међутим, то су били људи који су одбранили част своје вјере и свога народа, али су били ријетки, тако Галић констатује:
„Лошу слику међу борцима и у народу Далмације и Босне о западној Херцеговини својом злочиначком политиком створили су управо они који су за вријеме своје владавине у Херцеговини, и међу њима већи број католичких свећеника, стално и у разним пригодама на различите начине глорифицирали и до неба уздизали фашизам, нацизам, усташтво, те тако подстицали велики број, углавном заосталих и примитивних сељака на тешке и крваве злочине које су вршили током читавог рата.“
(Због оваквог стања ЦК СКБиХ је организовао Мостарско савјетовање 1966. године, и на том савјетовању скинута је политичка хипотека са западне Херцеговине, А. Б.)
Кад склопимо књигу, остаје мучно питање: ЗАШТО се све зло из II свјетског рата поновило у 1992-1995., и то у горем облику?! ЗАШТО?! ЗАТО што није напуштена политика крви и тла (!!!), у чијој позадини стоји Туђманова квалификација НДХ:
„НДХ није била само пука ’квислиншка’ творба и ’фашистички злочин’, већи израз … повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом.“,
па преко лешева других и другачијих?! Међутим, савремена Р. Хрватска, наша су очекивања, наћи ће снаге да се суочи с истином и заблудама туђмановштине око БиХ и за нас та очекивања нису безнадежна.
|
|
Задња измјена: 2006-12-23
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|