|
19 година (управо онолико колико му је било потребно да препозна у себи пјесника) Радовановић је шутао и лутао не да би побјегао од себе него да би пронашао врата свог сна, да би му се могао вратити у тренуцима стваралачког надрастања задате коначности. Врата су морала постојати и он их је пронашао управо тамо одакле се отиснуо на невидљиво море трагања за другом половином душе, оном која је запамтила мистични и митски хук вјетрова „ружопрсте зоре“ човјечанства.
И прије него што је јужноамерички археолог Салинас изнио смјело тврђење да Троја није била у Малој Азији него на ушћу Неретве, Радовановић је имао пред слијепим оком своје несвјестице заборављени предио у који је, само он, могао да уде кроз капију Дивина (divinus – чудесни, божански, пророчки – лат.), на мјесту гдје се сударају вртлози таме и свјетлости, непрозирне јаве и морфејског сна, људског заборава и дугог памћења умјетности.
Испуњен чудесним стањем себе осјетио је како га додирују прсти Хомерових стихова, јунаци митова враћају се у своја давно ишчезла људска обличја, живот се понавља, све је већ виђено као умногостручени одраз предмета у систему огледала, све је већ изговорено као умножени ехо. Себе, неком другачијом свијешћу, препознаје на вјечитим путевима повратка. Сусрет са сјенима бивших људи које је познавао у неким прошлим животима развезао је пјеснику чвор језика и он је, након 19 година шутње, пропјевао, пронашао, захваљујући љубави и клупку своје божанске заштитнице Медеје, излаз из лавиринта, тјескобе тијела и нејаких разлога разума.
Од 1994. Радовановић грчевито склапа мозаик својих заумних виђења, скупља честице властитог језика и бића расуте између сна и несна, моћи и немоћи да се одгонетне дивинска тајна егзистенције и креације.
Наслови његових збирки: Ово вријеме, Тамница шкољке, Метаморфоза бића, Раскошна тамница, Епитафијус, Морфејски сан, Дивинска Миккена, На обалама Лете или Очи бездана дјелују као зрнца неке тамне бројанице.
Пјесников глас допире из мрака: са обала Лете, из понора времена, испод скута утварне вавилонске поноћи, из црне нутрине шкољке, али и из мрклине (Мркоњић) добровољно изабране обале свог садашњег пребивалишта гдје је подигао заклон од стихова кроз чије крхке зидове пробија ледена струја смрти:
„И тако пун ћутања у непреболу
своме
Чекам тај заборав на врху крстаче
Сасушену травку пијесак и јесење“
Пјевајући о утварним поноћним пејзажима Вавилона или скицирајући злехуде биографије уклетих пјесника („Банкет уклетих“) који су се од животног очаја спасли лудилом или самоубиством Радовановић је своје слике прекрио густим тамним сјенкама. Тек ту и тамо кроз згуснуту помрчину пробије се понека залутала зрака. Она открива да негдје у дну вида, у памћењу ствари, још постоје боје: зеленило и плавет или уздрхтала свјетлост Бојанина имена. Слиједећи ту танку свијетлу нит што просијава из тамног клупка (Медејиног или Ератиног дара) сензибилни аутор „Вруће Бахове музике“ препознао је у муклинама и мрклинама вавилонског ноктурна Сабатову „метафизику наде“, ми бисмо рекли најмање три релевантна разлога за „мало живота“ за разлику од „мало смрти“ којој се приклањао Пол Верлен чији стихови као мото отварају „кућу“ Радовановићеве поезије. Стварање, љубав и завичај су свјетлости на хоризонту, мелем против „јада незнаног“ који, рече славни Француз, „хоће да нас сатре“. Израњеног тијела и душе, оним што је проживио и оним што га није дотакло (осим у магновењу пренаталне егзистенције), „in gurgite vasto“, пјесник се хвата за сламку спасења – за ријеч, за крик, побуњени дио бића који се не мири са нијемошћу и ништавилом. („Спасавам се / снажним / Криком / Сан / У сну / Сам / У црној / Поноћи“) Ужас овог и оног свијета, „глуво доба“ и слијепи страх јуришају кроз отворена врата пјесникове самоће. Од ријечи, у стваралачкој ватри, кује штит, катрен одбране. („Браним се стихом / Болујем тихо и / Дуго / Пишем“). А стварање и рањава и лијечи, отвара прозоре и призоре наде, траје као тињајућа или распламсавајућа бол, оно је слатко сањарење и горка несаница. Пјесник воли своју шуштаву, очаравајућу тако потребну бол, свјетиљку без које би се изгубио „ужаснут у просторима ноћи“.
„Предахни пјесниче слиједи сјај
небески
Ту благу жалост пусти да трепери
Нек нешто остане скривено у свили“.
И стварање је љубав, љубав је и жена, љубав је и сан, и неизвјесност и прозрачно плаветнило свитања, нејасно обећање, уздрхтали такт Орфејеве лире:
„Може се десити
Свитање
Љубав у измаглици
Може се десити јецај
Јер
Између плавог неба
И сунца
Пружа се зелена Балкана
Ти и
Наша потопљена
Осјећања“
Иако не може да избјегне замке „нијемих ријечи“ и „потопљених осјећања“ Радовановића сви путеви воде у завичај („На путоказима времена / Дивинска земља с мирисом зановети“), у Дивин („Никада нисам отишао из Дивина“). Ту у врелини јужног сунца, даху медитеранског вјетра, страсној жеђи неба и камена налази се исходишна и циљна тачка пјесникова пута, врели вртлог крви који га у странствовању кроз вријеме увијек враћа на дивинску капију тајне.
|