|
Путопис Гдје воде теку према горе објављен је као фељтон у Bosnische Post (Босанска пошта) – орган за политику и привреду, који је излазио у Сарајеву од 1884. – 1918. године на њемачком језику. Објављен је под насловом Wo die Wasser aufwärts fliessen у бројевима од 31. јула и 1. и 2. августа 1911. године. Доносимо га у пријеводу проф. Енисе Симић.
О ауторици Милени Преиндлсбергер-Мразовић писали смо опширније у
Мосту број 84 (173) април, 2004. стр. 28-31.
|
|
(текст из прошлог броја)
Ипак цитирајмо старог бега Гаврана, дједа три потомка, који припадају цвијету данашње босанске аутохтоне омладине. Дакле: усред бајковитог сјаја калифског града спопадала га носталгија за домовином, како се то правом Босанцу увијек дешава у туђини. Па познато је како су се у Стамбол прогнани бегови, којима није било ништа ускраћено осим да говоре матерњим језиком, налазили у вријеме олује на морском жалу како би шум валова прогутао бол њихова срца исказан народним напјевима домовине. Бега Гаврана спопаде нешто као присила да говори о љепотама Херцеговине, о мртвим планинама са њиховим усјеклинама, провалијама и дубоким рупчагама, који гутају воду, усисавају је и онда је опет изригају; о леденој бури, која се горе на сњежним капама гања са брзом дивокозом, док доље у укотљеним долинама врелина попут арабијске доводи шипак до усахнућа. „Херцеговина је богата многим чудесностима“, говори бег Гавран; „Ниједна земља иначе нема струк зановијети, који у пуном сјају листа и цвијета не само да може да гори пламеном свјетлошћу него и друге на то потиче; ниједна земља нема ријеку која тече према горе…
|
Макс Бухерер (: Max Bucherer): Почитељ на Неретви, 1911.
|
|
Ова посљедња тврдња била је онима из Стамбола одвише јака, иако су већ дуже били мишљења да Херцеговци радо мало претјерују. И тако је дошло, да је бег Гавран, да би спасио част своје земље, довео у Габелу неколико својих пријатеља на ушће ријеке Крупе. Са „кулине“ су видјели чудо: данима је Неретва била широка и све шира, расла више и више. Узалудно се Крупа борила против ње. Није више могла изборити улазак у високо нараслу Неретву и одједном је стала. Стајала је и стајала сатима непокретна, дизала се и дизала све више и изненада као да је прође неки трзај задрхтала је! А онда је окренула своје тамне воде и одјурила назад, таквом брзином, каквом низ долину никада није могла потечи. А плавкасто зелена Неретва као грабљива животиња за њом, све даље и даље, тако да се могло још данима, сате далеко у Блату ловити неретванску пастрмку боје лакса.
Онако како су то тада видјели Стамболци, чини Крупа увијек у јесен и понавља често неколико пута у прољеће. Из дана у дан сједињује она оба Блато језера у једно једино, које залазећи дубоко у равницу, остаје тако пола године, или најмање од Св. Луције до почетка априла, по рачунању сељака, са површином која час расте час опада. Ако опадне високи водостај Неретве, врати јој се тада Крупа поново, често већ и након неколико сати.
Муслимани из Вишића и католици из Драчева возе се Крупом узводно, у својим трупама, то су мали равни језерски чамци. Њихово подручје је доње јужније Блато са језером Свитава, док православци као и католици владају сјевернијим рубним селима Клепци и Гњилишта горњим мочварним земљиштем са великим језером Дерани. У близини оних мјеста лежи и купа Кара-Отока („Црни оток“ до којег се лако дође из Чапљине, са чуварском кућом за ловце горњег Блата. Нема баш много породица у којима се насљеђује познавање водених путева кроз прашуму од трске са једне генерације на другу, једнако њиховој изнимној вјештини и смјелости у лову и риболову.
Расни људи, ови Грабовци, Шарци, Чаваљуге! Отмјена висока стаса у прекрасним шареним херцеговачким народним ношњама, широких рамена и уских бокова, оштрих интелигентних птичијих лица, тамно смеђе поцрњелих. Њихов сав смисао живота је Блато. Они од њега узимају сунце и воду: они су зато његови господари и ко на Блато дође, код њих је у гостима.
