Фрањевачки самостан доминира околицом. Повезује садашње доба с прошлошћу до времена босанских банова и краљева. Самостан је више пута био рушен и обнављан. Зграда је правокутног облика, смјештена испод великих крашких стијена стрмог Тешевског брда. Самостан је изграђен средином XIV стољећа дарежљивошћу, како изгледа, бана Стјепана II Котроманића. За вријеме самосталности босанске државе, пошто је био уз краљев двор, непосредно је утицао на политички живот. У османско доба, особито након Бечког рата, он се уз друга два самостана (Крешево и Фојницу) – бринуо за вјерски живот босанских католика, али и за друге њихове потребе. Из овог самостана фрањевци су дуго времена послуживали вјернике сјеверне и источне Босне: овдје је неко вријеме била њихова филозофска и теолошка школа, новицијат, сједиште бискупа и провинцијала. То је било једно од малобројних културних босанских средишта. Талијански љетописац Бартол Писански га помиње већ 1385. године у свом попису самостана. Самостан помиње и познати дубровачки пјесник Иван Гундулић у писму у којем говори о смрти кнеза Павла Радинића 1615. године. Османским освајањем Босне 1463. године до темеља је срушен краљевски двор. Вјероватно је срушен и самостан. Захваљујући Ахднами Мехмеда II фрањевци су добили опћу дозволу да себи могу градити пребивалиште и слободу исповиједања вјере. На основу ове дозволе самостан је поново саграђен, будући се помиње у турском попису 1469. Почетком XVI стољећа самостан је био изложен рушењу а фратри прогонима. Како извјештава талијански хисторичар Фрањо Гонзага био је запаљен 1524. уз још четири друга самостана. Брзо након тога био је наново подигнут, прије 1530. године. У истом стољећу је опет страдао и наново био обновљен 1596. Тада је уплаћено за обнову самостана 900 аустријских златника. У XVII стољећу самостан с црквом, библиотеком и архивом је изгорио, и поново је био подигнут 1664. године од шепера. У XVIII стољећу самостан је неколико пута поправљан и покриван, јер се смјела употребљавати само слаба грађа. У XIX стољећу он је знатно проширен и обновљен, а крајем стољећа сазидан је садашњи самостан (1889-1897.) и нова црква (1906-1908.).
Архитект и извођач радова на самостану је био Иван Холз. План за подизање цркве је израдио архитект Јосип Ванцаш. Талијански сликар Марко Антонини је 1908. године по узору на ренесансне слике у апсидалној конхи израдио композицију „Крштење Кристово“. Црква представља тробродну базилику ренесансно-барокних облика. Она дјелује монументално и лијепо се уклапа у околни простор богат вегетацијом. Уз бјелогоричну шуму и брегове плијени љепотом. Слике у њој су скромне квалитете.
Самостан у Краљевој Сутјесци је значајан културни центар. У њему су живјели и дјеловали познати културни радници: хисторичар Филип Ластрић, љетописац Боно Бенић и други. Фра Филип Ластрић се сматра оцем хрватске и уопће хисториографије у Босни и Херцеговини. Његово главно дјело Epitome vetustatum Bosnensis provinciae (Преглед старина босанске провинције) је штамано у Анкони 1776. године (III издање). Прожето је љубављу према домовини Босни и Провинцији Босни Сребрној. У поглављу О земљи босанског краљевства као „осамдесетогодишњак, дрхтавих руку“ је написао: „Вриједност и љепота овог краљевства уистину је мање позната свијету па се не усуђујем да је опишем, макар то било искрено, а да се тај приказ критичарима не учини измишљен и претјеран. Силник који овдје кроји правду завио је све то у таму а повјесничари, географи и козмографи, будући да не познају ове крајеве, црно их приказују и њих се већином површно дотичу. Стога се догађа да прешуте унутарњу вриједност овога тла, па настоје описати само суровост и непријазност планина. Но, онај тко би се ослањао више на властито искуство неголи на приказе повјесничара сигурно би потврдио ово што ћемо рећи“. Његово бритко перо није штедјело никога. У поглављу О босанским краљевима наводи: „Године 1460. када је убијен Тома, на пријестоље дошао син убојица Стјепан Томашевић, седми и посљедњи босански краљ. Али није дуго држао жезло, јер је брзо гријех оцоубојства стигла казна уништења“. Сарађивао је са гласовитим хисторичарем Данијелом Фарлатијем на његовом дјелу значајном за нашу повијест Illyrucum sacrum. У четвртом тому овога дјела објављена је Ластрићева Повијест Босне.
