|
Пролажење ријечи
Ријеч море
пришла ми је
тако близу
да сам је узела
у наручје
двије живе обале
ријеч врба
тако да сам на њој
заиграла ливаду
ријеч стол
с оне стране
да сам зачула у њој
дрвени дах
ствари.
Додир између
мене и ријечи
је жив.
Поезија
Зовући је
окреће се земља.
Звањем
отварају се дан и ноћ
на разним мјестима
на ширини наше
уобразиље.
Нитко не познаде
њезино лице.
Скрила га је
у ријечима.
Ноћ
Црна црта
времена
Трчи по њој
сан
одјевен у тијело.
О једној од мојих пјесама
или самокритика
Краљежница њезина
искривљена.
Крајолик
одвећ распрострањен
обухвата собом.
Чујем како чегртају
у њему
кругови ријечи.
Пукло је стегно
метафоре.
Улажем га
у гипс времена
Заједно патимо.
Одломак ненаписаног
Арагоновог писма Елзи
Ружо
уоквирена трњем
несмирена времена
њежно покривена
кожица љубави зрака
израсла на гранчици
мога даха
не цвјеташ
у вези мога сјећања
иза маглене даљине
још ни једна латица
није пала на земљу
иза границе твоје присутности
прекривена чежњом
мојих прстију
XXX
Твојим дахом
уписана сам
у ваздух
твојим кораком
у земљу
твојом руком
у стол
Како ја
то знам.
Ја ништа
не знам.
То је изван граница
Ријечи.
Тренутак стварања
Свила сам се
у отоку ријечи.
Само на њој
расте живот.
Наоколо шуми
земља.
XXX
Између мене
Прве
и мене
задње
остаје још
толико мјеста
да се смјестим
ја садашња.
XXX
Небо важе
на својим раменима
дан и ноћ.
Спокојно је.
Не прекорачује
границу норме:
земљу.
XXX
Кад пишем
Снијег
зима чули
уши.
Чује
како испод пера
шкрипи
мраз.
Болесно срце
Улица којом
идем
кућа у којој
станујем
грана коју
стављам у вазу
проширујем
за ријеч.
Моје срце
треба
много зрака.
XXX
Лист сам
Продужила
у сјећање.
Смјестит ће се
у њему
још једно
прољеће.
Рату рату што се
с тобом догодило
Скидала сам
и скидала
рат из сјећања.
Наједном
стаде плакати.
Потакнула сам у њему
Најделикатније
мјесто:
човјека
|