Књига пјесама На сонетним отоцима није скренула пажњу на себе само по томе што је проглашена најбољом у претходној литерарној години него и због њезиних формалних елемената. Наиме, Хајдаревић се вратио пјесничкој форми сонета што ће актуализирати причу о овој, у поезији, захвалној али изузетно тешкој пјесничкој форми. Немали број читалаца застат ће на овој чињеници што ће, опет и стављати је у први план чиме је наново избјегнут разговор о оном битном што Хајдаревић поезијом доноси.
У образложењу резултата Конкурса за најбољу књигу поезије у 2004. години коју расписује помињани Плањакс, предсједник Комисије, Миљенко Јерговић каже: „У књизи се могу пронаћи полушаљиви сонети, сонети кроз које промиче фина меланколија, пасторални сонети, сонети завичаја, као и они посвећени Сарајеву“, чиме се Хајдаревићева књига своди на могућности које сонетна форма пружа без истицања да је ријеч о стихозбирци у којој је сонет замка за површна читаоца а више је ријеч о књизи пажљиво грађеној, уобличеној на начин да свака од пјесама има своје мјесто као посве нови постамент, с једне и као изричај који се наслања како на цјелокупни Хајдаревићев пјеснички рад тако и на рецентну бх. поезију, с друге стране. Већ први наслов пјесме која отвара Хаџемову посљедњу књигу, упозорава да је она наставак његове претходне стихозбирке Сутрашње путовање бродом јер је насловљена као Данашње путовање бродом, на путу ка сонетним отоцима. Позив је то на континуитет и континуирано читање, што нисмо сусрели у оцјени посљедње Хајдаревићеве књиге.
Враћамо се на нашу оцјену да је ова књига донијела суштинско зарањење у пјесничко ткиво а сонет се јавља као извањски декор који и кад се занемари књизи не одузима од њезина битна значења или значаја. Јер гдје се то до сада, у свеколикој поезији окупљеној око сонета, сусреће нарација у тако виском степену као у првом циклусу пјесама Хајдаревићеве посљедње књиге На сонетним отоцима насловљеног као Освртање. Ослушнимо само неколико стихова из поменутог циклуса:
У бачене морнарске капе галеби
полажу јаја… Морнари знају
да су сретни смртници, који никад не мијешају трајну жудњу
за рајем и тренутни гријех… Давно смо, давно кренули и једино
то смо поуздано знали… Нисмо успијевали вратити се ономе
омамљујућем ружину врту у којем
су опет цвале
отете године и сумње у сваки сутрашњи и сваки
јучерашњи дан…
И као што се могло чути у из образложења приликом додјеле Плањаксове награде за најбољу пјесничку књигу у претходној години, књига пјесама Хаџема Хајдаревића доноси сонете на најрасноврсније теме. Ми, овог пута издвајамо тему завичаја на којој је пјесник застајао и у својим ранијим стихозбиркама. Управо у овим пјесма сретно су се срели форма и садржај. Послушајмо најприје пјесму Скрушене ријечи:
Крух, крушност, Крушево, скрушене
ријечи
падају по столу ко расуто лишће…
Сваку благо стишћем међ прстима, чишћем
надајућ се зраку што ме свег лијечи.
Али, није чишће нег чистије –
утом
језички чистунци протутњаше главом.
Прхнуше ријечи над прегорком кахвом.
У срок сам их једва утјерао прутом.
Крух је залог свакој бешици и гробу.
У крушности твари њушимо осјете.
Крушево је круг мом дјетињему добу
услијед којег ме се порезници сјете
па за носталгију наплаћују глобу:
ријечима гулећ Ахилове пете.
16.8.1998.
За потпуније разумјевање ове пјесме неопходно знати елементарни биографски податак да је пјесник рођен у Крушеву. Топоним који у свом значењу и крије и нуди основ пјесми. А опет узме ли се да су завршне терцине у сонету простор за потпуније постизање ефекта завичај израста у оно што он и јесте вјечити порезник, стална и неминовна слаба тачка.
И друга пјесма наслова Дјетињство адресирана на Крушево:
Јабуку још памтим, решеткасте
дане
што сјецкају вјетар у рупчиће звука.
Мехку вечер с неба спушта блага рука
која срце нутка на длане да стане.
Очева је шутња тежа од бријега
што се о дом крхки наслања у ноћи.
Мјесец затегнути двоји камо поћи
ако му не махнем прије свог бијега
у сан… к мајци, дома, у којему
она
премјешта свјетлост с прозора на лица
укућана и на крилат златних птица
док слијећу на кров с њена гроба,
ко на
траци сунца да су покрети и гласи
којим мати оцу суху шутњу кваси…
14.8.2003.
Тема завичаја је само једна од бројних који се са мање или више стихова дотакао Хаџем Хајдаревић. Ништа мање занимљива није ни својеврсна преписка са Мусом Ћазимом Ћатићем чији је Хајдаревић настављач када је у питању сонет, с тим да не треба заборавити на маестралност Скендера Куленовића који стоји као спона на релацији Ћатић – Хајдаревић када је ова лирска врста у питању. Поставивши се наспрама Ћатића на начин непознат у досадашњој бх. поезији аутор књиге На сонетним отоцима реализирао је три пјесме: Ћатић, Ћатићева Лејди Годива и Ћатић у Загребу које с немало ироније успостављају комуникацију са овим, како из стихова можемо наслутити, неправедно тумаченим бошњачким боемом и патником.
|