Лео В. Арндт: Баба Беширова џамија, цртеж из 1907. године
|
|
Хареми (гробља) око Баба Беширове џамије
Када су аустроугарске власти планирале пробити цесту према Љубушком (1883.), и, касније, према Широком Бријегу (између 1887. и 1889.)19 велики дио ових харема је ексхумиран (остао је само мали дио Великог харема уз џамију).
Крајем тридесетих и крајем педесетих година двадесетог стољећа пронађени су на локалитету бившег харема неексхумирани гробови, па су посмртни остаци из ових гробова били покопани у неколико мезара у харему уз западни зид џамије.
|
У харему Баба Беширове џамије. Фотос из 1900. године
|
|
Према архиви Вакуфског повјеренства у Мостару вакуф ове џамије, уз наведене хареме, имао је у свом посједу и кућу с двориштем и воћњаком, два градилишта и једну њиву. Све ове некретнине уписане су у грунтовницу гр. бр. 333, 3129 и 3096 и запремале су површину 5296 м2. Овај вакуф имао је и нешто земље у Биоградцима код Мостарског блата.20
Аустријски књижевник Роберт Михел (: Michel)21 харем ове џамије описује овако:
„… Још даље ка долини Радобоље стоји једна врло стара џамија чија се мунара већ опасно нагела. С њеним зараслим харемом она је као изрезак из прича „1001 ноћи“. Два прастара ораха шире своје грање над гробиштем и кровом џамије. И кад би била мање лијепа, пристајао би јој висок ранг међу џамијама Мостара, јер је то џамија славуја. Из густог грмља овог харема одјекују у благим прољетним ноћима љупке пјесме славуја које у небројеним грлима над башчама Мостара и цијелом долином Радобоље налазе одзив. … И под широким крунама старих ораха код Баба Беширове џамије жбуње је у харему тако густо да се у њему скривају славуји за своје кликтаве ноћне снове…“
Професор мостарске Велике гимназије Антун Пихлер (: Pichler, 1863-1922.) у свом тексту „Флора херцеговачких гробаља“ (Гласник Земаљског музеја, Сарајево, књига XIV 1902. године, стр. 125) је устврдио да су у харему (гробљу) Баба Беширове џамије „два најстарија орахова стабла у Херцеговини израсла“.
Баба Беширова махала
Најпознатији сачувани документ о територијалном развоју Мостара као касабе и његовом становништву налазимо у Пописном дефтеру (регистар-протокол) за Херцеговачки санџак из 1585. године. Према том дефтеру тада је у Мостару постојало 14 муслиманских махала и 2 кршћанске. Међу 14 мостарских муслиманских махала уписана је и Баба Беширова махала са 34 домаћинства.22 Махала је формирана у другој половини XVI стољећа око новосаграђене Баба Беширове џамије и по њеном оснивачу добила је своје име. По титули „ага“ оснивача Баба Бешираге може се закључити да је вакиф био заповједник једног одреда турске плаћене војске. Епитет „баба“, опет, каже да је он био приор бактешијског дервишког реда који је у његово доба дјеловао у Мостару.23 Текије овог реда биле су бројне на Балкану, па тако и у Босни и Херцеговини.
Опширније на тему бактешијског дервишког реда информира нас Сенад Мичијевић у свом тексту „Значај и потреба обнове џамије на Балиновцу.24
Како се Баба Беширова махала (од 1946. носи име улица Ахмета Сефића, а од 1995. године дали су јој неадекватно име Стара Илићка)25 налазила на крајњој западној периферији града, из сигурносних разлога све до 1878. није била знатно насељена. Као што смо навели, протезала се од џамије на Балиновцу, а њена крајња одредница била је Ћатића кула, послије које се простире Бакамовића имање до Бакшима, одакле су почињали Илићи.
Најстарије породице које су насељавале ову махалу биле су: Курбеговић, Слипичевић, Шарић, Фазлибеговић, Дурановић, Двизац, Драче, Ћатић, Бакамовић, Бошњић, Ђилитовић, Арап и Хаџиселимовић.