Самостан има веома богату књижницу у којој се чувају старије и новије књиге, те велики број инкунабула (31). Она је по броју инкунабула најбогатија књижница у Босни и Херцеговини. Дјела приличног броја босанских писаца који су користили босанчицу сачувана су овдје. Књижница из XVI стољећа има 453 књиге, из XVII стољећа 641, из XVIII стољећа 1.687, из прве половине XIX стољећа 1.050. Највећи број дјела је из теологије, филозофије, хисторије, географије. Најчешће су писана на латинском, хрватском и талијанском језику. Посебно су вриједне књиге писане босанчицом.
Архив самостана чува оригиналну даровницу угарског краља Матијаша Корвина из 1485., периода босанске самосталности, и неколико фотокопија разних повеља у којима се помиње Сутјеска или су, пак, у Сутјесци писане. Овдје се чувају и рукописи на арапском језику и међу њима препис Ахднаме Мехмеда II Ел Фатиха издане фра Анђелу Звиздовићу 1463. на пољу Милодражеву крај Кисељака. Има укупно 3.500 докумената на арапском језику (фермани, бујрунтије, тапије). Познат је ферман Ахмеда I, којим је обновио Ахднаму свога прадједа издану провинцијалу фра Јакову Слапници 1607. године. Врло су значајни љетописи из XVIII и XIX стољећа, те матице (крштених, вјенчаних и умрлих), од којих неке потјечу из XVII стољећа, а дијелом су писане босанчицом.
Од тридесетак слика које припадају музејској збирци својом квалитетом се истиче Поклонство краљева непознатог аутора, израђено негдје на њемачком подручју крајем XV или почетком XVI стољећа. Платно је сликано с обје стране на дасци, али је једна од њих много оштећенија. Слику Распеће је израдио Стјепан Драгојловић из околице Сутјеске у Венецији 1597. Уљана слика Безгријешно зачеће истог аутора из 1621. рађена је за капелу у селу Боровици. Друге вриједне слике св. Барбара, св Катарина, лик Краља Твртка и неке врло старе талијанске слике предане су на чување бискупу Штросмајеру (: Strossmayeru) и никад нису враћене.
Самостански музеј посједује збирку старих калежа, крижева, свијећњака и других металних црквених предмета. Мисно рухо је такођер представљено у овој збирци. Брончани котлић, нађен на Бобовцу у чатрњи, још за вријеме Аутро-Угарске, одликује се интересантном израдом. На читавој вањској површини приказане су различите битке. Стећак из Доње Згошће код Какња, који се данас чува у Земаљском музеју у Сарајеву, са све четири стране украшен је призорима из лова и живота. За овај стећак Павао Анђелић вели: „То је свакако најљепши стећак и можда најљепши до данас сачувани надгробни споменик нашег средњег вијека уопће“.
Карактеристична је женска народна ношња овог краја: бијело и црно с врло мало примјеса других боја. Народна предаја сутјешког краја каже да жене носе црне мараме на глави у знак жалости за краљицом Катарином.
Мада је садашњи стари дио Краљеве Сутјеске мало насеље, сачувао је називе својих квартова. По сачуваним топонимима данас се може реконструирати средњевјековни распоред. „Варош“ означава некадашњи трговачко-занатски кварт на лијевој страни Трстионице у горњем дијелу котлине. „Пријеко“ је назив стамбеног насеља које се надовезује на комплекс двора на десној обали Трстионице. У овом дијелу је подигнута џамија за коју се наводи да је изграђена за Мехмеда II Фатиха. Доњи, мањи дио котлине на лијевој страни Трстионице, носи назив „Џемат“. Овдје данас готово искључиво живе Бошњаци.
Прохујаше стољећа Краљевом Сутјеском а она остаде храм културе и богато наслијеђе прошлости.
|