|
Наш Чикаго је једно тијело једна душа са језером Мичиген. Ту су му француски колонизатори Колумбове земље ударили темеље прије неких три стотине педесет година. На мјесту гдје су прије њих Индијанци градили своје настамбе и разапињали шаторе. Индијанци су протјерани. Французи су се касније повукли пред агресивним Енглезима. Да би на крају и ту завладали „новопечени Американци“ који су прије више од два вијека, под вођством Џорџа Вашингтона, поразили своје дједове и прадједове из Велике Британије и постали господари свог на своме. Прогласивши Унију, односно Сједињене Америчке Државе.
Захваљујући Језеру Чикаго је постао оно што је данас. Најпрометнији велеград средишњег дијела Сједињених Држава са 12,5 милиона становника. Висок до неба, распрострањен на површини величине Херцеговине, бучан, узаврио, задихан од радног ритма, бљештав од богатства и супермодерне архитектуре, са буком и халабуком од неколико милиона возила, тамњикав од биједе неких јужних предграђа сиротиње – понајвише Црнаца, шарен од припадника свих раса и свих народа свијета.
Језеро Мичиген спојено је превлакама и каналима, са језерима Супериор, Хурон, Ири и Онтарио. Тих „пет великих“ сачињавају Great Lakes, односно Велика језера. Онтарио отиче ријеком и каналом Онтарио до заљева Свети Лоренс у Атлантски океан. Одатле до Чикага и натраг стижу и враћају се прекоокеански бродови. Те водене везе, густе жељезничке трасе, испреплетени аутопутеви и гигантски аеродром О’Харе, створили су од Чикага најпрометнији саобраћајни чвор Америке. То је „главница“ на којој се гомила капитал највећег града државе Илиној и једне међу пет највећих метропола САД.
Изазовна тајновитост
Америка је велика и моћна земља а Американци воле нескромно да се хвале тим величинама. Тако је и скупина од пет језера на граници према Канади названа Велика Језера. С правом. Јер она заузимају простор од 235.000 квадратних километара, готово као бивша Југославија. То је највећа слатководна акомулација на земљиној кугли. У њиховим базенима концентрисана је једна петина укупних свјетских залиха слатке воде и чак девет десетина оне која храни Сједињене Државе.
Одлучисмо да се изблиза упознамо са тим воденим масама и копнима које оне запљускују. Тако кренусмо првог јула кружном путањом: Чикаго у држави Илиној, Детроит у држави Мичиген, Мунисинг на обалама Супериор језера, Green Bay или Зелени Заљев у држави Висконсин и на крају опет наш Чикаго. Дионица дугачка око 3.500 километара. Нама непозната, изазовна, обећавајућа, тајновита… Она нуди радозналости сусрете са новим људима, друкчијих традиција, обичаја и природа. И виђења са старим знанцима из завичаја. Распаљује машту наговјештајима тајновитих „рукотворина“ природне стихије, чији прапочеци сежу милионима година унатраг. Након величанствених достигнућа човјека, његове урбане геометрије и аритметике, савршених сразмјера и хармоничних распореда просторних рјешења бљештавог Чикага, стихија ће нам предочити свој набацани и разбацани „неред“ и облика и садржаја. Али у чијој цјелокупности влада непревазиђена пропорција и хармонија детаља, равнотежа огромног и мајушног, огољелог и шумовитог, очврслог и осипајућег. Над чиме стално виси хиљаде и хиљаде упитника. Када је то, из чега је то, како је то настајало и узрастало, нестајало па се поново само собом стварало, како се обрушавало и уздизало, у чему је тајна почетка и прапочетка, гдје је ту малецни човјечуљак који уображено мисли да је одгонетнуо све те никад одгонетнуте тајне…?
Јер позната је ближа прошлост Мичигена, његовог Доњег и Горњег полуострва над чијим обалама стражаре воде Мичигена, Ирија, Хурона и Супериор језера. Прије које милионче година ту је владала тропска клима. Са шумама, мочварама, топлим морима, пустињским предјелима, лавовима, тигровима, крокодилима… О томе свједоче кости тропских животиња и риба и дебеле наслаге подземне соли која се данас употребљава за зимско посипање аутострада, које зими прекрију дебели сњегови и ледени обручи. Онда је наступило ледено доба које се повукло према Арктику тек прије неких десетак хиљада година. Док се возимо аутопутом 94, према Детроиту – највећем граду Мичигена, питам се, посматрајући зелене ливаде са травнатим теренима, житњацима, кукурузиштима и воћњацима, прошараним густим шумарцима: зар је могуће да је тај зелени тепих не тако давно представљао дебеле наслаге леда?