Чучећи на поду уских трупа, двијема особама поприлично оптерећеним, видиш најприје мочварне обале, на којима штуке уживају у јутарњем зраку. Постепено обале тону са пратећим муљевитим тлом у водене површине пуне јако зелених влати. На великом простору ту су још у прољеће и жути шуштећи стручци трстике које надвисују цватне китице висине човјека. Из сплета коријења трстике израњају острва. У све гушћи метеж заплетених витица лопоча „Јаруге“, те често вјештачки начињених улица и уличица увлачи се Крупа у јаким завојима. Крчите ли одсјецањем пут кроз „Јаругу“ час вам у сусрет долази час одлази вода која тече. Велике врбе високе и витке попут платана, шире своје гране над валовима. Велике рибарске мреже су ту разастрте за сушење. Мреже се овдје увечер спуштају. За ова ловишта су везана својеврсна права посједовања и кориштења, као и на земљиште и тло под њима, које љети исушено буде засијано кукурузом и сирком. Мушкарцима Блата лов на птице мочварних језера слади половину њихова битисања, а другу половину риболов. На јегуље, природно. У вријеме када се ове не задржавају у Блату задовољавају се Жутком, траварком и како се све не зову подврсте шарана; али права риба је за људе Блата само јегуља. Не само због тога што је могу добро уновчити у већ годинама у Чапљини подигнутој фабрици конзерви јегуље, која сада за неко вријеме ради у Макарској у Далмацији. Јегуља као биће, тајанственост њезина бића, њено изненадно појављивање и нестанак непрестано их заокупља. Одавно већ слуте оно што је прије 10 година средњој Европи било потпуно непознато, да је јегуља риба дубоких мора. О необичним преображајима кроз које она прође прије него постане оно што цијене, још не знају много. Послије Данске гдје у свом сићушном изворном облику започиње своје путовање, може се уловити, каткада особито након јаких олуја, облика попут листа олеандера, а тек у Јонском мору постаје упола јегуља овдје уобичајена, онда она тражи слатку воду посебно Неретвине мочваре, да би се након неког времена добро ухрањена вратила дубинама мора и тамо мријестила. Као ловац познат у ширим круговима уважени инжењер Ото (: Otto) Краут износи изненађујућу констатацију, да се јегуље крећу узводно у Неретви и упркос њеним бујицама и вировима стигну до изворишта Главатичево. Босанац Вејсил Чурчић, који је управо дао радове вриједне хвале о примитивном лову и рибарењу у Босни и Херцеговини, управо сада истражује у које годишње доба и у којем развојном стадију јегуље започињу своје путовање из океана у неретванска мочварна језера и натраг, истраживања која људи Блата добровољно подржавају свим својим знањем. По њима јегуље доносе на свијет живе младе, и они разликују мушке од женских по облику главе. Познају њихов распоред дана, њихов укус, и њихове осјећаје. Ако Широко доноси кишу, онда оне пружају радосно хиљаде глава из воде у мирном Дриено-заљеву у горњем Блату; ако је хладно забијају их дубоко у муљевито дно. Један лијеп примјер су у стању и да опјевају. „Охх“ каже Мато Љубан усхићено „јегуља новијег времена – златножута и дугачка као ја, – у рају моје очи неће љепшу угледати.“ а тек како их знају обрадити! Један оштар рез одвоји врат, а онда повуку једним трзајем непробављиву кожу, онако како се скине рукавица, нашто онда укусно њежно месо на штапићу роштиљају изнад отворене ватре. Са ловом могу започети само у сретне дане, петком или недјељом. Само уторком никада, јер да је то озлоглашени несрећни дан. Тада ће у мрежу ући бијела јегуља (Албино) и ову треба пустити, иначе ћеш најдуже пецати. А и са пуштањем не иде тако једноставно, како о томе свједочи Алија Репеша. Њему је јегуља из воде довикнула: „твоја срећа да ме ниси испустио испод, него изнад врше“. Не доносе ни све Јаруге срећу; свака има своје име и причу, али Блато у цјелини је сретно. Ријетко убија, доноси благослов и зараду, и не познаје жене. Овдје се мушкарци Блата осјећају јаки и јунаци, само овдје. Мустафа Рођо који је цару у Бечу своје одслужио, љути се, кад га питају, да ли му се тамо свидјело. „Штаа, надуго и нашироко нигдје мочваре, нема лике нема јегуље – само куће, куће! како се тамо може живјети?“
|
И.Х. Фишер (: Fischer): Рушевине у Хутову, 1909.
|
|
По својој опскрбљености рибом не показују оба Блата никакву битну разлику. Другачије је са птичијим свијетом. За ове је доње Блато остава за храну, горње Блато мјесто гдје се легу. Доње Блато, које као и доње можеш опловити трупом једва за један дан, постепено постаје копно захваљујући потоку Свитава који долази са југоистока из једне сурвине; његова вода је топлија и показује мање дубине од горњег Блата. Додуше виде се на стјеновитим стрминама уоколо маркиране висине воде знатно високо, ипак, обично је ово језеро Свитаве окружено широком појасом мочварног тла, у којем је за птице које долазе преко гребена Острово увијек постављена трпеза. Оне овдје налазе енормне масе птичијих младих, рибе, водене змије и њежне врсте дивљег хрена. И обиље вегетације мочварног језера обуздава се љети обрађивањем површина Блата.