Удајом дјевојака старосједилачких породица из ове махале појављују се, доста давно, и нова презимена: Џиновић, женидбом из породице Ћатић (иначе презиме Џиновић у овој махали поријеклом је из мостарске махале Царина); Шиширак, женидбом из породице Слипичевић; Колукчија, женидбом из породице Шиширак; Бајгорић, женидбом из породице Шиширак; Вејзовић, женидбом из породице Ћатић; Бечевић, женидбом из породице Двизац; Ново, женидбом из породице Дурановић; Диздаревић, женидбом из породице Драче; Трбоња, женидбом из породице Двизац; Шарићи, у Барама, женидбом из породице Ђикић.
Ахмет-ага Ефица послије 1920. купио је земљиште у Барама (вјероватно од породице Ђикић ?) и ту саградио двије прелијепе куће. Куће су спаљене у јуну 1993. године. Послије овог рата куће нису обнављане а ове парцеле су продате.
|
 |
 |
Марија Дитрих и Антон Дитрих (: Dittrich),
први досељеници у Баба Беширову махалу
|
|
Први становници ове махале који нису били муслимани били су фамилија Дитрих (: Dittrich), која је на откупљеном земљишту Слипичевића и Шарића саградила веома лијепу једнокатну кућу. Кућа је страдала у пожару и касније је имала само приземље. Антон Дитрих26, надпоручник аустроугарске војске, купио је и саградио кућу у овој махали 1896. године. Неколико година послије придружује му се још један досељеник у ову махалу. Била је то фамилија Јохана Милера (Jochana Mülera)27, који је радио као судски пристав (помоћни судски службеник) која је откупила једну од кућа и башчу, вјероватно од фамилије Фазлибеговић. Жена му се звала Текла а имали су три кћери Ани (: Anny), Албине и Катарине (: Chatarine).
За вријеме Краљевине Југославије у овој махали купује земљиште са кућом и настањује се Перо Кожул, по коме је „Фазлибеговића страна“ неко вријеме носила назив „Перина страна“.28
Послије 1920. године као подстанари у кућама старосједилачких породица појављују се презимена: у кући породице Двизац на „Двишчевој ади“ подстанари су породица Новак и Виленица. У првој кући, с лијеве стране улице од Балиновца, у једној од кућа породице Драче подстанари су породица Галић. Кућа је продата Жари Бркићу и у њеном приземљу је „Херцеговачка коноба“. У једној од кућа породице Двизац подстанари су били породица Мелхер (: Melcher). Послије је ова кућа продата Ивану Пехару. Кућа у којој сада живи породица Вејзовић купљена је од старосједилачке породице Бошњић. Кућа у којој је дуго живјела породица Шоше је власништво породице Бошњић. Кућу Авде Двизца купује и досељава се Мехо Делалић са супругом. Од породице Фазлибеговић једну кућу купује и досељава се Ибрахим Кебо. У једној од Слипићевића кућа дуго је био подстанар Мађар инг. Мезеј (: Mezey) са супругом, Аустријанком из Беча, и дјецом. Касније у овој кући подстанар је Пишта Хегедиш са супругом Мициком и кћерком Хедом. Ову кућу су Слипичевићи продали Фатими Ножић, а она ју је продала Ивану Барбарићу. Такођер, у једној од Слипићевића кућа подстанар је и Филип Стојчић, који временом купује ову кућу. Посљедњу своју кућу у овој махали Слипичевићи продају шездесетих година прошлог стољећа Стеви Тасићу. У једном дијелу куће Јохана Милера (Jochana Müllera) подстанари су, послије Првог свјетског рата, породица Јосе Бубаша, поријеклом