Лијепи младић Адонис заволио је чобаницу. Син кипарског краља једног јутра дуго је лутао шумом. Устао је рано, пробудио га звук фруле. Чаробна музика увукла му се у сан и пренула га. Као зачаран вођен њеним трагом кренуо је у легенду. Осјећао је чудне промјене на свом тијелу у посљедње вријеме, почео је са унутрашњом ватром која га је тјерала неодољивом снагом на покрет, на лутање. Тражио је нешто а да сам није знао шта је то. Из топле постеље загазио је росну траву. Застао је пред једном брезом, тек обасјаном сунчевим капима. Загрлио ју је и пољубио у глатку кору која је мирисала на жудњу.
– Шта је мени? – питао се.
Умилна музика допирала је до њега. Сад је била још јача и ближа.
Тад је избио на пропланак.
Угледао ју је како сједи на камену и чува своје стадо. Носила је на глави вијенац од цвијећа, на дојкама двије трешње, доље смоквин лист, низ кичму се пружила лијана плетенице. У руци јој фрула и музика која га је примамила.
Чекала га је раширених руку, чекала га је затворених очију, чекала га је са уснама спремним на пољубац.
Младост је била у њима, љубавна чежња им кључала у срцима. Без отпора, без ријечи, пружила му је своје руке и стопили су се у једно.
Посматрала је то богиња љепоте. Понекад и богови имају нешто људско у себи тако се и у њој јави осјећај љубоморе и зависти. Она је најљепша, она је богиња, она може имати свакога. Одлучи да заведе Адониса.
Дуго је ковала план.
Приказала се пред њим једном у сутон док је Адонис ишао својој чобаници. Појавила се као лак облачак, њежно спустила на земљу и препријечила му пут. Око ње се поотвараше латице цвјетова, спусти се јато птица, заплесаше лептири.
Адонис је застао. Пред њим је стајала нага, изазовна љепотица, стотину пута љепша од његове чобанице.
– Камо си наумио, љепотане? – прошапута изазовним гласом.
– Својој вољеној Чобаници!
– Не иди јој. Узми мене, ја ти се нудим, мојим чарима нитко жив не може одољети! Ја ти нудим насладу коју ни са једним живим бићем нећеш доживјети.
Њеном похотном и изазовном положају тијела који је била заузела тешко се могло одупријети али Адонису то није ништа вриједило. Он је у својим мислима носио двије слатке трешње, смоквин лист и дуге плетенице.
– Моје срце је у чобанице, она влада њиме! – одговорио је Адонис и прошао мимо богиње. Испред њега се протезала пољана омеђена трновитим жбуњем високим као и он.
– Врати се! – повикала је богиња дрхтавим, љутитим гласом.
Адонис је убрзавао кораке и повремено се освртао.
– Казнит ћу те! Казнила сам и Нарциса, казнит ћу и тебе. Проклет ћу те! Бит ћеш свачији! Постат ћеш знамен љубави и несклада!
Он је убрзавао кораке не обазирући се на њене ријечи. Кад се окренуо, према њему је јурио дивљи вепар, искежене њушке, избачених кљова, из уста му капала крвава пљувачка и пјена. Адонис се дао у панични бијег, трчао је према живици која се испријечила пред њим. Преплашено је погледао у пријетеће оружје саздано од оштрих канџи трња, времена је бивало све мање, вепар се приближавао, земља је тутњала под теретом његових ногу. Адонис зажмири.
Силовито јурну кроз густу мрежу. Оштро трње дочепало се плијена, искидало је младо тек пропупало тијело. Црне капљице крви које су остале на трњу нагло почеше расти, претварати се у црвену боју. Искидана кожа и месо се завртише, обликоваше се у крваво црвене љубавне вирове.
– Сад нећеш бити ничији! – рече љутита богиња.
Чобаница је чекала.
Није се појавио тог дана, ни сутра, никада више. Тужна, чувала је своје стадо. У сумрак, кад је потјерала овце кући, застала је пред чудом природе, застала је опчињена љепотом црвеног вира на оштрим канџама орла. Чобаница је од туге сједила и плакала поред руже. Убрала је једну ружу и принијела је носу.
Из ње је чула Адониса и његов шапат. Завирила је у росне латице и нестала у њима.
Под меким латицама од тада сједи чобаница и свира у фрулу. Умјесто музике из њене фруле излази заносни еротски мирис.
– Ништа на свијету није тако моћно као што је женска освета, а најмоћнија је освета богиње. Бит ћеш вјечан, бит ћеш увијек међу љубавницима али сам никада нећеш осјетити љубав.
Богиња је поново постала облачак, подигла се и нестала на небу. Цвијеће се повило, птице разлетјеле а лептири распршили, остала је само стаза којом је Адонис ходао.
Сви су се чудили невиђеној љепоти ружина цвијета. Околно жбуње и раслиње са завишћу је гледало те крваве цвјетове који су мирисали мирисом љубави, који су мамили и изазивали у оном тко је помирише љубавне чежње и нагоне. Прво су се окупиле горске нимфе, примамљене мирисом цвијета опколиле су жбун и заплесале око њега. Једна од њих пожељела је убрати један цвијет и ставити га у косу, полако га је отргла и потом вриснула од бола. На длану је остао цвијет а из прста је болно вирио један трн. Ишчупала га је и бацила а црвену тачку из које је исцурила једна кап крви ставила је у уста и исисала.
– Никада два добра не иду заједно! – рекла је и потом задјенула ружин цвијет у косу.
На земљи је остао трн. Размишљао је како је живот неправедан.
Једино је он био тужан и није се радовао, није му се допало што црвени цвјетови кваре његов првобитни изглед. Они су украли његову љепоту и његове орловске канџе изгубиле су свој значај и постале безвриједне и свима на сметњи. Одлучио је да сваког тко покуша убрати ружин цвијет убоде својим шиљком.
– А био сам тако лијеп? – шапутао је трн.
(фрагмент из романа Пагански поета)
|