Александар Сергејевич Пушкин
(: Александр Сергеевич Пушкин)
1799.-1837.
Ти и Ви
Празно Ви срдачним Ти
Заговоривши се замијенила је,
И сва срећна маштања
У души заљубљеној пробудила.
Пред њом замишљен стојим;
Не могу с ње одвојити поглед
И говорим јој: како сте ви мили!
И мислим: како те волим
* * *
Увијек ће тако бити и било је
Такав је од давнина широки свијет
Много је учених, паметних мало,
Познаника тушта и тма, а пријатеља немаш.
Михаил Јурјевич Љермантов
(: Михаил Юрьевич Лермонтов)
1814.-1841.
Једро
Бијели се усамљено једро
У плавој магли мора!
Шта тражи у далекој земљи?
Шта је оставило у домовини?
Море се таласа и вјетар звижди
И јарбол се увија и шкрипи…
Авај! Он срећу не тражи
И од среће не бјежи
Под њим пучина сјајнија од небеског плаветнила
Над њим златне зраке сунца;
А он бунтован тражи буру,
Као да ће у бури наћи мир!
Стијена
Ноћио облачић златни
На грудима стијене дива.
Рано на пут одјурио
Играјући се весело по небеском плаветнилу
али је остао влажни траг на бори грботине
старе, суморне стијене. Усамљено
она стоји; дубоко се замислила
и тихо плаче у пустињи.
Николај Алексејевич Њекрасов
(: Николай Алексеевич Некрасов)
1821.-1878.
* * *
Слушајући страхоте рата,
При свакој жртви боја
Није ми жао пријатеља и њихове жене, па
Није ми жао ни самог јунака…
Авај, утјешиће се жена
И пријатеља најбољи пријатељ заборавиће;
Али негдје има душа једна
Она ће до гроба памтити!
У овом претворничком свијету
И у овом свакојаком просташтву и прози
Живота
Само једне у свијету запазио сам
Свете искрене сузе
То су сузе јадних мајки!
Оне никада неће заборавити своју дјецу
Погинулу на крвавој њиви
Као што ива никада неће подигнути
Своје спуштене гране.
Пјесме моје живи свједоци
За мир проливених суза!
Рађате се у тренуцима кобне непогоде
Душевних бура,
И ударате о људска срца,
Као валови о стијене.
Фјодор Иванович Тјучев
(: Фёдор Иванович Тютчев)
1803. -1873.
* * *
Сузе људске, о сузе људске,
Лијете се и дању и ноћу
Лијете се незнано, лијете се невиђене,
Неисцрпне, безбројне
Лијете се као што лију кишни млазови
У мртву јесен ноћу.
* * *
Олуја је прошла. Још пушећи се, лежао је
Високи храст оборен Перуном
И плавичасти њихов дим с грана вијугао се
По зеленилу освјеженом јаком кишом
А већ одавно није гласније и потпуније
Птичији пијев по гају се разлио,
И дуга својим крајем
У зелене врхове се упрла.
Афанасиј Афанасјевич Фет
(: Афанасий Афанасьевич Фет)
1820.-1892.
* * *
Дошао сам ти с поздравом
Да ти кажем да је сунце изашло
Да је оно топлом свјетлошћу
По листовима затреперило,
Да ти кажем да се шума пробудила
да се сва пробудила
и са сваке гране птице залепршале
и потпуном прољетном жудњом
да ти кажем да сам с оном истом страшћу
као јуче, опет дошао.
Да ми је душа исто онако
Вољна да служи срећи и теби,
Да ти кажем да ме са свих страна
Радост запахује
Да ни сам не знам шта ћу
Пјевати, – али пјесма зрије.
* * *
Као облак валовит
подигла се у даљини прашина
Да ли је то неко на коњу
или неко пјешке –
Не види се од прашине.
Видим да неко јури
На добром коњу…
Мили мој,
Сјети ме се тамо
У далеком свијету.
Александар Александрович Блок
(: Александр Александрович Блок)
1880.-1921.
* * *
Ноћ, улица, фењер, апотека,
Апсурдна и тмурна свјетлост
Живи још четврт вијека
Све ће бити тако. Излаза нема
Кад умреш – опет почињеш испочетка
И све се понавља као некада
Ноћ. мрешкаре се боре леденог канала
Апотека, улица, фењер.
10. октобар 1912.
* * *
Ја сам Хамлет, леди се крв
Кад се плету подмукле замке
И у срцу прва љубав
Истински и једина у свијету.
Тебе је, Офелију моју,
Одвела далеко хладноћа живота
И умире принц у завичају
Прободен отровним мачем.
1914.
Владимир Владимирович Мајаковски
(: Владимир Владимирович Маяковский)
1893.-1930.
* * *
Послушајте!
Па, ако звијезде сјају
Значи – то је некоме потребно?
Значи – неко те испљувке назива бисерима?
И мучећи се
у вртлогу прашине с југа
уздиже се према богу
боји се да је закаснио,
плаче
љуби мишичаву руку
моли –
да обавезно буде звијезда! –
Куне се –
Нећу издржати ту беззвијездану муку!
А посље
иде узбуђен
али привидно миран
Говоре некоме:
„Онда ти није ништа
Није страшно
Да?!“
Послушајте !