Другачије је у горњем Блату. Тамо се језеро напаја само подземним водама и лежи готово непромијењено током читаве године у свом каменитом кориту.
Моћни као и само језеро су и његови одводни токови који са својим небројеним рукавцима никада на сасвим мистериозан начин не дозвољавају Ракитници улаз у језеро Дерани. Овдје стоје миљама далеко у води прашумски остаци аспена, бијелог јасена и амбијенталне врбе замршени, трском тршчиком и бујном воденом травом. Коријење и трстика уплиће се у неколико метара дебелу расцвалим цвијећем украшену простирку, која се попут пловећих ливада увлачи у отворену воду, а чији рубови се љуљајући урањају у воду кад на њих станеш. На овом опасном тлу често стоје под високо нараслим врбама колибе од трске, које служе као заклон за ловце и рибаре и које подсјећају на дјетињство људскога рода. Одавно би већ Ракитница преплавила цијело језеро, када јој се то не би бранило сјекиром и ватром. Никада уморни, обарају и пале сељаци у Ракитници лабиринт од ходника и усјека, кроз које тамна вода гледа горе. Као у индијским џунглама вијуга трупа између попут зида високе оштро назубљене траве Мариске, чије се китице горе затварају као кров. Овај метеж у којем залутали странац допадне пропасти, били су прије скровишта за медвједе и шакале који су са полуострва Сабиончело (: Sabbioncello; Пељешац) продирали у лову на јагњад. Они су нестали са прашумом, која је још од памтивјека са сада огољених крашких стрмина урањала у језера. У доњем Блату превладавају бријестови у горњем храст. Старији ловци могли су се у трупама под сјеновитим крошњама прикрадати дивљој патки која се леже у шупљим главама бијелог бријеста и врба. Хутово се никада не смрзава и због тога је оно много тражена зимска станица за птице селице из свих земаља. При једном пуцњу полете читави облаци дивљих патки, чапље, корморани, да би у страшном спектаклу одмах поново спустиле. У џунглама се види гнијездо до гнијезда од површине воде па до у грању дрвећа, гдје се легу патуљасте птичије врсте. Шта све ту у огромном мноштву цврчи, жамори, звижди, плива и рони описује познати орнитолог Отмар Реисер у завршном тому главног дјела које се појављује као „Ornis Balkanica“ (Wien Holzhausen). Многоструки птичији живот у Хутовом Блату је већ према годишњем добу везан за одређене фазе и нуди стално промјењене слике које се могу упознати само дугогодишњим посматрањем.
Све што мушкарци Блата познају од мушке сујете, везано је за птице мочваре. Са задивљујућом оштроумношћу препознају све врсте и подврсте, за које имају сасвим сигурне народне називе. Да могу све оборити, и кад је толико удаљено, да се не би могли видјети кљун и очи, како то прописује старо правило, неће нам пуно казати. У шта се разумију, покажу тек кад испред себе виде стријелца како сједи, а они га воде. Најбоље је кад се више трупа саставе у „Батарију“, гонички лов. Тада су они само очи и уши. Као да имају челичне опруге у зглобовима час се усправљају час сагињу, нечујно се служећи кратким ручним веслом. Брзином стријеле трупа сијече валове, муњевито изводи сваки покрет, који је потребан стријелцу. Од овога се пак очекује да свој дуг одужи, јер за сваког вођу трупе је ствар части, ако његов стријелац има највећу даљину. А кад дивља патка буде погођена а до које се ни на који начин не може доћи, и када један или други због тога угрози свој живот, тада и сам одмјерени Муслиман на изненађујући начин избаци најтеже псовке прецима и прапрецима не савјесне птице.
|
И.Х. Фишер (: Fischer): Храсно, сељачка кућа, 1909.
