|
Многи писци, не само писци, уопште ствараоци, везани су за завичај и ван њега нису толико моћни. Навешћемо два примјера, два славна писца из наше ближе околине: Андрић и Селимовић, све што у њиховим дјелима није имало босанску душу и касабу било је мање вриједно. Сличан случај је са пјесником Милорадом Поповићем. Цетиње и Црна Гора су стваралачка храна, свјетлост, ваздух, живот, смрт… његова антејска везаност је печат његовог стваралаштва. Један је од ријетких који у поезији уноси мотиве из скорих крвавих ратова, називе: Сребреница, Мањача, Маркале, Добриња… „Борац је, дакле, душа а ратник је свијет који похлепним очима сакупља крхотине распрснуте међу бићима звуцима и предметима“. Пјесник није равнодушни посматрач, он реагује на насиље, неправду. Његова рана је трагедија Црне Горе а траје од 1918. када је укинута независна држава и створена краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, до данашњих дана када је понижена и згажена.
„Несигурна земља“ Милорада Поповића најбоље је његово дјело. Уводна пјесма „Цетиње“ својеврстан је портрет умјетника у младости; историја некадашње пријестонице са низом амбасада најмоћнијих тога времена; комунистичко вријеме процвата и данашње, тужно, провинцијско таворење. Младост, надања, илузија, разочарења, туга, трагедије, све је то саткано у антологијској пјесми „Цетиње“. Понекад ведра, сјетна, а онда патетична, као и живот. Циклус „Како смо стварали нацију“ слика је друштвене стварности. Пјесме „Раскршће“, „Антибирократска револуција“, „Вође“, „Послијератна пјесма“, „Језикословци“, „Недовршености“ и „Како смо стварали нацију“, са иронијом говоре о догађајима који измијенише наше животе и границе. Пјесник не може зауставити зло, он је само „човјечуљак у маси“. Глас је важан, ријеч може бити мач и звоно. Поповић проналази праву мјеру без пренаглашене патетике, одмјерено, људски, мудро.
Како пише рецензент Павле Горановић „Поповић уз подршку снажне емоције, сазнаје да, заправо, не постоје догађаји, већ само наша сјећања о њима. Нема конкретне збиље док не настане наша представа о њој“. Тешко се суочити са стварношћу и писати о њој, истинито и храбро, а пјесник је оставио траг пјесничког свједочанства с краја 20. и почетка 21. вијека.
Критичари и историчари књижевности казаће свој суд о „Несигурној земљи“, књизи која није оставила равнодушне ни читаоце, ни стручну јавност, а доказ је и угледна књижевна награда „Ристо Ратковић“. Фолклорни и митомански писци су отишли у историју, а генерација којој припада и Милорад Поповић представљају нову, модерну савремену поезију Црне Горе.
|
Мирко Кујачић: Стари мост
|
|
Новије антологије босанско-херцеговачке поезије не могу се замислити без сарајевског пјесника Фехима Кајевића. Још као млад писац био је присутан у најпознатијим часописима од Триглава до Ђевђелије. Кајевић не припада бучним ствараоцима, рекламерима, политикантима. Његово стваралаштво је представљало и било огледало аутора: мудрост, смиреност, озбиљност. Од прве књиге, „Будеш мртав“ (Приштина, 1971.) и, нарочито друге „Чударије“ (Титоград, 1975.), стиче име талентованог писца а критика не штеди похвале. Нова књига „Улазак у круг“, издавач је Босанска ријеч из Тузле, представља зрелог пјесника. Без сумње ова збирка спада међу најбоље објављене 2005. године у Босни и Херцеговини. Око нас и у нама су тамни вилајети, географски и психички. Тамо смо и тада стицали прва сазнања и знања, пјесник каже „Ходање по јечму је била моја прва Филозофија / Морао сам да савладам мирис и фијук јечма…“ То су прва сазнања о животу од рахметли Емра Реџова, који је говорио да треба учити од вјетра и цвркута птица. А пјесник је читао сиједе планине према Босни, Албанији, Косову и Србији, такав је његов поглед са брда из Црне Горе.
Из дјетињства нам остају природа, догађаји, прва љуљашка, софра, колијевка, храст… У зрелим годинама, озбиљније теме, задаци, загонетке, проблеми; имамо намјеру да ријешимо и рјешавамо свеопшта питања а немоћни смо пред обичним, локалним. „Како освојити пустињу која рађа смрт“, и још хиљаду како и зашто? Човјек ће видјети много свијета а неће вијдети своје лице и то ће му остати највећа загонетка. И онда оставља и поставља границе у дисању, залогају, осмјеху, пољупцу…
Граница у хладном и топлом
Граница док си жив
И кад си мртав
Од Гилгамеша до данашњих дана сатови нам нису исти, „ни путеви према Срећи и Смрти“. Шта смо добили а шта изгубили? Гдје јесмо и гдје нисмо? Изгубили смо прошлост а не знамо каква нам је будућност. Док излагачи, „Излажу Мржњу на сто језика / Излажу националну Свијест и Савјест“, из јазбине посматрају их дивље звијери. Представа траје без ограничења.
„Улазак у круг“ Фехима Кајевића допринос је новијој поезији Босне и Херцеговине а антологијске пјесме „Слагање људи“ и „Ноћни лов“ могу бити златни медаљон и дукат било којој националној књижевности.
Властодршци у јајету
Главе носе
Разбијеш јаје
Игла
У игли црн конац
У црном концу
Властодржац
Припрема тајни лов
„Ноћни лов“ је синоним власти и властодржаца, прошлих и садашњих, то је њихово звање, духовно стање и занимање. Мисаона поезија је заштитни знак писца, а метафора магија љепоте.
|
|
Задња измјена: 2006-07-28
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|