из Госпића. Јосо Бубаш са супругом Јулијом имао је четири кћери: Мицику, Милку, Анку и Пепицу те сина Максимилијана-Максу. Касније се кћи Милка удаје за Фрању Бебека и остаје да живи у том дијелу Милерове (Müllerove) куће. Послије Другог свјетског рата овај дио куће се национализира и тако је припао породици Бебек, а бившу Милерову (Müllerovu) кућу купио је Миле Матијевић. У једној од кућа Алаге Дурановића подстанари су Илија и Ружа Љоље, који затим купују кућу са окућницом на крају ове махале од Сулејмана Џиновића, а у кућу Дурановића у којој су били подстанари Љоље за подстанаре долази породица Анчић, која касније купује ову кућу. У помоћним просторијама на имањима Фазлибеговића и Дурановића насељавају се породице Голубовић, Морић, Зерделић и Мердановић, који временом откупљују ове мале куће. Затим у једној од Ћатића кућа подстанар је рудар Сулејман Јусуфовић са женом Ајкуном и дјецом. У кући породице Милетић подстанари су Осман и Хамида Гачаница са породицом. У једној од Ћатића кућа подстанари су породица Дурић, који је касније и откупљују. У тзв. Ћатића кланцу, у малим, некад помоћним просторијама на имању, станују: Кајић Мејра и син јој Хасан, Кајић Бећир и Дуда са синовима Бајром и Хусеином, Кајић Фазлија и Кајић Авдо са синовима Ибром и Шевком. Затим, подстанар је и Алија Кадрић, чији је брат био познати хармоникаш.
Двадесетих година прошлог стољећа овдје кућу купује и поменута породица Кожул, а пред Други свјетски рат кућу од Шаћира Арапа купује жандарски службеник Анте Гламузина. Државни службеник Карло Краљ купује овдје кућу и насељава се у овој махали. Послије Другог свјетског рата од породице Ђилитовић кућу купује и насељава се породица Батлак. Такођер, послије Другог свјетског рата од породице Бакамовић купује дио земљишта и насељава се породица Хамзић. Послије 1950. године од породице Хаџиселимовић посјед са кућом и млиницом купује и насељава се породица Пинтул.
На крају ове махале одавно живе и породице Перић и Милетић, а ту се крајем аустроугарске управе насељава и Марко Хрсте. Овдје су као подстанари живјеле и двије православне породице Дурсумовић и Пивац (баба Пивкуша). Обје ове породице су имале по једног сина и обојицу су усташе 1941. године убили бацивши их живе у јаме.
|
Балиновац: Баба Беширова махала – види се харем Баба Беширове џамије, двије куће породице Драче и кућа породице Двизац. Десно је тзв. Ћатића ада на којој је саграђена кафана „Балиновац“, касније власништво породице Бошњић.
Фотос из 1887. године
|
|
Од 1963. године, пробијањем нове цесте за Илиће, Баба Беширова махала постаје тзв. слијепа улица. Тих година почиње интензивнија градња приватних кућа и стамбених блокова уз новопробијену цесту, тако да тај тренд није заобишао ни Баба Беширову махалу. Непланском градњом унакажен је некада прелијепи крајолик ових простора. Наиме, како су за вријеме турске владавине ови простори били дио мостарских башча и воћњака, тј. феудални посједи, на њима се нису градиле куће за становање. Земљиште је служило за садњу и обрађивање, а куће су се на просторима изнад ове махале у Циму и Илићима налазиле на падинама брда. Биле су то кметовске куће и грађене су на мјестима гдје не угрожавају обрадиво земљиште .