|
|
Један „Кеф“ на Лонџи у најјужнијем кутку Деранског језера врхунац је вожње Блатом. Руине мале ловачке утврде која се може бранити, уоквирене зеленилом липа, залијепљене на стијени. Један чувени Ризванбеговић предао се овдје у осами ужитку неометаног понирања у слободну нетакнуту природу. Трупе се заустављају под прастарим џиновским дрвећем, које је само празновјерје поштедјело сјекире. Под „попут воска“ бијелим стјеновитим плочама извире питка вода. Ово је „најлакше“ од бројних извора горњег и доњег језера „бона вода“ и не доводи никада – болесну воду. Догађало се у ријетким случајевима да отрована вода струји из камена, тако да на великом простору угибају све рибе чак и саме јегуље. За ову појаву не знају људи Блата објашњење, иако иначе о надоласку и одласку вода постављају веома замршене геолошке теорије. Да је пак на мјесту Деранског језера некоћ стајао велики град у процвату, о томе се изјашњавају подробније. Његови становници су постали усљед богатства тако охоли, да је бог одлучио да их казни. У одори сиромаха дошао је Исус – или је то био Мухамед!? Муслимани и кршћани гледају једни у друге питајући се, са сумњом, дакле нешто веома свето је дошло и тражило комад круха. Дали су му, али не из руке него му гурнули ногом. Тада Светац оде до једине побожне удовице у граду и позва је да са њим и својом имовином побјегне на Ровац, оно седло стјеновити рт који одваја мочварна језера.
„И јесте то благословено мјесто“, мисли Салко, „прекрасна промјена. Колико сам тамо патака оборио“…
Само што су стигли до горе, а оно се уруши. Град је потонуо у дубину и језеро се подигло. А горе на води пливале су жељезна гребена (грабљаче), које је жена заборавила да понесе. Наравно, неизмјерно благо лежи доље. Како би се до њега дошло, зна снијежно бијели краљ змија који се прије настањивао у близини Лонџе – Борн. Један срчан момак га је уловио, ставио га у бурило за воду, какво жене носе на леђима преко голети, и ускочио у трупу. Док је тутњало у бурилу, кретао се великом брзином језером, кроз Ракитно – ништа није користило. Змије су га пратиле, јуриле су и зујале зраком, да се сунце помрачило и момак био присиљен, да бурило баци од себе. Оно је пало на Џинавицу, онај комад крша одвојен од краја Острова, усред мочваре, око чијег се олеандеровог грмља мота клупко смеђих гуја и поскока.
Од тада је Лонџа пропала, јер након заласка сунца тамо више није добро боравити. Има много тога језивог, не зна се тачно шта је то. То долази од воде, ако се дуже оклијева. Тада израњају уоколо блиједа лица, са бијелим турбанима око упалих вијеђа…
Сунце залази. Трупе журе по језеру. Сасвим горе у стијени подиже се лако зујање и трескање, као котрљјућа лавина. Прољеће на сјеверу. Попут грабљивице сручи се доље тјерајући лаке чамце пред собом. Језеро се високо заталаса, а наоколо плешу бијели врхови од пјене. Веслаш шутећи, напрегнуто док поново из језера не изроне врхови трстике. Људи се плаше голе воде, јер „храброст без опреза је чиста лудост“. Трескајући се трупе возе кроз жуту трску. Све подрхтава и плеше на пространој воденој површини – витице лопоча израњају и урањају, све се врти укруг, острва, високо дрвеће са рибарским мрежама које вијоре, а само се трупе чине непокретним. Ваздух прожет леденим дахом буре је јасан као кристално стакло, прожет пуним црвеним сјајем, који иза стјеновитих брда на западу долази са мора. Још сате треба веслати и трупе лете кроз јаруге, да стигну до Крупе, док и она не побјесни усљед буре. Руменило коначно ту лежи са Ђинавице, а подмукла игра са кривудавим током ријеке започиње наново. Усљед бујице отргнути са дна, израњају ризоми, коријење у валовима који брботају, а испод изгледају попут савијених крљуштавих змајевих леђа.
А Ви не мислите да би и племенити трсови са рубова блата могли стајати на неки начин у вези са демонима и пливајућим турским главама?!!
И сада испричаше мушкарци Вишића још једну причу. Сви заједно. Попут веза свјетлуцавим свиленим концем. Чамци су се борили сваки за себе са различитим воденим струјама, час се приближавајући час се удаљавајући по широкој ријеци; ипак је ток мисли једнога увијек настављао другога. Тако су пригушени мирни гласови долазили увијек из неког другог правца, као да се приповједач час приближава час удаљава.
