|
Књига која је овдје пред нама има укупно 251 страницу и састоји се од Редакцијске напомене, Увода, основног текста и додатка. Обогаћена је с 45 фотографија које ће помоћи читаоцу да види неке карактеристике архитектуре описаних споменика.
У Уводу (7-14) аутор је истакао значај који је имао Мостар у доба османске владавине и осврнуо се на његов постанак и територијални развитак, оснивање прве махале и даљу организацију града, као и на несреће које су погађале град у овом периоду (куге, поплаве, пожари, млетачки упади за вријеме Кандијског рата, борба породица Дадића и Вољевица за превласт у Мостару, окупација од стране аустроугарских трупа и нереди повезани с тим).
У главном дијелу књиге (15-217) који је подијељен према врстама објеката и институција Хасандедић је донио низ вриједних хисторијских података о споменицима Мостара и дао њихов кратак опис. Он овдје није обрадио само културне споменике у ужем смислу већ „све што има карактер споменика у најширем смислу те ријечи“. Тако је поред сакралних и профаних објеката муслимана, католика и православних (џамије, текије, цркве, мектеби, медресе, школе, штампарије, библиотеке, турбета, мостови, куле и бедеми, чесме, шадрвани, хамами…) обрадио и све врсте институција и привредних радионица које су, „скоро све радиле у, за њих, нарочито грађеним објектима“ (тапхана, поштански и брзојавни уред, градска општина…) затим стамбене зграде, водоопскрбне објекте, хуманитарне и здравствене установе, нишане, разне локалитете који имају хисторијски значај, писане споменике и друго. Он је поред споменика који су постојали у вријеме настанка рукописа обрадио и оне који су већ били нестали дјеловањем зуба времена или грешкама власти. О свим објектима који су обухваћени садржајем аутор даје основне податке: година изградње (гдје је утврђена), локалитет, садашњи назив локалитета, имена градитеља и вакифа а помиње и оне који су накнадно нешто увакуфили, цијену коштања градње и друге вриједне податке. Поред имена вакифа доноси и позната имена хатиба, мутевелија, мујезина, а даје податке до којих је дошао и о члановима породица вакифа иако они немају никакве везе с вакуфом. Преноси нам и занимљивости из вакуфнама попут оне да је „Ћејван-ћехаја одредио, између осталог, да се троше по два дирхема дневно за набавку воћа или, уколико овог не буде, разних слаткиша који ће се дијелити дјеци његовог мектеба сваког четвртка послије подне“ (86). Даје преглед писаца и преписивача уз чија имена стоји да су из Мостара, као и имена власника књига.
Додатак (219-246) садржи преглед мостарских породица у временском периоду до 1878. године, рјечник турцизама и регистар географских имена.
Хивзија Хасандедић, истакнути истраживач културне баштине читаве Херцеговине, је радио на овој теми дуги низ година. Ова књига је синтеза свих његових радова и истраживања хисторије Мостара, а настала је на основу грађе из Архива Херцеговине, других збирки извора и релевантне литературе која је њему била доступна. Неки ставови које нису базирани на прворазредним изворима и за које се морао ослонити искључиво на литературу били су у складу са ставовима хисториографије времена у којем је дјело настало. У реконструкцији појединих догађаја користи се и народном традицијом којој слијепо не вјерује већ је упоређује с поузданијим хисторијским изворима.
Након пажљивог ишчитавања књиге не могу се отети дојму да је ово, поред осталог, и мала енциклопедија Мостара османског доба у којој нам Хивзија Хасандедић доноси прегршт вриједних и занимљивих података без којих би познавање прошлости Мостара османског доба било сиромашно.
Истраживањем на ову тему аутор је прикупио велики број значајних података из хисторије Мостара под османском влашћу и повезао их у једну респектабилну цјелину чиме је од заборава сачувао многе вриједне чињенице из наше културне прошлости. Освијетљени су и обрађени сви битни споменици културе османског доба у Мостару. Интервенције Редакције другог издања упутиће читаоца на промјене стања обрађених споменика, које су изазване огромним разарањима Мостара 1992-1995. и обновом након тог периода. Ношен веома позитивним мотивима да што потпуније регистрира цјелокупни споменички фонд Мостара настао у доба османске владавине и укаже на његов значај и потребу што боље и успјешније заштите, Хивзија Хасандедић је написао дјело које доприноси бољем познавању и разумијевању укупног културног живота у Мостару и шире у Босни и Херцеговини у османском периоду.
Када сам размишљао о томе како завршити представљање ове књиге одлучих да то буде нешто што ће указати на њен значај за нас у нашем времену. Сјетих се једне худбе коју сам слушао недавно у Али-пашиној џамији у Сарајеву. Тема је била однос муслимана према немуслиманима с нагласком на оне кругове међу муслиманима Бошњацима који заговарају нетолеранцију. Имам је, критикујући такав однос исправно закључио да он произилази из недостатка самопоуздања и самопоштовања. Узмите и имајте ову књигу Хивзије Хасандедића, добро је ишчитајте и размишљајте над њом. Њени редци ће вас подсјетити на величину бошњачко-муслиманске културе, вратити вам самопоуздање, самопоштовање и вјеру у властиту снагу и вриједност. Можда ће бити довољно да видите преглед писаца и преписивача уз чија имена стоји да су из Мостара и попис власника књига у Мостару 17., 18. и 19. стољећа које нам аутор ове изузетно вриједне књиге доноси.
|