Простори од ове махале према Неретви била су плодна мостарска поља (церничке башче), на којима се Мостар почео ширити доласком аустроугарске управе у Босну и Херцеговину, а интензивније послије Првог свјетског рата. Тако се Баба Беширова махала доимала као „настањена енклава“ на просторима гдје су доминирали непрегледни простори башча, воћњака и винограда, што је данас немогуће и замислити, због непоправљивог уништавања ових простора.29 Можда је овај амбијент најсликовитије описао познати бечки филолог, геолог и палеонтолог др. Мориц Хернес (: Moritz Hoernes, 1852-1917.) у свом дјелу „Dinarische wanderungen“ (Беч 1878. и 1894.):
„(…) Бујна вегетација воћака и винове лозе, овдје успијева и изврсно поврће. Одлично би могао послужити за љетовалиште Мостара. Долина Радобоље је баштенска четврт Мостара. Овдје се сунчана жега, бујна влага и доброта земљишта натјечу у стварању дивне вегетације мирисних маслина, јаких бокора шипка и тамног смоковог жбуња у којем славуј тако неуморно пјева, како по Софокловом дивном опису није пјевао ни на Колону код Атине, који сада стоји тако биједан и пуст. Виногради се нижу уз обронке, али само за кратко, јер горе више све је наједном покривено одваљеним каменом или гребенима и ту безутјешно стоји брдовита околина“ … (превео др. Бранко Шантић, 1964.)
Постојала је и једна народна ругалица настала у махали Захум, а односила се на мостарске махале заправо на то која је од мостарских махала најљепша. Познато је само ово:
(…) Церница улица мачја гузица
Лука мачке вукла
Доња махала говна пахала
Захум страна од бисера грана.
Ова верзија ругалице интерпретирана је у Захуму, а свака махала је имала свој одговор на њу.
Балиновац
Топоним Балиновац (у народном жаргону превладава Балновац) изгледа није изворни топоним. Старосједиоци Баба Беширове махале су причали да се до појаве „Малте на Балиновцу“ данашњи Балиновац називао Бабиновац по Баба Беширу. Сва три харема (гробља) која су чинила цјелину уз Баба Беширову џамију простирала су се и на просторима данашњег Балиновца, а становници ове махале називали су их харем Бабиновац. Послије ексхумације већине харема око ове џамије, када су аустроугарске власти пробијале цесту према Љубушком и Широком Бријегу, ситуација се мијења.
Према казивању старосједилаца ове махале назив Балиновац се усталио изградњом „Малте“30. Наиме, 1889. године Мостар се дијели на градски и сеоски срез, па је на Балиновцу (Бабиновцу) изграђена „Малта“, која је функционирала све до 1945. године. Међу становницима ових простора Мостара, Балиновац се називао и „Малта“. Малте су биле својеврсне царинарнице, рампе на уласку главних цеста у град. На њима су градови убирали пристојбу (малтарину) за робу и возила кад су ова ступала на њихово земљиште или када су прелазили њихове цесте и воде. Пристојбу или малтарину наплаћивао је малтар (цариник). Говорило се, кажу старосједиоци Баба Беширове махале, послије успоставе „Малте“: „Бабиновац поста Балиновац“, подразумијевајући под тиме да на Бабиновцу стоји „Малта“ на којој сељаци (балије)31 плаћају малтарину за улазак у град.
Поменути Сенад Мичијевић у тексту „Значај и обнова џамије на Балиновцу – бактешијска текија Баба Беширова џамија“32 пише занимљиво о топониму Балиновац и другим топонимима на овим просторима. Занимљиво је да нити на једној карти Мостара из времена аустроугарске управе, које је аутор овог текста имао прилику да види, не постоји топоним Балиновац. Постоји само стрелица са назнаком: село Илићи.
Уз Малту на Балиновцу послије 1920. године саграђен је објекат у којему је била гостиона „Блед“. Послије Другог свјетског рата у овој гостионици биле су смјештене просторије Мјесне заједнице Захум (Фронта). Касније је дограђена и дворана за друштвене дјелатности становника ове Мјесне заједнице, а у њој је од 7.4.1963. године дјеловао Одред извиђача „Митхад Хаћам“33. Такођер, ова дворана је шездесетих година прошлог стољећа била викендом познати плесњак на коме су свирали тадашњи мостарски бендови. Послије 1994. године овај Одред извиђача носи име „Радобоља“. У просторијама „Малте“ послије 1945. године имао је бријачницу рахметли Ибрахим Шарић.