„… Вино је такођер једно од многих врата на која се увлачи гријех. Нама људима из Вишића као и свим Муслиманима је оно забрањено, али није увијек било тако. У стара времена када су људи увијек међусобно ратовали, људи су пили вино. И ми овдје. А одонда прије четири стотине година, можда је било и више – ко то може тачно знати дође слављени султан у земљу, и свима који су слиједили Мухамедово учење – вино бијаше забрањено. Само се људи из Вишића нису хтјели томе повиновати. Тако им је било дозвољено четрдесет драма, (отприлике осмина литра) од једног до другог заласка сунца, само нису смјели пити вино непосредно пред молитву. Ипак не знамо шта су наши оци радили и шта је нама било суђено. Велика забрана се лако одржи, али је тешко малу не прекорачити. Они су дакле пили стотине година вино и били добри Турци. Али све на земљи има свој вијек.
Тада је један побожни човјек из Азије помислио, да је за људе из Вишића вријеме да престану са вином. И опет они нису хтјели, јер тешко је у малом мјесту завести један нови обичај. Зато је велики хоџа дошао лично овдје, отприлике прије стотину година или и мање. Тада је у Вишићима била камена кула која је припадала једној богатој удовици. Ова је себи домамила Хоџу и дала му да бира: или ће убити дијете у колијевци или попити оку вина, или провести ноћ са њом. Тада је помислио побожни, да је вино ипак најмањи гријех. И када је попио вино, попио је још једну оку и још једну. Потом је убио дијете у колијевци и провео ноћ са удовицом… Тада су људи Вишића оставили вино…“
Удари буре постајали су све жешћи, тако да су се огромни струкови ђурђевка у Јарузи нагињали дубоко према води. Како на западу тако је букнуло и на истоку. Далеко позади на горњем крају Блата упалили су стрн, да би преко године добили довољно младих изданака трске за стоку. Чула се пуцњава и јаук птица. Бура је прекрила чамце облацима дима и густом кишом пепела. Изнад пепељастих заравни, нетакнута као при стварања свијета, и растављајући се од воде, уздигла се, далеко у позадини иза плавичастих кршких ланаца моћна Сњежница, „Schneeberg“ озбиљна и жарко црвена стремећи у блиједо небо.
А они растежу нит даље. „… Видите, тамо гдје је прије сунце зашло, тамо је била земља невјерника, Аустријанаца – овдје Турска. Сада је тамо стара Аустрија, одје нова Аустрија. А требало је заправо другачије бити. Наши прадједови су познавали унуке оних људи, који су стајали под Бечом, јер тамо је било оних из Вишића и Габеле. Граничари – ти су увијек најжешћи. А тада је било још дозвољено пити вино, макар само четрдесет драма на дан, а око бијелог Беча, прича се, расло је грожђе. Ипак не знамо како су се понашали. Они унуци су само причали, Турци нису довољно журили, да заузму Беч. Они тако дуго нису журили, док невјерницима није дошао у помоћ један други војсковођа. Овај се уплаши кад видје турску силу. Ничег љепшег није било под сунцем. Да бог није волио Турке како би их лако већ био уклонио са овога свијета.“
Страни војсковођа се дакле плашио. Тада му неко рече, нека пуца у шупљи храст који је стајао пред капијом, па ако из њега излети зелена птица, да ће побиједити Турке.
Заиста излети зелени дјетлић и Турци бијаху побијеђени. Они нису најприје хтјели повјеровати. На крају су се спаковали и отишли одатле. Само месо у казанима морадоше оставити.“
„И да се то не би поново десило, од тада ми граничари једемо увијек прво месо, а онда јуху.“
„А један из турске коњице заборави своју зобницу. Ова виси још и данас негдје у Бечу.“
„А Бечлије рекоше: нека се све заборави и нека Турчин овдје код нас сједи као наш драги брат, ако зобницу коначно донесе човјек из оне земље, у којој воде теку према горе. (узводно)!“
Тада се диже Мустафа Реџо, исти онај који је своје цару у Бечу одслужио, и пуштајући весло повика напола љутито напола плачно: „Али ја зобницу заиста нисам нигдје видио!“ Весео опуштајући смијех разлијеже се над тамном жуборећом ријеком и пробуди малог, црвеносмеђег црвендача у купиновом жбуњу на обали ријеке. Он одговори кратким успламтјелим кликом. А онда олуја стаде. Чинило се да све прелази у јако љубичасто. Кљунови трупа шкрипе у пијеску обале.
Тада замишљени Ибрахим изговори завршну ријеч:
„Од памтивијека је било увијек и свуда нешто, о чему нису знали сви људи. Али увијек су људи о истоме замишљали и то хтјели. Само су то увијек другачије казивали. Хиљаде ријечи за исту ствар! И сада када у сатима доколице препричаваш, нешто што си видио или чуо, не треба се ничему чудити.“
|
|
Задња измјена: 2006-07-23
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|