|
Адис и Емир Спахић
|
|
Стара и нова познанства
Знамо да ћемо у Детроиту опет, након седам година, сусрести наше старе знанце из завичаја. Емира и Јасну Спахић који су купили нову кућу у елитнијем дијелу Детроита названом Трој, чији ћемо гости бити три дана. Кућа окружена питомом башчом, у једном дијелу великог дворишта полуолимпијски базен пун воде модре као мостарско небо. Сусрешћемо њихову дјецу – најстаријег сина Адиса, при првом сусрету бруцоша на факултету, данас машинског инжињера који је високи стручњак у умијећу градње аутомобила и талентовани играч фудбала. Млађег сина Аднана који је с одличним завршио гимназију и сада размишља на који факултет да се упише. Кћерку Аиду која је након једног факултета са предметима хуманитарних наука започела студије адвокатуре. И она, попут Адиса, постиже изванредне успјехе и сада са заносом прича о свом будућем позиву адвоката.
Па ћемо вјероватно опет срести Неџада Пузића, некада електричара у мостарском „Соколу“. Па Азима Сарића – некадашњег радника требињског „Новотекса“. Уз њих браћу Адиса и Амира Гребовића, па Нисада Јакуповића и Есада Бошкаила. Емир Спахић се први упустио у велику авантуру превожења вишетонских смотака челичних лимова за изградњу аутомобила, на камионима са једанаест осовина и једанаест брзина који вуку и до 90 тона терета. Његов примјер слиједила је и већина набројаних наших земљака.
Додуше стогодишња слава Детроита као центра америчке аутоиндустрије, гдје се родио прослављени Форд и произвео први серијски путнички аутомобил такође под именом „Форд“, у посљедње вријеме мало тамни. Јер далекоисточне земље су оштра конкуренција америчким произвођачима четвероточкаша, који су се успавали на ловорикама деценијске славе да су најбољи у свијету. У међувремену су Јапан и Јужна Кореја предано радили на израдама нових типова економичнијих, квалитетнијих и јефтинијих путничких аутомобила. Због тога је опала продаја америчких гиганата који отпуштају на десетине хиљада радника. Због тога су опале и зараде наших у Детроиту, јер сви су на овај или онај начин укључени у производњу аутомобила и дијелова. Да зло буде веће управо у вријеме нашег боравка у Детроиту објављена је вијест о повлачењу из употребе и оправци неких фабричких грешака на чак милион и двије стотине хиљада „Фордових“ аутомобила типа џип. Сигурно се мистер Форд преврнуо у гробу. Није за живота ни слутио да ће од његових аутомобила једног дана бити бољи они са заосталог Далеког истока. И да ће зависити и судбина неких тамо избјеглица из Босне и Херцеговине! Али, вели нам Спахић, ситуација се ипак полако опоравља, доћиће опет добра, стара времена.
Онда нас је ухватила велика трка да током четири дана боравка у вишемилионском Детроиту посјетимо што више земљака из БиХ. Најприје смо на гошћењу и бескрајним имигрантским разговорима и причама код Фадила Медара и његове Динке. Он је економиста, ради у компанији везану за аутоиндустрију али у слободно вријеме бави се „риел естејтом“, што ће рећи прометом некретнина. Прича о вриједности кућа, порасту цијена некретнина, промјенама на тржишту. Види се дубоко је заронио у ту област. Динка је продавачица у великој робној кући „Волгринс“. Имају двоје дјеце, обоје врло добри ученици. Трпеза је пуна свега и свашта. Наши се увијек такмиче да на трпези послије гошћења остане више хране него што се поједе.
|
Пред кућом Емира Страњака
|
|
Упознајемо се и са Ахмом и Фатимом Медар и њиховом дјецом. Сутрадан смо код брачног пара Адила и Субхије Куртовић, у његовој башчи величине трећина фудбалског игралишта иза куће гдје се све узмирисало од роштиља. Адил је из Гацка, био некад предсједник општине, у Детроиту је такођер везан уз производњу аутомобила. Сјећа се с носталгијом некадашњих година у Гацку у којем више нема хљеба за наше. Имају три сина с којим се поносе. Онда јуримо у велику стамбену кућу са још већом башчом Емира и Лидије Страњак. Емир је у Мостару радио у пропагандном информисању трговачког предузећа. У Детроиту води одговорни посао у болници, гдје му ради и супруга Лидија. Имају два сина и кћерку. Образују се факултетски, укључују у детроитске пословне структуре. Емир Страњак је једним тешким сидром психолошки везан уз Мостар и Херцеговину, све нешто калкулише да ли би се једног дана вратио или да трајно остане на тлу САД.