На Балиновцу је дјеловао и Омладински фудбалски клуб „Радобоља“ основан 1974. године. Такмичили су се у опћинској лиги док нису изборили право на такмичење у Херцеговачкој зони. Први предсједник овог клуба био је Јусуф Диздаревић, а послије њега ту функцију обављао је дуже вријеме, судија Вјеко Ловрић-Хефта.
На уласку са Балиновца у Баба Беширову махалу, преко пута Баба Беширове џамије, налазила се некада чувена кафана „Балиновац“, у почетку власништво породице Ћатић, а од 1934. године нови власник кафане постаје Халил-ага Бошњић који ову кафану осавремењује и проширује.
Први власник кафане „Балиновац“ Ибрахим Ћатић трагично је страдао 15.3.1934. године. Наиме, он је у гостионици Стјепана Зеленике у Вукодолу посредовао у препирци двојице пијанаца и један од њих С. Диздар убо га је ножем при повратку из гостионице кући.34 Послије њега, од 23.4.1934. године, власник кафане постаје поменути Халил-ага Бошњић.35 Занимљив податак је да се у овој кафани приређивао „уранак“ за Ђурђевдан. Тога дана послије подне у 15 сати свирао је Оркестар војне музике, а у 17 и 30 одржавана је бесплатна томбола – да би затим кафана била отворена цијелу ноћ.36
Ова кафана позната је и по томе што је у њој у јулу 1921. године изведена посљедња позната представа карађоз театра у изведби „неког Босанца“. Тако је писало на полеђини фотографије коју је посједовала породица Рене Ћатић.
Халил-ага Бошњић имао је између 1936. и 1940. године још једну кафану у Баба Бешировој махали која се звала кафана „Баре“, а налазила се на парцели и у кући у којој данас живе потомци његова сина Хакије Бошњића.
Временом дио кафане „Балиновац“ постаје власништво Салема Батлака, који је због посљедица рата 1993. године продаје и сада је ту саграђен хотел „Беванда“.
Јужно, преко пута Баба Беширове џамије, Алага Дурановић имао је једнокатну кућу са продавницом у приземљу. У овој кући подстанари су дуго били породица Јусуфовић. Кућа је срушена седамдесетих година прошлог стољећа.
(наставља се)
____________________
19 Цеста према Љубушком пробијена је кроз дио ексхумираног харема (гробља) Баба Беширове џамије 1883. године, а цеста до Жовнице пробијена је 1887. да би се продужила према Широком Бријегу у периоду од 1887-1889. године.
20 Хивзија Хасандедић „Херцеговачки вакуфи и вакифи“ (14. Вакуф Баба Бешира Бакамовића). Анали Гази-Хусрев-бегове библиотеке, књига 9-10 стр. 34. Сарајево, 1983. године; Такођер и: Извјештај о Вакуфским посједима и зградама у подручју Вакуфског повјеренства у Мостару. Састављено на основу Грунтовнице Вакуфске дирекције у Сарајеву бр. 2203/31 од 05.02.1931. године.
21 Роберт Михел (: Michel) „Мостар“ , монографија Праг, 1909. године. Пријевод у тyпоскрипту од др Бранка Шантића из 1964. године урађен за потребу Музеја Херцеговине у Мостару стр. 24 и 27.
22 Мухамед А. Мујић „Питање старе православне цркве у Мостару“ и њена оправка 1833. године“. Прилози за оријенталну филологију југославенских народа под турском владавином, бр. 26 Сарајево 1976. године, стр. 81-82.
23 Хивзија Хасандедић „Баба Беширова џамија у Мостару" Исламска мисао (II), бр. 10 стр. 25-26. Сарајево, 1979. године.
24 Сенад Мичијевић „Значај и потреба обнове џамије на Балиновцу – (бактешијска текија Баба Беширова џамија)“ Мост, бр. 148 (59) стр. 70-76. Мостар, март 2002, године.