Онда ако звијезде сјају
Значи – то је некоме потребно?
Значи – то је неопходно,
да би сваку вечер
Над крововима
Засјала бар једна звијезда?!
1914.
Пјесма о разлици укуса
Коњ је рекао погледавши камилу!
„Какав гигантски коњ-мелез“
Па камила повика:
„Је ли, зар си ти коњ?“
Ти си једноставно – камила заостала у развитку
И знао је само бог сједобради,
Да су то – животиње разне пасмине.
1928.
Борис Леонидович Пастернак
1890.-1960.
Хмељ
Под ракитом, коју бршљан скрива
Склањамо се од невремена
Наша леђа огртач покрива,
Ти си мојом руком овијена
Преварих се: ово жбуње нијемо
Не покрива бршљан, но хмељ неки
Зато боље дај ми да простремо
Испод себе тај огртач меки.
1954.
* * *
Вољети друге – мука, тешка,
Но зар да твоју драж то смрачи?
Из твојих чари, из твог смијешка
Животна одгонетка зрачи.
С прољећа шири се шум снова,
Новом и истинитом вичан.
Твој смисао је таквог кова,
Он је, ко ваздух, несебичан.
Пренеш се, мотриш – то је лако,
из срца стресеш смеће ријечи
и живиш чист – ал’ нећеш тако
да превијенац будеш већи.
1931.
Сергеј Александрович Јесењин
(: Сергей Александрович Есенин)
1895.-1925.
* * *
Довиђења, друже, довиђења.
Љубав, мили, у грудима спава.
Ништа овај растанак не мијења,
Можда нови сусрет обећава
Довиђења, друже, без ријечи опроштаја,
Не тугуј, не жали и не зови је, –
Није ново: животу има краја,
Али живјети није новије.
1925.
Црни човјек
Црни човјече!
Ти госте проклети.
Тај глас се одавно
О теби роди. –
Ја сам луд и бијесан
И палица моја лети
Равно у њушку
И нос да га згоди…
- - - - - - - - - -
Мјесец је умро,
Крај окна зора дријема.
Ах ти, ноћи !
Шта си то ноћи спетљала?
Ја у цилиндру стојим,
Никога са мном нема,
Ја сам…
Крај разбитог зрцала…
1925.
Ана Андрејевна Ахматова
(: Анна Андреевна Ахматова)
1889.-1966.
* * *
Слушала сам глас, звучао је утјешно.
Говорио је: „Дођи овамо
Остави свој заостали грешни завичај
Остави Русију заувијек.
С твојих руку крв ћу спрати
Тужни срам зимског сунца
Из срца ћу ти извадит’
Новим именом ћу прекрит’
Бол пораза и увреда.“
Али ја сам хладно и мирно
Рукама прекрила глас
Да не би том недоличном говору
Оскрнавила жалосних дух.
1917.
* * *
Рекао је да немам супарница
Да за њ нисам обична жена
Него пријатна свјетлост
И пјесма необузданог завичаја
Када умрем, да неће туговати
Да неће завапити, изгубивши памет:
„Ускрсни!“
Али ће у исти мах схватит’ да је немогуће живјети
Тијелу без сунца и души без пјесме.
А шта сад?
1921.
Марина Ивановна Цветајева
(: Марина Ивановна Цветаева)
1892.-1941.
* * *
Нисам самозвана дошла кући,
И не као слушкиња – не треба ми хљеба,
Ја сам твоја страст, твој недјељни одмор,
Твој дан седми, твоје седмо небо.
Тамо на земљи давали су ми новца
И жрвње вјешали о врат
Вољени! Зар ниси сазнао?
Твоја сам ласта – Психеја?
1918.
Роберт Иванович Рождественски
(: Роберт Иванович Рождественский)
1932.-1994.
Аљенде
Шути убица у генералском чину,
Сјаје се бајонете војничке параде
На карти
Чиле уски комадић земље
Крвари
Као од сабље рана,
Одлази човјек
У вјечност и у пјесму…
О, како су журили да га убију!
О, како су га хтјели…
„при покушају бјекства“!...
Убили су га
При покушају живота.
* * *
Све почиње од љубави
Тврде:
„у почетку је била ријеч…“
А ја поново проглашавам:
Све почиње
од љубави!...
и сазнање,
и рад,
очи цвјетова,
очи дјетета
све почиње од љубави.
Све почиње од љубави,
Од љубави!
Ја то тачно знам.
Све,
Чак и мржња –
Рођена
и вјечна
сестра љубави.
Све почиње од љубави:
машта, страх,
вино и прах,
Трагедија,
туга
и подвиг
Све почиње од љубави…
Прољеће ти шапне:
„Живи…“
И ти од шапата заљуљаш.
И исправиш се
И почињеш.
Све почиње од љубави!
Мајаковски, је опредијељен за будућност – за нови свијет, овако је одговорио на посљедњу пјесму Јесењина „Довиђења, друже, довиђења“. У овом времену узимам је као метафору на једно узбуркано и изневјерено вријеме:
Наша планета није
За прољећне цвијети
Треба отет
Радост
Будућности свјеже
У овом животу
није тешко мрети –
Изградит живот
кудикамо је теже.
Приредио: Алија Бијавица
|