И на крају ево нас у дому Емира Пилава, рођеног у Прозору, а дуго је живио у Кладуши и Бањалуци. Он вози камион дугачким стазама Америке. Син Дино напредује у школама. Њих двоје праве прорачуне да ли би било економичније продати кућу па изнајмити стан, или остати ту гдје су. Јер када син оде на студије кућа ће им ипак бити превелика. Тако је то у Америци, све је папир, оловка и рачуница.
|
Са породицом Пилав
|
|
Воде се бескрајне приче о животу у Америци, о куповини кућа и отплатама рата, о томе који се послови највише исплате и да ли се вратити или не вратити у домовину кад дјеца дођу до хљеба… Незаобилазне теме су везане уз Дретељ, Хелиодром, путовања у емиграцију и данашњој судбини БиХ.
Туризам је питање маште
Растајемо се са Детротиом и његовим изукрштаним аутопутевима, авенијама и магистралама, које личе на огромне паукове мреже оплетено трасама којим се возимо. Те мреже су нам разапете и изнад глава, јер се стално провлачимо испод масивних надвожњака којим тутње бескрајне гусјенице лимузина и камиона. Око асфалта су најприје небодери центра града а затим се смјењују бескрајни низови стамбених кућа у зеленим, шумовитим предграђима. Те слике ме више не импресионирају јер су у свим градовима сличне као јаје јајету. Помпезна свједочења о људским подухватима, али ипак некако униформисана, једнолична и замарајућа. Далеко се љепше осјећамо када смо са главне магистрале југ-сјевер број 75 ударили косом пречицом југоисток-сјеверозапад према западној страни Доњег полуострва Мичигена, до нашег одредишта града Травер Ситија, полукружно угњежденог у заљеву Мичиген језера.
|
Пјешћане дине „Спавајући медвјед“
|
|
Одсједамо у том савременом љетовалишту да би смо видјели пјешчане дине назване Sleeping Bear, односно Медвјед који спава. Наши земљаци у Чикагу напричали су нам много тога о тим динама сазданим од сићушног, блиједосмеђег пијеска, које се протежу миљама и миљама обалама државе Мичиген које су преко пута Чикага. Вожња од Траверс Ситија до обала „спавајућег медвједа“ (једно пјешчано острво близу обале из далека уистину личи на медвједа који се одмара) траје око сат и по. Права асфалтна цеста сијече брежуљкасте питомине засађене вишњама и трешњама. Са обе стране цесте смјењују се натписи на импровизованим картонским афишама: „Sauer cherries“ и „Sweet cherries“. Што ће рећи љуте трешње – односно вишње и слатке трешње – односно наше трешње. Стоје ознаке да свако може ући у воћњак, набрати по вољи једних или других трешања, платити домаћину на фарми и квит посла. То интимно присуство у недирнутој природи у супермодерној Америци испуњава човјека задовољством и осјећајем да је опет некако свој на своме, у непосредном додиру са својом заборављеном колијевком – мајчицом природом. И околња мала насеља, и грађевине, у којим се нуди смјештај за туристе, од оног најјефтинијег у мотелима и најскупљег у посебним вилама са становима за љетовање, дјелују ненаметљиво, без уобичајене глумљене угоститељске помпе, која почесто квари угођај опуштања и истинског одмора.
Ево нас, најзад, очи у очи са пјешчаним динама. На први поглед ништа необично и нарочито. Има сличних дина на претек на обалама наше Саве и Дунава. С тим што су око језера Мичиген знатно веће и импресивније. Али пијесак је исти, његово зрнасто осипање испод табана док се пењемо према пјешчаним врховима такође исто, врелина ситнежи загријана јулским сунцем опет као у нас. Али оно што није исто, што је потпуно различито, јесте маштовита популаризација и презентације тих природних феномена. Преко рука нам је прошло барем педесетак проспеката и тањих књига који причају бајковите приче о динама и Медвједу који спава. До пјешчаних брежуљчића, увала и стрмина воде стазе сковане од широких дасака, тако да се може брже ходати осипајућим пијеском и разгледати околиш. Мало-мало па се појави, уз стазе од дасака, „огласна табла“ на којој стоје подаци о археолошкој прошлости околиша. Пише како је Мичигенско језеро некад било огромни ледени склоп. Па се све то полако топило, а дуго су се задржали ледењаци величине малих брегова. Они су притискивали дно и камен, ситнили га тежином и љуљањима, ваљали се током земљотреса и олуја и тако набацали пјешчане брежуљке. Пијесак је неплодан, али чим га заспе лишће појаве се прве трске. Затим ријетка стабла па онда шуме. Сваке године околњи пејсаж се мијења јер олује разносе и наносе пијесак и стварају нове видике и предјеле.
Тако је маштовитост оних који се брину о туризму направила од „ништа“ „нешто“. Од обичних дина велику атракцију која привлачи милионе Американаца и странаца.
И приликом даљег путовања Горњим полуострвом или Upper Peninsula Мичигена, добијамо нове потврде да је туристички бизнис саздан једном десетином од оног што се нуди у „сировом“ стању а девет десетина од тога како се нуди!
|
|
Задња измјена: 2006-12-21
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|