25 Ахмет Сефић, грађевински техничар (Мостар, 11.9.1918. – јули 1941.). Члан СКОЈ-а од 1938 и КПЈ од 1939. Након оружаног отпора усташама јула 1941. ухапшен и убијен на Овојцима код Мостара (Споменица Мостара 1941-1945.; Мостар, 1987. године).
26 Антон Дитрих (: Dittrich), Панкрац, Чешка 20.7.1854. – Мостар, 20.4.1926. године. Син Андрије Дитриха земљорадника и ткалца и мајке Елеоноре рођ. Рудолф из Рингелсхеима. Његова супруга Марија Дитрих рођ. у Панкрацу 21.12.1868. умрла у Мостару 13.11.1957. године. Отац Јоже Нојман (: Neumann) и мајка Каролина рођ. Кунце (: Kunzze). Били су судетски Нијемци који су са аустроугарском управом дошли у Мостар. Имали су шестеро дјеце: Марија-Мица, Ела, Лујза, Фрида, Отто и Вилко. У то вријеме у исључиво муслиманској Баба Бешировој махали били су први кршћани који су се у њој населили 1896. године. Њихов купљени посјед уведен је у грунт 15.4.1896. године бр. укњишка 4842, кч. 3450.
27 Јохан Милер (: Jochan Müller), судетски Нијемац, био је пријатељ Антона Дитриха и доселио се нешто касније од њега у Баба Беширову махалу, гдје је од старосједилаца купио кућу и башчу. Потомци ове фамилије данас су гђа. Нела Цигић рођ. Рајић и њезин брат Влатко Рајић. Наиме, Јохан Милер био је њихов прадјед.
28 Перо Кожул купио је земљиште у овој махали. Није имао потомства па је све оставио сестрићу Јури Блажевићу који седамдесетих година 20. ст. продаје посјед и прави кућу у Илићима.
29 Опширније о овим просторима писао је Салко Шарић у тексту „Мостарска оаза које више нема – Радобоља и њена околица некад и сад“ Мост бр. 122-123 (33-34) стр. 86-94 Мостар, 2000. године.
30 Изглед Малте на Балиновцу дјеломично се може видјети на Фотографији Вилхелма Вицнера (: Wilhelma Wicnera) у монографији „Мостар” Роберта Михела (Праг, 1909.) стр. 40а. На овом фотосу Баба Беширова џамија назива се Двишћева џамија, што је погрешно. Такођер на стр. 53 налази се изврсна фотографија Хаџиомеровића млинице код Ћатића чесме у Илићима. На стр. 61 на фотографији се може видјети изглед Вукодола у то вријеме.
31 Ријеч „балија“ је мало изопачени облик турске именице „абали“, која означава човјека обучена у грубо сукно. У пренесеном смислу она је синоним за сељака. Тако су бегови и аге, обучени у чоху и кадифу, имали обичај звати простог сељанина – некад с малом дозом потцјењивања, јер сељаци нису владали финим градским опхођењем и навикама. У Мостару је „балија“ увијек значио сељак-простак без обзира на вјерску или националну припадност.
32 Сенад Мичијевић „Значај и потреба обнове џамије на Балиновцу – (бактешијска текија Баба Беширова џамија)“ Мост, бр. 148 (59) стр. 70-76. Мостар, март 2002. године.
33 Митхад Хаћам (1917-1942.), Мостарац, Народни херој Југославије, припадао је антифашистичком покрету у Другом свјетском рату.
34 Омер Х. Сефић (О.Х.С.) „Погибија Ибрахима Ћатића“ Југославенски лист – Сарајево, 16.3.1934. стр. 3.
35 Омер Х. Сефић (О.Х.С.) „Нови власник кафане Балиновац“ Југославенски лист –Сарајево, 25.4.1934. стр. 4.
36 Омер Х. Сефић (О.Х.С.) „У Баленовац на Ђурђевдан“ Југославенски лист – Сарајево, 5.5.1934. стр. 3.
|
|
Задња измјена: 2006-07-28
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|